"Naslađivanje licemerjem i cinizmom ne može doneti ništa više od ledenog vakuuma u grudima i užasavajuće mogućnosti da čovek zamrzi sebe", kaže jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika

      Zoran Bognar (1965, Vukovar) jedan je od najoriginalnijih, najprevođenijih i najnagrađivanijih glasova savremene srpske poezije s kraja veka. Do sada je objavio dva romana ("Noć praznih ruku", 1987. i "Budno stanje sna", 1993), dve knjige poetsko-fenomenoloških mikroeseja ("Fotografije glasova", 1997. i "Ejdetske slike", 1998), kao i trinaest knjiga poezije od kojih izdvajamo "Psiho-striptiz", 1988, "Ako se mrtvi jednog dana vrate", 1993, "Anonimna besmrtnost", 1994. i "Elizejska trilogija", 2000.
       Poezija Zorana Bognara prevođena je na dvanaest svetskih jezika. Dobitnik je tri internacionalne nagrade za književnost ("Vannelli", Italija, 1997, "Mediterranean lion", Crna Gora, 1998 i "Hubert Burda", Nemačka, 1999) i jedanaest domaćih među kojima i "Matićev šal", "Stevan Pešić", "Rade Drainac" i "Isidora Sekulić"... Živi u Beogradu kao profesionalni književnik.
      
       Upravo vam je u izdanju beogradske "Prosvete" objavljena "Elizejska trilogija" koju ste nazvali knjigom svih svojih knjiga. Zbog čega tako mislite?
       - Knjiga "Elizejska trilogija", koja se inače sastoji od knjiga "Novi potop", "Novi Nojev kovčeg" i "Novi čovek", ima podnaslov "Poetsko hodočašće od letargije do liturgije od 1984. do 2000" i predstavlja egzemplarni katalog mog celokupnog dosadašnjeg pesništva. Znajući da bi bilo pretenciozno, u mojim godinama, da je nazovem knjigom svog života, nazvao sam je knjigom svih svojih dosadašnjih knjiga.
      
       Biti pesnik, šta to po vašem mišljenju znači?
       Pesnik treba stvaralački da podvrgava kritici sveukupnu čovekovu egzistenciju, a s druge strane da je stvara po meri svoga shvatanja i prema moći svoje imaginacije. Za njega ništa ne sme da bude nedodirljivo i jednom za svagda dato. Sve je sklono moralnoj truleži, izopačenju, pretvaranju u sopstvenu suprotnost u svetu gde čak i pojam slobode korespondira sa pojmom neslobode.
      
       Tu tezu na najbolji mogući način argumentujete upravo u "Elizejskoj trilogiji"...
       - Čitava moja poetika govori o integralnoj dekonstrukciji sveta i o jednoj morbidnoj marodersko-antropološkoj rapsodiji, kao iskustvu kroz koje smo očigledno morali proći da bismo došli do Hodočašća Novog Svet(l)a. Upravo iz tog razloga sam potražio potvrdu u Otkrivenju Jovanovom, jer nas Biblija uči da Apokalipsa nije uništenje već otkrivenje.
      
       Vraćate se u jedan primordijalni svet, u svet praistorije. Zašto?
       - Naš narod je sklon liniji manjeg otpora i kratkom pamćenju. Ali, da biste otkrili od čega šuma boluje morate prvenstveno pregledati i analizirati koren svakog drveta ponaosob. Isto tako, ako želite da objasnite sebi i drugima uzroke i posledice sveopšte dekonstrukcije sveta morate se pozabaviti njenom genezom koja počinje već sa homo primagenijusom.
      
       Postoje uvek ona večna pitanja koja život znače a pesniku su motiv i inspiracija: šta vas najviše privlači, odnosno, šta vas pokreće kada uzmete pero ili sednete za kompjuter?
       - Kroz svoju poeziju koja je i ekspresivna i filozofska i sakralna, na momente i metafizička, ali pre svega antropocentrična, pevam o Novom čoveku koji je homo spiritualis, dakle spoj raspevanosti Zorbe i individualne svesnosti Bude sa sveobuhvatnom preglednošću gordog Argusa. Andre Malro je jednom prilikom rekao da će dvadeset i prvi vek biti vek duha ili ga uopšte neće biti. To je i moje mišljenje i moglo bi se reći jedan od osnovnih lajtmotiva čitave "Elizejske trilogije". Uveren sam da homo SaPienS proživljava svoje poslednje trenutke, što i nije neka tragedija, ako vidimo kakav svet ostavlja iza sebe.
      
       Deset crnih godina su za nama. U isto vreme, to su i deset vaših najvećih stvaralačkih godina, čime biste objasnili taj paradoks?
       - Patnja je prva stavka u (ne)pisanom pravilu i opisu radnog mesta pisca.
      
       U poslednjih nekoliko godina vrlo se često vraćate svom rodnom gradu Vukovaru. Kako reagujete, kao osetljiva priroda, na ono što gledate hodajući ulicama detinjstva?
       - Vukovar je od jednog predivnog baroknog grada punog zelenila i mladosti postao grad socioantropoloških i egzistencijalno-kulturoloških paradoksa. Vukovar je danas, najblaže rečeno, jedan arhitektonski galimatijas u kojem su oni najvitalniji objekti - bolnica, banke, pošte, hotel, pijace, trgovine, stambene zgrade - noviji i lepši nego ikad dok ih okružuje more do temelja razrušenih privatnih kuća koje od 1991. godine do današnjeg dana nisu ni taknute. U Vukovaru danas gotovo da i nema mladih jer hrvatska vlast vodi perfidnu politiku konspirativnog egzodusa. Šta pod tim podrazumevam? U poslednjih deset godina niko nije ni prstom makao da bi se obnovio bar jedan od tri giganta - "Vupik", "Vuteks" i kombinat "Borovo". Naravno, to je tendenciozno učinjeno kako bi se u nemogućnosti bilo kakvog zaposlenja što veći broj mladih iselio. Nažalost, u tome su u velikoj meri uspeli, pa je tako Vukovar sada grad penzionera i onih ljudi koji zaista ne mogu ili nemaju gde da odu.
      
       Kako sada posle deset godina doživljavate Srbiju i Hrvatsku?
       - Na kulturološkom planu Hrvatska se ne može meriti sa Srbijom ni sa filmskom, ni sa pozorišnom, ni sa književnom, čak ni sa klasičnom muzičkom scenom. Tu, pre svega, mislim na naše briljantne operske pevačice i violiniste. Na planu rok muzike stvari, međutim, stoje malo drugačije. U Hrvatskoj se pojavio čitav niz sjajnih rok grupa koje su našoj javnosti za sada nepoznate, ali koje su na nivou naših nekadašnjih najvećih rok sastava. Ovom prilikom bih izdvojio grupe "Urban & 4", "Putokazi", "The Bastards" i "Gustafi".
       A ako se vaše pitanje odnosi na političke prilike, onda sa žalošću moram da kažem da se Hrvatska demokratizovala, ma šta to trebalo da znači, ali s velikom nadom očekujem da će se i Srbija opametiti i probuditi iz desetogodišnje agonije i vaistinu vaskrsnuti.
      
       Kakav je vaš odnos prema kulturnoj sceni Beograda?
       - S obzirom da je Beograd u poslednjoj dekadi najanatemisanija metropola i da pored svih mogućih blokada trpi i blokadu na kulturološkom planu, neizmerno se divim ljudima koji kulturnu scenu Beograda čine ovoliko živom i vitalnom. Gradu koji ima FEST, BEMUS, BITEF, BELEF, gradu koji u korak prati najaktuelnija zbivanja iz oblasti filma, muzike, književnosti, slikarstva, pozorišta; gradu koji svake večeri ima po desetak zanimljivih kulturnih manifestacija u vidu koncerata, izložbi, pozorišnih predstava, filmskih projekcija, promocija knjiga i performansa, mogu da pozavide i mnogo veće i ekonomsko-politički i socijalno-kulturološki sređenije evropske i svetske metropole.
      
       Inovativnost vaše poezije svesno odudara od aktuelnog horizonta pevanja kod nas. Koncepcija ili autentični izraz?
       - Za razliku od mnogih naših pesnika ja svoje uzore ne krijem. Odrastao sam na anglosaksonskoj i hispanoameričkoj književnosti, pa samim tim logično je što su moji najdraži pesnici upravo Mervin, Vitmen, Eliot, Kupferberg, Alberti, Paz, Borhes, Ferlingeti i Alfonsina Storni... od kojih sam zaista mnogo naučio. Naravno, moja poezija nije epigonska u odnosu na poeziju navedenih pesnika, jer sam joj dao lični pečat. Ono što sam preuzeo iz navedenih poetika jeste prevashodno emancipovanost na planu jezika i na planu strukture i forme. Stoga je mnogim našim književnim kritičarima bilo odmah jasno da me ne mogu porediti ni sa jednim pesnikom iz naše baštine jer ne pripadam ni jednoj konvencionalnoj književnoj "fioci".
      
       Lansirali ste i novi imidž ozbiljnosti profesionalnog pesnika. Dakle, isključivo ste posvećeni stvaranju, negujete dobre odnose sa medijima, radite mnogo i objavljujete redovno. Bez krize?
       - Niko nije pobegao od svoje sudbine, pa tako nisam ni ja:
       onaj sam koji jesam i koji sam morao biti... Postoji vreme setve i vreme žetve. Poznato je da sam u Beograd došao sa/iz jedne plodne/rodne zemlje pa je onda sasvim logično što svih ovih godina toliko radim, rađam i pružam. Nemam običaj da turam nos u tuđa dvorišta, pa tako gotovo nikad ne kompariram svoj "humus" sa raznoraznim ubogim i neplodnim "kamenjarima" i "plastičnim staklenicima". A kriza? Kada do nje dođe, odnosno, kad već govorim metaforično, kad se moj "humus" zamori, znaću da zastanem i da ga odmorim nekoliko godina. No, čini mi se, na razočaranje mnogih dežurnih dušebrižnika, to se baš neće tako skoro dogoditi.
       Svestan sam da se u ovom vremenu zastrašujuće mizantropije, idiosinkrazije, sveopšte dekonstrukcije i poremećenih vrednosti ne treba mnogo čuditi tome što se čovek stidi svoga rada. U poslednje vreme zameraju mi na takozvanoj hiperprodukciji. Tu famu uglavnom šire hronični neradnici i neostvareni i netalentovani pisci koji se očigledno više vole baviti statistikom nego samom poetikom, kao i pojedini "književni kritičari" čiji literarni ukus "evoluira" od Pekića i Kiša, preko urbane proze i iskrivljene i potpuno pogrešno shvaćene postmoderne do, blagi bože, ostrašćenog zagovaranja najveće novokomponovane folklorno-literarne ikone LJiljane Habjanović-Đurović. Ali svim tim "sveznajućim i svemoralnim" "pavkovićima", "jerkovima" i ostalim članovima sveprisutne menažerije odgovorio bih u obliku rekontre-pitanja: "Zar nebo treba da se stidi roja svojih zvezda samo zbog toga što je na zemlji ostalo još svega nekoliko neugašenih pikavaca?"... Ma 'ajte, molim vas...
      
       Očigledno je da je hipokrizija ono što vam najviše podiže adrenalin...
       - Naslađivanje licemerjem i cinizmom ne može im doneti ništa više od ledenog vakuuma u grudima i užasavajuće mogućnosti da zamrze i sebe same.
      
       Kako doživljavate beogradsku književnu čaršiju, koliko je uticala, ili smetala prodoru vaše poezije, koja nesumnjivo privlači i strane izdavače?
       - Beograd od pamtiveka deluje po principu kofe pune rakova: čim se jedan popne na vrh, onaj sa dna želi da ga povuče nadole. Ja to zovem čuvenim "bonsai sistemom". Čini mi se da nijedna čaršija nije toliko nemilosrdna prema autohtonosti, autonomnosti i uspehu svojih esnafskih saputnika kao što je to beogradska književna čaršija. Ipak, ne obazirem se na njihove perfidne aktivnosti. Zgražavam se bilo kakvih intriga, lobija, hijerarhija, loža, klanova i ostalih "horskih pevača". Izvor samorodnosti je nepripadanje nikome. Mene nisu previše pratili raznorazni pamfleti, ali su se mnogi nadobudni dušebrižnici, iz samo njima poznatih razloga i predrasuda, trudili da me prećutkuju i "skrivaju" od javnosti. Zoran Bognar, međutim, i bez njih ima zavidno mesto u savremenoj srpskoj literaturi, sviđalo se to nekom ili ne.
      
       Evropa koju u poslednjoj knjizi nazivate bordelom, ne vređa se, već objavljuje i nagrađuje vašu poeziju. Da li zato što u njoj oseća naklonost ka onome što bi ona trebalo da bude?
       - Evropa koju nazivam bordelom je geopolitička Evropa koju predvodi crna koalicija homo politicusa, homo SaPienSa i homo duplexa; dakle, ona koja jedno misli, drugo govori, a treće radi; ona koja "sanja" i priča o ujedinjenju a koja se deljenjem množi; ona koja je, najblaže rečeno, akribijski precizna matafora obolelog sveta u kojem su glavna načela hipokrizija, pohlepa, čemer i jad.
       Evropa koja objavljuje i nagrađuje moju poeziju je geopoetična Evropa (iza koje stoji još poneki preživeli homo poeticus) koja dobro zna, kako to kažem u svojoj pesmi "Sveti duh, Astrolab", da ko se u sebi nije lomio taj ne zna šta je celina; dakle, ona Evropa koja pokušava da probudi svoju naizgled moćniju sestru iz košmarnog sna i da je izleči od "zlatne groznice". Reč je, dakle, o potpuno dve različite Evrope. Nadam se, ako ikada postanu jedna, da će tada u njoj, bar za koji promil, prevladati osobine ove druge, senzibilnije, svesnije i produhovljenije Evrope.
      
       Šta za jednog pisca znače prevodi?
       - Za pisca koji potiče iz književnosti malog jezika prevodi znače sve. Vidite, nas Srba, zajedno sa dijasporom, ima oko dvanaest miliona. Danas toliko stanovnika imaju jedan Pariz, Tokio, Hongkong, Suidad di Meksiko... Nije li, onda, poražavajuća činjenica, ukoliko vas ne prevode, da čitavog života pišete za samo jedan grad, odnosno, za samo toliko stanovnika koliko danas već imaju pojedini gradovi...
       Ovom prilikom moram da kažem da me je NATO agresija na našu zemlju dosta koštala i na kreativnom planu. Naime, zbog opštepoznatih predrasuda došlo je do prolongiranja objavljivanja nekih mojih knjiga u inostranstvu, ali verujem da će one ove godine, ipak, ugledati svetlost dana u Argentini, Francuskoj, Makedoniji i Bugarskoj. Evo, upravo ovih dana, objavljena mi je koautorska knjiga pesama (zajedno sa slovenačkim pesnicima Majom Vidmar i Urošem Zupanom povodom prošlogodišnje međunarodne nagrade "Hubert Burda") u Nemačkoj u izvanrednom prevodu Petera Handkea, Elke Švarc, Aslana Mahmutija i Žarka Radakovića; kao i knjiga izabranih pesama "Protoklepsidra" u Kanadi u prevodu Dejana D. Markovića a u izdanju vankuverskog izdavača "DaDaBaBdž" na čijem čelu stoji etablirani kanadski pesnik DŽejmi Rid.
      
       A nagrade...
       - Ne mogu reći da mi ne prija što su moje knjige nagrađivane, kao što to verovatno ne bi rekao niti bilo koji drugi pesnik. Međutim, ono što je najvažnije, ne zanosim se njima. Setimo se samo koliko ima antologijskih knjiga koje ne samo što nikada nisu nagrađene, nego čak nisu ni na adekvatan način pročitane... Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji. Zato i imam običaj da kažem da su nagrade ipak samo biografija knjiga, a da su knjige ona stvarna biografija pisca. To su dve potpuno odvojene i zasebne biografije na koje malo ko može da utiče.
      
       JASMINA LEKIĆ