Sretnem Dobricu Ćosića, kaže: "Tanja, kupi novine!" Imala sam šta da vidim: Slobodana Perovića i mene Finci je sahranio. Plakala sam tri dana i noći. Cica Perović je bio ravnodušan, bio je iznad toga

      Za koji dan, "hudožestvenik" Tatjana Lukjanova ostva riće izuzetan jubilej: 55 godina na - u njenom slučaju ovo ne zvuči kao fraza - daskama koje život znače. Od toga (O, vernosti!), 53 godine glumačkog staža na sceni Beogradskog dram- skog pozorišta; i lepeza dramsko-lirskih i komičnih uloga: od Lore u "Staklenoj menažeriji", Perele u "Čoveku, životinji i vrlini", Ranjeske u "Višnjiku", Mod u "Harold i Mod", do Maka Lele u "Kući sa prozorom". I ne samo to, svojim cvrkutavim gla- som obeležila je mnoga detinjstva u sjajnim dečjim emisijama: "Veseli utorak" ili "Laku noć deco".
       Suptilna i produhovljena, gospođa Lukjanova komentariše nedavnu nagradu na Film- skom festivalu u Herceg Novom:
       - Nagrada je vrlo prestižna jer se dodeljuju samo dve nagrade: za žensku i mušku ulogu. Za mušku ulogu nagradu je dobio Laza Ristovski, a ja sam bila iznenađena nagradom jer moja uloga u "Ranjenoj zemlji", nije glavna. Međutim, dali su mi "Zlatnu mimozu", a jedan član žirija mi je rekao: "Eto, vidite, nikad nije kasno!" Kažem: "Ciljate na moje godine?!" A on, kaže: "Da!" To mi se strašno dopalo, što je bio tako iskren. Onda sam ja njemu odgovorila: "E, pa, znate, nije mi to prva filmska nagrada! Iako sam igrala u šest, sedam filmova dobila sam glavnu nagradu na "Maloj Puli", za ulogu Ruskinje u "Balu na vodi" - nagradu grada Poreča!" Tako sam se pohvalila da mi to nije prva filmska nagrada.
      
       UMETNOST JE SMISAO: Kad pri čam o svojim glumačkim počecima, trebalo bi da govorim o prapočecima. Znate, moja majka je bila Srpkinja a moj otac je bio Rus, emigrant, Vrangelov oficir. Govorio mi je: Ti si moja Rusija! Vaspitavao me je u ruskom duhu; učila sam rusku osnovnu školu, pa Rusko-srpsku žensku gimnaziju u ulici Kraljice Natalije, u Ruskom domu koji je podigao kralj Aleksandar i poklonio ga ruskoj emigraciji. Profesori su bili izuzetni ljudi, velikog obrazovanja i kulture. Ulivali su nam ljubav prema umetnosti. Moj otac je kao student statirao u Boljšom teatru, znao je arije mnogih opera, pevao mi ih i učio me da recitujem. Sećam se da me je u prvom razredu učitelj uzeo u naručje i rekao: "Ova mala nema zube, ali dobro recituje!" Upisali su me na balet i on je osam godina bio moja ogromna ljubav. Bez baleta nisam mogla da zamislim svoj mali život. Proricali su mi veliku karijeru, ali ja sam morala da prekinem s baletom iz zdravstvenih razloga. Otac mi je stalno govorio da je umetnost smisao života - "To je nešto, što ništa drugo ne može da zameni!"
       Vera Greč, kod koje sam počela da učim glumu pred kraj rata, bila je moj idol. Ona i njen suprug Polikarp Pavlov bili su veliki glumci Hudožestvenog teatra. Posle revolucije ostali su u Evropi i ona je bila reditelj u Narodnom pozorištu. Jedanput nedeljno išla sam kod nje na časove, zajedno sa dve školske drugarice. Radili smo stihove Puškina i LJermontova, prozne tekstove Turgenjeva... U tim teškim danima kad smo gladovali, za mene je svaki odlazak kod Vere Greč bio praznik. Ta dva sata, kao neki san. Maštala sam da celog života idem kod nje na časove. Bila je nedostižan uzor. Smatrala sam da ja nisam dostojna pozorišta, da je scena svetinja. Znate, ruska posla.
      
       DRAMSKI STUDIO: Mučila sam se jedno vreme u odlučivanju da li da budem glumica ili lekar. Želela sam da pomognem mojim ljudima, rudarima iz Majdanpeka (mama je bila iz tog kraja), jer su teško živeli i bolovali od raznih bolesti. Jedan prijatelj, lekar, savetovao me je: "Nije to za vas! Za lekara treba mnogo snage, nije lako gledati ljudske nesreće!" A pozorište me je očaravalo, mogućnost da proživite živote različitih ljudi u različitim epohama. I taj neobjašnjiv fluid koji se stvara između onog na sceni i onog u publici. To se ne događa uvek, ali kad se dogodi zbog toga vredi živeti.
       Odmah posle rata upisala sam se na dramski odsek Muzičke akademije, bila đak Raše Plaovića. Profesor Afrić je došao iz partizana i smatrao da što pre treba iškolovati mlade glumce, kao potrebna je "nova krv". I onemogućio nam fakultetsko školovanje. Završili smo Dramski studio, trajao je nepune dve godine. Raša Plaović je ulivao strahopoštovanje, učio nas glumačkoj etici: Ma koliko bili nezadovoljni ulogom, ne smete je vratiti! Morate napregnuti sve svoje snage i prevazići otpor koji imate prema roli! Predstava je svetinja, ne sme da se otkaže, publika se ne sme izneveriti!
       Bila je to izuzetna generacija; pošto je došlo do okupacione pauze stekla su se različita godišta. Sa mnom su bili Dobrila Matić, Beba Živković, LJubica Ković, Olga Ivanović, Renata Ulmanski, pa Jovan Milićević, Milan Puzić, Zoran Ristanović.
       Počela sam da igram u Narodnom pozorištu, kao student, a onda su se 1947. osnovali Beogradsko dramsko pozorište i Jugoslovensko dramsko, i rasporedili su nas u ta tri pozorišta. Ja sam došla u Beogradsko dramsko pozorište, zajedno sa Olgom Ivanović, Brankom Pantelić i Dobrilom Kostić. S nama je bio i jedan divan glumac koji je rano izgubio život, Mika Naunović.
      
       KRATKA ISTORIJA: Igrali smo našu i svetsku klasiku; bio je to lep period našeg pozorišta, publika je dolazila na kartu više iako saobraćaj do Crvenog krsta nije bio sjajan. Onda je nastalo jedno drugo razdoblje, zlatno doba Beogradskog dramskog pozorišta, kad se igrala moderna američka drama, Artur Miler i Tenesi Vilijams. Bila je to novina za Beograd, režirali su Soja Jovanović, Predrag Dinulović i Minja Dedić, a naš ansambl se obogatio izuzetnim mladim glumcima koji su tek završili Akademiju: Olivera Marković, Olgica Stanisavljević, Đuza Stoiljković, LJuba Tadić, Slobodan Perović... Kod nas je i Zoran Radmilović počeo i napravio karijeru, a onda ga je kidnapovala Mira Trailović. To je već bilo kad smo se fuzionisali sa Pozorištem na Terazijama, u periodu Savremenog pozorišta koje je bilo jedan nesrećan hibrid. Kad smo se razveli od njih i kad nam je Paolo Mađeli došao za reditelja, opet je nastao procvat Beogradskog dramskog.
       U početku sam igrala lirsko-dramski fah, tu spadaju uloge koje ljudi pamte i danas, i to mi veoma prija. Recimo, Loru u "Staklenoj menažeriji" ili gospođu u "Gospođa, Biserna reka". Obe predstave režirao je Minja Dedić. "Bisernu reku" koreografisao je čuveni Dimitrije Parlić. Igrala sam glavnu ulogu, i pošto imam baletsku podlogu, zapanjio me je kad je rekao: "Znaš šta, dođi ti kod mene u balet!" Kažem: "Ali, malo je kasno, ne mogu da igram klasiku!" "Ne, igraćeš karakterne role!" Bio je to za mene veliki kompliment. Naravno, nisam ga poslušala.
       Rano sam počela da igram uloge starijih žena. Naši stari glumci otišli su u penziju, tako da sam ja sa dvadeset i nešto godina igrala staricu od osamdeset. Bila sam jako nesrećna zbog toga, ali reditelj je insistirao. Počela sam da posmatram starice na ulici kako bih ušla u lik, i dobila sam dobru kritiku za glumu, od Elija Fincija.
      
      
       REBEKA, POMOZITE: Na sceni se često dešavaju nepredviđene stvari, recimo, kad glumca spopadne smeh. To je nešto strašno. Da umreš, ne znaš šta ćeš sa sobom! Jednom smo gostovali u Pančevu sa "Lovom na veštice", Artura Milera. Na sceni su Olivera i Rade Marković, Olga Stanisavljević, Dobrila Kostić i LJuba Tadić; izvode me, ja sam starica Rebeka, treba da izgovorim ozbiljan monolog i smirim devojku koja ima histeričan napad na krevetu. Izlazim na scenu i imam šta da vidim: Mića Tomić se zaglavio u električarnici, samo mu vire ruke i noge. Ovo društvo na sceni zacenjuje se od smeha. Znate to, kad ne smeš da se smeješ, onda je sve mnogo smešnije. Mene, koja sam smešljiva, isto uhvati smeh, a Mića još viče: "Rebeka, pomozite mi!" Publika vrišti. Znala sam da ako ja nastavim da se smejem, pašće zavesa. Bili su to delići sekunde razmišljanja, oblio me je znoj. Ne umem da objasnim koliko je to bilo strašno. Onda sam se u trenutku setila svog umrlog oca, uozbiljila se, pribrala i izgovorila monolog. Svi su prestali da se smeju. Međutim, pošto smo Miću izvukli iz te rupe, kad sam mu videla lice opet sam počela da se smejem. Ali to je već bio kraj čina, i sve naše muke završile su se padom zavese.
      
       GEST MINJE DEDIĆA: Igrala sam jednu negativnu ulogu u "Mački na usijanom krovu". Olivera je igrala Megi, bila je to njena glavna partija, a ja sam igrala snaju sa petoro dece. Mlada žena a samo grabi. Mog muža igrao je Slobodan Perović. Sutradan, posle premijere sretnem na ulici Dobricu Ćosića, kaže: "Tanja, kupi novine, i 'Borbu' i 'Politiku'. Klajn te pohvalio, a Finci uništio!" Mene i Slobodana Perovića Finci je sahranio, napisao je da smo doneli dve izanđale interpretacije. Gde samo nađe tu reč: izanđale?! A nas dvoje mladi glumci. Naravno, dobijem kompleks od Fincija, užasan. Pre toga je lepo pisao o meni. Jao, plakala sam tri dana i noći zbog te formulacije. Slobodan Perović je bio potpuno ravnodušan, bio je iznad toga.
       Počela sam da razmišljam o nekim novim prilagođavanjima roli, cakama i štosovima. Ali, Minja Dedić je bio strog reditelj, dođe na svaku predstavu, posmatra iza kulisa. Čim osetim njegovo prisustvo, vraćam se ulozi na stari način, kod njega nema eksperimentisanja. Olivera Marković je to odmah prihvatila i nas dve smo se grebale ko dve mačke. Rade je bio zbunjen tim izmenama, ali reč nije rekao, ništa nam nije prebacio.
       I, sad, gostujemo u Titogradu s tom predstavom; pošto je Minja sa nama moraću da igram ulogu kako je on postavio. I šta se desilo: pre nego što je počela predstava prišao mi je i rekao: "Tanja, igraj kako to sada radiš!" Tad sam shvatila koliko je veliki umetnik, bez sujete. Tako je meni pao kamen sa duše. Eto, i negativna kritika može da pomogne.
      
       RAHELA, BEZ DLAKE: Nedavno mi je jedan mladi čovek, prodavac voća na pijaci rekao: "Poznao sam vas po glasu!" A on je iz Bosne, izbeglica, kaže: "Ja sam svoje detinjstvo proveo pored radija, slušajući vas glumce." Znate kako mi je bilo prijatno, kad sam to čula.
       Dosta sam radila na televiziji, igrala tekstove Aleksandra Popovića. Kod Aleksandra Đorđevića uvek sam igrala neke babe. Jedanput sam igrala majku Radeta Markovića, a jednom čak majku LJiljane Krstić. I ja sam to disciplinovano prihvatala.
       Sećam se jedne uloge u televizijskog drami "Rođendan"; igrala sam ženu na čiji je rođendan njen muž zaboravio. Tog dana ona se sreće sa jednim mladićem, lep kontakt, i doživi rođendan stvarno kao svoj praznik. Tog mladića igrao je Moris Levi, bili su tu i Rahela Ferari i Branislav Đorđević Drda. Zašto ovo pričam?! Bilo je to u vreme kad nije postojao tejp, kad su emisije išle uživo. Ta trema, bože gospode, to je bilo neopisivo. Na generalnoj probi vidim sebe na ekranu, bez šminke, i užasnem se. A, još sam imala i kompleks svog nosa! Rahela Ferari koja nije štedela nikog, što na um to na drum, kaže: "Tanja, strašno izgledate!"... Međutim, kad su došli šminka i frizura, čika Drda mi je rekao: "Ličiš na italijansku glumicu!" Tako sam dobila samopouzdanje, mi smo to odigrali i dobili odličnu kritiku od Olge Božičković, koja je bila strah i trepet kao televizijski kritičar.
      
       PAOLO MAĐELI: Igrala sam i role koje su zahtevale donji registar glasa, kad sam igrala oštre osobe. Recimo, igrala sam Bertu u "Bertinom blagu", ulogu za koju sam dobila Oktobarsku nagradu. Svi su smatrali da ta uloga nije za mene, osim Mađelija. Rekao mi je: "Neću da čujem ni jedan viši ton!" I ja sam govorila svojim dubokim registrom. Naravno, to nije moj osnovni ton, ali glumac može sve.
       Rad sa Mađelijem meni je mnogo značio. On je reditelj koji voli glumca, ima poverenje u njega. Svašta čovek od njega može da čuje, ali nikad se nisam osetila uvređenom, raspoznavala sam tu njegovu dobronamernost. Predstavu "Harold i Mod", koju je on postavio pre 20 godina, igramo i danas. Da kucnem u drvo! Harolda, posle izvanrednog Eraka, sjajno igra Slobodan Beštić. Publika voli tu predstavu; ljudi dolaze više puta da je gledaju. Mod veruje u život, iako iz njega svesno odlazi. Mnogi u toj predstavi traže utehu za sebe.
       Nikad nisam napuštala svoje pozorište i još uvek radim u njemu, opet da kucnem u drvo, iako sam u penziji. I molim Boga da mi da zdravlje da mogu da radim svoj posao. To mi je jedino što imam u životu.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ