Sve ide ka tome da bi, ubuduće, sportske vlasti mogle da se manu ćorava posla i da liberalizuju upotrebu dopinga

      Vreme je, dakle, da počnete da bijete svoju decu čim čujete kako žele da jednog dana budu sportisti. Nije samo problem u dopingu - za koji niko merodavan i ko drži do svoje reputacije neće poreći da nije sveobuhvatno rasprostranjen. "Vrhunski sport je štetan. Dokazano je da vrhunski sportisti u proseku žive kraće od onih koji se nikad nisu bavili sportom", kaže dr Slobodan Živanić, predsednik Sekcije za sportsku medicinu Srpskog lekarskog društva i predsednik Udruženja za medicinu sporta. Zna se, recimo, da je imunološki sistem kod vrhunskih sportista često slabiji nego kod običnih ljudi, što možda i nije teško razumeti ako se sportske aktivnosti shvate kao težak i iscrpljujući fizički rad, što bez sumnje jesu.
       No, najgora stvar, koja po pravilu izbija u prvi plan o svakoj olimpijadi, jeste doping. Da je to "važan problem" priznala je čak i MOK-ova gerontokratska oligarhija na svom skupu o dopingu održanim pred Olimpijadu u Lozani. Svoje mišljenje o tome dao je i kanadski plivač Mark Tuksberi, trostruki osvajač olimpijske medalje, koji se u znak protesta odrekao učešća na olimpijadi: "Ako ima korupcije u izboru domaćina Olimpijade, ima korupcije i u antidoping kontroli."
      
       Seks
       Nekada su velika retkost bili sportisti spremni da priznaju korišćenje nedozvoljenih hemijskih sredstava, pa makar to bilo i godinama po okončanju sportske karijere. Danas već nije neobično da neko izjavi, poput jednog američkog veslača, kako je nezamislivo ostvariti rekord u dizanju tegova ili u atletici i pri tome ostati "čist". Situacija je, u stvari mnogo gora. Nije moguće ostvariti ni rezultat mnogo nižeg reda bez upotrebe dopinga, i to ne samo u atletici i dizanju tegova. Dokaz za to su sportisti u sportovima sa loptom (poput fudbala ili tenisa) koji su imali problema sa antidoping kontrolom, kao što je Petar Korda ili čak i naš Vladimir Jugović, koji je koristio kreatin za koji se, na kraju, ispostavilo da ipak nije bio na listi zabranjenih sredstava.
       Lista zabranjenih doping sredstava poznaje nekih pet grupa supstanci, dve zabranjene metode i pet supstanci podložnih delimičnim ograničenjima. Ali, u načelu sve se svodi na dva do tri cilja koji žele da se postignu: povećanje telesne mase i snage, povećanje izdržljivosti i smanjenje bolova pri povredama.
       Najpoznatiji i ujedno nazloglasniji su preparati za povećanje telesne mase među kojima su, opet, najpoznatiji anabolici. Oni imaju svojstvo da, u kombinaciji sa treningom pa čak i bez treninga povećavaju mišićnu masu, odnosno poboljšavaju odnos mišićnog tkiva i masnog tkiva, u korist mišićnog, razume se. Svi oni su sintetički preparati zasnovani na muškom polnom hormonu testosteronu.
       Efekti koje obično imaju kod muškaraca su zanimljivi, prema svedočenjima onih koji su imali takva iskustva: najpre izazivaju ekstremno povećanje potencije, pravu seksualnu nezajažljivost, koja se kasnije pretvara u gubitak interesovanja za seks. Pri dugotrajnoj upotrebi izazivaju smanjenje produkcije sperme i smanjenje testisa, povećanu agresivnost i neke psihičke smetnje. U slučaju kontrolisane primene, trebalo bi da se normalne seksualne i ostale funkcije uspostave posle nekog vremena nakon što se konzument "očisti". Tada se, međutim, gubi i najveći deo mišićne mase.
      
       Hormoni
       Interesantno je da međunarodni sportski standardi ne ograničavaju apsolutnu količinu testosterona u organizmu koja je dozvoljena (utvrđuje se iz uzorka mokraće), već se to čini na osnovu odnosa prema hormonu epitestosteronu, kojeg kod većine muškaraca ima otprilike u istoj količini kao i testosterona. Međutim, dopušteno je da taj odnos bude čak 6:1 u korist testosterona. Tek više od toga je kažnjivo, ako te uhvate.
       Žene lakše podnose ovaj testosteronski tretman. Iako izgleda nelogično, stvar je u tome da su loše posledice anabolika, koji je veštački testosteron, u tome što blokiraju prirodni testosteron. Pošto prirodnog muškog polnog hormona imaju malo, za žene je to olakšavajuća okolnost, pa najgore što im se može dogoditi, jeste ono što se dogodilo Florens Grifit-DŽojner, a to je da im se produbi glas i da umru u 39. godini.
       Veoma rasprostranjeni i veoma opaki preparati za povećanje telesne mase jesu takozvani hormoni rasta. Ima ih više vrsta i izazivaju bujanje mišića, a, kao i svako bujanje tkiva, njihova upotreba je skopčana sa povećanim rizikom od raka.
      
       Droga
       Kao na posebno morbidan oblik dopinga stručnjaci ukazuju na hormon rasta prirodnog porekla, koji proizvodi švedsko-holandska firma CABI. "Prirodnog porekla" znači da se dobija iz hipofize umrlog davaoca, a služi u tretmanu osoba patuljastog rasta. Stvar je u tome da korisnik ovakvog preparata u svom "novom rastu" neminovno preuzima i šifru, neku vrstu zapisa hormonske i svake druge strukture koja je za svakog specifična, a koja, razume se, pripada davaocu.
       Normalan čovek će se zapitati kakvi su to ljudi koji su spremni da sebi tako nešto urade. Odgovor: vrhunski sportisti. Znamenita je i danas aktuelna anketa sa Olimpijade u Los Anđelesu kada je preko polovine anketiranih odgovorilo da bi pristali da ne žive duže od pet godina ako bi to bila cena zlatne olimpijske medalje.
       Kod mnogih kojima je sport način života, čak i ako nisu vrhunski sportisti (naročito kod bodi-bildera) sportski stručnjaci zapažaju neku vrstu poremećaja sistema vrednosti, koje se manifestuje kao gubitak interesovanja za sve osim za lično fizičko dostignuće. Prestanak uzimanja preparata znači nestajanje telesne mase, što je impuls za novi tretman i tako ukrug.
       Međunarodna "sportska policija" uglavnom je, iz mnogih razloga, sasvim neefikasna kada je suzbijanje dopinga u pitanju. Onaj ko smišlja nešto novo, uvek je bar za korak ispred onog ko nastoji da suzbije ono što već postoji. "Stvari se svode na to da povređenog sportistu treba što pre, a najbolje odmah da osposobite za takmičenje. Medicina traži za to period mirovanja i rehabilitacije od nekoliko dana. Ako treba nekog da osposobite odmah, to je možda ponekad moguće, ali nije medicina", kaže doktor Slobodan Živanić.
       Sve je toliko uzelo maha da se situacija razvija u pravcu udaljavanja medicine iz sporta, i mnogi ugledni zdravstveni i sportski radnici čak smatraju da se treba manuti ćorava posla i pustiti stvari da teku svojim tokom. Već bi se, smatraju, stvari nekako i same regulisale, kao u američkoj hokejaškoj ligi, u NBA ili u američkom fudbalu gde doping kontrola praktično i ne postoji, ili je simbolična. S tim da američki fudbal baš i nije dobar primer: reč je o specifičnom sportu sa redovnim povredama što sportisti "saniraju" uzimanjem narkotika, zbog čega mnogi karijeru završavaju kao narkomani.
       Ipak, kaže doktor Živanić, najgori "anaboličari" su japanski sumo-rvači. Kontrola u sumou ne postoji, anabolicima se kljukaju neograničeno (pored ostalog, izazivaju i povećanje apetita) i sumo-borci kratkim životom plaćaju danak velikoj slavi koju uživaju tokom svoje karijere. A osim toga, njihovo "žrtvovanje" ima i određene religijske aspekte.
      
       Ciklus
       Najzad, moglo bi se možda i prihvatiti da odrasli ljudi imaju pravo za račun sportskog uspeha (i profita) da rizikuju. Ali, nisu, ni izdaleka, svi sportisti odrasli ljudi. Gimnastičari i gimnastičarke bivaju selekcionisani obično još na predškolskom uzrastu, i u obzir se uzimaju samo oni "primerci" kod kojih se na osnovu stasa i građe roditelja može pretpostaviti da će biti podesni za ovaj sport. Ali to nije dovoljno da objasni zašto mnoge gimnastičarke u godinama kada bi već morale da su prošle pubertet, imaju ne više od metar i četrdeset. Odgovor daje doktor Živanić: "Zatvaranje epifizalnih hrskavica dugih kostiju" - prestanak rasta, kao rezultat dejstva već isuviše pominjanih anabolika. O psihološkom statusu te dece da i ne govorimo - svaka greška u vežbi ili eventualni pad s grede predstavlja katastrofu u njihovim petnaestogodišnjim životima - što se obično i očitava na njihovim licima i, budimo iskreni, i to je ono što nam takmičenje čini zanimljivim.
       I, kada govorimo o takmičarkama, da li ste se ikad zapitali šta bi se dogodilo ako bi neku u danima takmičenja zadesio njen mesečni ciklus? Bez brige, to se neće dogoditi, verovatno nijednoj od nekoliko hiljada koliko ih je trenutno u Australiji. Hemijska sredstva su tu da to odlože, što, reći ćete, i nije tako strašno, Olimpijada je ipak jednom u četiri godine. Ali, sve one su vrhunske sportistkinje kojima takmičarska sezona traje po šest meseci, a u nekim sportovima, tenisu, preko cele godine.
      
       Patriotizam
       Ako je, prema izjavama sportista, hormon rasta bio hit Olimpijade u Atlanti, ovih godina je mnogo popularniji eritropietin (EPO), hormon koji se, kad je prirodan, proizvodi u bubregu, a njegovo dopunsko ubrizgavanje poboljšava snabdevanje kiseonikom i otklanja osećanje umora. Stvar je u tome što je umor, kao i bol, signal da se organizam približio granici iza koje nastupaju štetne posledice, pa je jasno da EPO izlaže organizam neprirodnom naporu, koji je još dodatan zato što ovaj hormon krv čini gušćom pa je srce, razume se, teže pumpa. Prema zvaničnoj statistici, osamnaest biciklista je umrlo od EPO-a, ali se oni preživeli i dalje otvoreno i žučno suprotstavljaju pokušajima suzbijanja ovog krvnog dopinga, koji je, inače, vrlo teško otkriti u laboratoriji. Metod je efikasan kod svih sportova koji traže izdržljivost, a ima neke sličnosti sa takozvanom autotransfuzijom, kada se sportisti uoči takmičenja ubrizgava krv, obično njegova sopstvena, ranije izvađena i obogaćena kiseonikom.
       Kada se sve ovo zna, možda je ovo jedinstvena prilika u kojoj sa zadovoljstvom možemo konstatovati da naša zemlja umnogome zaostaje za velikim svetom. Prema rečima doktora Živanića, doping našim sportistima u 90 procenata slučajeva određuju treneri, ne lekari, koji u toj situaciji slede profesionalnu etiku ali je to ipak gora varijanta pošto, rekli smo, nije svejedno konzumiraju li se doping sredstva kontrolisano ili nekontrolisano.
       Od naših sportista nikad se niko nije oglasio o ovom pitanju, kako je to ponekad bilo na Zapadu (Toni Šumaher, bivši golman nemačke reprezentacije, napisao je knjigu "Poslednji zvižduk" i obelodanio doping u nemačkom fudbalu; udaljen je iz državnog tima). Na tapetu se našao Dragutin Topić, ništa mnogo ozbiljno. Ono što bi, recimo, moglo sumnjičiti Topića i ne samo njega, jeste da je, praktično, samo jednom ostvario veliki uspeh na velikom takmičenju, u Splitu (Evropsko prvenstvo, zlatna medalja) 1990. godine. Jugoslavija, kao domaćin, imala je svakako veliki uticaj na to ko i kako obavlja doping testove. Na okolnost da neke moćne zemlje (nije naša) imaju veliki uticaj u procesu testiranja ukazao je Ben DŽonson, Kanađanin, kada mu je oduzeta olimpijska medalja. On je upro prstom na samog Karla Luisa kojeg je, navodno, na Olimpijadi u Los Anđelesu štitio uticaj SAD.
       Najzad, nemojmo brzopleto zaključiti, posle svega, da su sportisti nerazumni i nemoralni ljudi. Sport je, a olimpijada posebno, uvek više od samog takmičenja, a zlatna medalja je uvek više od običnog prvog mesta. Kako je to rekao drug Tito 1961. godine (objašnjavajući zašto sportistima ne treba plaćati za uspehe), braniti boje svoje zemlje je patriotska dužnost. Setimo se toga kada buduće olimpijske odličnike, kroz četiri nedelje, po našoj navici budemo izlagali pred Saveznom skupštinom.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Doručak šampiona Ratko Rudić, s početka sedamdesetih najbolji vaterpolo igrač sveta, na šampionatu u Kaliju u Kolumbiji 1971. godine bio je pozitivan na kofein, kojeg ima u kafi i koka-koli. Sam Rudić i naša delegacija su se i branili time da je kod igrača samo bila izražena preterana želja za konzumiranjem popularnog američkog pića. Bilo kako bilo, Rudić je isključen iz šampionata i kažnjen sa šest meseci neigranja.        Vlado Vujasinović, vaterpolista rimske "Rome", kažnjen je 1999, uoči samog početka Evropskog šampionata u Firenci i to od Vaterpolo asocijacije Italije. Vujasinović je, prema nalazu italijanske lekarske komisije, koristio lidokain, lek koji služi za "obezboljavanje" bolnog mesta, a čija duža upotreba nije preporučljiva. Iako lidokain nije bio na "crnoj listi", Vujasinović je kažnjen sa šest meseci zabrane igranja, a kod naših ljudi preovlađuje mišljenje da je to bila čisto italijanska ujdurma jer smo pre takmičenja bili među favoritima. Na kraju smo bili sedmi.        Dragutin Topić, skakač uvis, bio je pozitivan na amfetamine (Boris Beker ih je zvao "doručkom šampiona"), preparate koji "šire bronhije". Afera je skrivana od domaće javnosti, a Topić je sa tri meseca zabrane takmičenja dobro prošao, jer je Havijer Sotomajor, kubanski atletičar, zbog anabolika godinu dana udaljen sa skakališta.        Topić je, takođe, na internoj test probi pred Svetsko prvenstvo u Torontu suspendovan na tri meseca zbog efedrina.        Vladimir Jugović, tada fudbaler "Juventusa", u sudskoj istrazi povodom otpužbi za korišćenje dopinga u "kalču" potvrdio je da je uzimao kreatin i da su to činili i drugi igrači. Sve se završilio bezbolno jer kreatin, uprkos stimulativnim svojstvima, nije bio na listi zabranjenih supstanci.        U dva navrata su naši sportisti bili "žrtve" dopinga u kome su uhvaćeni protivnici. Na Olimpijadi u Minhenu nađen je pozitivan na doping-kontroli portorikanski košarkaš Kid Karter, na utakmici koju smo izgubili.        Mesec dana po završetku Svetskog prvenstva u odbojci u Japanu 1998. godine Svetska odbojkaška federacija je obavestila javnost o pozitivnom testu italijanskog igrača Simonea Rosalbe u finalu sa našom reprezentacijom.               ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ