Kako se primiče 24. septembar, sve je važnije pitanje da li će smena vlasti proteći mirno nego ko će dobiti na predsedničkim, saveznim, pokrajinskim i lokalnim izborima

      U utorak u rano popodne Srđan Bogosavljević, direktor Strateškog marketinga, kazao je: "Da su izbori održani između 13. i 15. avgusta i da se glasalo samo na teritoriji Srbije bez Kosmeta, Vojislav Koštunica bi dobio 2 072 000 glasova, Slobodan Milošević 1 696 000, Tomislav Nikolić 559 000 i Vojislav Mihailović 344 000 glasova."
       Centar za proučavanje alternativa je dva sata pre Bogosavljevića zvanično saopštio da bi za Koštunicu glasalo 41 odsto biračkog tela, za Slobodana Miloševića 20, za Tomislava Nikolića šest, za Vojislava Mihailovića pet, a 28 odsto ne zna za koga bi da glasa ili ne zna da li će izaći na biralište.
      
       Odluka
       Dok su alternativci saopštavali svoje nalaze, u kancelariji petnaestak metara udaljenoj od njih, Miroslav Filipović iz Agencije MF je sa štampača skidao rezultate istraživanja koje je sam finansirao. NJegova prognoza glasi: Koštunica 37,14 odsto, Slobodan Milošević 36,04 , Tomislav Nikolić 16,45 i Vojislav Mihailović 10,37 odsto.
       Mnogo pre nego što su i čuli rezultate ovih istraživanja dva glavna takmaca na ovim izborima, Socijalistička partija Srbije-JUL-Slobodan Milošević i Demokratska opozicija Srbije-Vojislav Koštunica, proglasili su svoje izborne pobede i upozorili da Milošević neće mirno predati vlast, odnosno da će DOS uz pomoć mentora iz inostranstva pokušati da poništi izbornu volju naroda (o katastrofičnim scenarijima pogledajte tekst na 16. strani). Tako su izbori 24. septembra pretvoreni u izbore najvišeg rizika.
       Međutim, oni su to postali onoga trenutka kada se Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije osetio beskrajno moćnim iako mu sasvim sigurno ni na kraj pameti nije bilo da/ne može da poseti jedan deo svoje zemlje (Kosmet), niti da otputuje iz nje u pravcu zapada. Ohrabren/zavaran uspesima obnove zemlje i smušenošću i razjedinjenošću opozicije posle otimanja beogradske televizije Studio B, Milošević koristi staru inicijativu poslaničkih klubova levice, radikala i crnogorskih socijalista i menja savezni ustav.
       Jačajući mesto predsednika Jugoslavije (neposredni izbor, otežano smenjivanje), Milošević je svima obelodanio svoje ambicije i samo je bilo pitanje dana kada će raspisati savezne i lokalne izbore, kojima će pridodati i predsedničke kako bi njegova dobro načeta ali ne i uništena harizma, ponovo bila zastava pod kojom će levica izvesti još jedan trijumfalni marš kroz birališta.
       Milošević je znao da u biračkom telu Srbije uvek stoji bolje od svoje dve partije i da zato mora da bude njihova izborna lokomotiva, ali je njegovoj odluci da se suoči sa apatičnom biračkom masom verovatno najviše kumovala želja da posle stavljanja na hašku listu i NATO agresije doživi onu vrstu potvrde legitimiteta lidera jedne zemlje koju je, jednostavno, teško osporiti. NJegova ključna pretpostavka i motiv za izlazak na biralište bilo je uverenje da će i Zapad morati da ga pogleda drugim očima, moraće da ponovo počne da razgovara sa njim, kada funkciju potvrdi na izborima.
      
       Otpor
       Dodatni Miloševićevi izborni ciljevi su bili isterivanje Mila Đukanovića na čistinu, uništavanje opozicije i smanjivanje snage Srpske radikalne stranke.
       Procenat glasova koji bi Đukanović dobio na izborima u Crnoj Gori svakako bi bio znatno manji od onoga koji je potreban za referendumsku odluku o izlasku manje republike iz dvočlane federacije. Iz takvog, posrednog dokazivanja Đukanovićeve nemoći, Milošević bi crpeo svoju novu snagu.
       Smanjivanje moći radikala bila bi najbolja kazna za Vojislava Šešelja koji je postajao sve gramziviji, želeći da ne bude samo korisnik sitnih privilegija koje sobom nosi život članova državnog establišmenta (stanovi, kola, dnevnice...), već i rukovalac stvarnom moći: putevima novca, uređivanjem državnih medija, zaposedanjem nekih od ključnih mesta u policiji i vojsci.
       Opozicija sa Vojislavom Koštunicom, između Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, činila se Miloševiću kao najlakši plen, pogotovo što trijumf levice na saveznim izborima 1996. godine nije bio zaboravljen i što je SPO bio paralizovan dvostrukim atentatom na Draškovića i otimanjem Studija B.
       U tom trenutku režim je za glavnog protivnika proglasio "Otpor" čije su slabo posećene akcije doživljavale uspeh tek u medijima, ali i koji je mrežom delatnosti i veselom upornošću pretio da nasledi opojni šarm studentskog bunta pred kojim se levica skoro obavezno "smrzne od straha".
       Posle izbora karte će se ponovo mešati, pokeraški hladno je rekao Vojislav Šešelj i zatražio od Miloševića da mu nepojavljivanje na saveznim predsedničkim izborima plati raspisivanjem republičkih predsedničkih izbora. Odbijen je, isturio je Tomu Nikolića da ne bi trošio svoj lik i delo u dvoboju sa Miloševićem i krenuo u uobičajeno brzo prebacivanje radikala u opoziciju koje podrazumeva sitne čarke sa levicom. To je operacija koja mnogo ne nervira ni levicu: ona zna da joj izborna koalicija sa radikalima smanjuje izborne šanse i da zahvaljujući Šešeljevoj naklonosti vlada od 1992. godine.
      
      
       Referendum
       Potpuno grogiran dvostrukim atentatom na Vuka Draškovića, otimanjem Studija B i upozoravajućim preuzimanjem kontrole nad gradskim prevozom u Beogradu, Srpski pokret obnove prvo žarko propagira bojkot svih izbora kao jedino sveto rešenje, onda se zdušno zalaže za izlazak na lokalne izbore i bojkot saveznih, pa pozivajući se na sopstvene žrtve za opozicionu stvar ističe svog kandidata za predsednika SRJ i konačno s gnevom pravednika zbog "pritiska članstva i neprincipijelnosti ostalih", odlučuje da izađe i na savezne izbore. NJegov glavni protivnik u kampanji umesto državnog terorizma postaju Demokratska opozicija Srbije i nezavisni mediji koji, po tumačenju čelnika SPO-a, jedino žele da vide političku smrt "najveće opozicione stranke" .
       U Miloševićevom izbornom riziku, Savez za promene, Vojislav Koštunica, Vojvođani, DAN i ostali videli su svoju veliku šansu. Prvo, uličnu borbu začinjenu ravnogorskim "Ustanak, ustanak", mogli su konačno da prevedu u mirne vode i prestanu da se suočavaju sa apatičnim odgovorom građana. Drugo, mogli su konačno sebe da vrate u parlament i posle bojkota izbora pokažu i sebi i drugima jesu li politička činjenica ili nisu. Treće, znajući da je Miloševićeva harizma načeta i otkrivši u Koštunici zlatni rudnik, shvatili su da bi pretvaranjem izbora u referendum "za" i "protiv" Miloševića pridobili i one građane Srbije koji nemaju lepe reči za opoziciju, ali ih još manje imaju za desetogodišnju vladavinu Miloševića i njegovo ispunjavanje predizbornih obećanja.
       Startne izborne želje, međutim, brzo su narušene sa dva velika iznenađenja: Milom Đukanovićem i Vojislavom Koštunicom. Crnogorski predsednik je postao najveći saveznik Slobodana Miloševića. Odlukom da ne učestvuje na izborima častio ga je sa 20 poslanika u Veću republika (što je već dovoljno za blokadu Skupštine) i 30 poslanika u Veću građana Skupštine SRJ. Radost zbog poklonjene pobede na saveznim parlamentarnim izborima levici su pokvarile ankete koje su pokazivale da Koštunica neočekivano dobro stoji u javnosti, ali još više činjenica da je razjedinjena opozicija uspela da se okupi oko njega i da deluje jedinstvenije i odlučnije nego ikada ranije.
      
       Nervoza
       Ni DOS nije uspeo u nameri da izbore pretvori u referendumsko izjašnjavanje o Miloševiću pošto su u predsedničku trku osim Koštunice i njega ušli i Tomislav Nikolić i Vojislav Mihailović, pretvarajući tako izbore i u unutaropozicijsko odmeravanje snaga.
       SPO nije uspeo medijskim pritiskom i propagandom u lokalu da natera pre svega Demokratsku stranku da napravi sa njim zajedničke liste za lokalne izbore u Nišu, Kragujevcu, Pirotu, Novom Sadu, Beogradu...pa je optužio DOS za izdaju tekovina izbora iz 1996. godine i predaju velikih gradova levici. DOS je sa neskrivenim zadovoljstvom odgovorio da mu je važnije rušenje Miloševića od posedovanja dva-tri kioska, sugerišući biračima da je on prava, nekoristoljubiva, antimiloševićevska opozicija.
       Ipak, najviše nervoze je pokazala levica zbog poremećenih početnih izbornih planova. Obradovana lakom mogućnošću da obrazuje saveznu vladu bez podrške radikala, ona se još pre tridesetak dana ozbiljno zabrinula što može da izgubi jedine izbore koje mora da dobije - izbore za predsednika Jugoslavije. Zabrinutost je bila tolika da je levica te izbore proglasila pitanjem svog opstanka: ili Sloba ili ništa, počeli su da poručuju glasnogovornici levice i njeni mediji dovodeći do usijanja predizbornu retoriku.
       Stvar je postala toliko ozbiljna da se u kampanju udarnički uključila i dr Mira Marković, predsednica direkcije JUL-a (vidite tekst na 62. strani o učestalosti pojavljivanja u Dnevniku RTS-a). Državni mediji su počeli da odustaju od zakazanih okruglih stolova na kojima bi se sučelili predstavnici vlasti i opozicije. Krenulo se u puštanje u rad razvojnih Potemkinovih sela a uspeh je postalo i otvoriti porodilište 70 odsto završeno koje još nema aparat za EKG. Na ankete koje su izveštavale o nadmoći Vojislava Koštunice odgovoreno je sa milion i po potpisa sakupljenih malo milom, malo silom za Miloševića, čiju je verodostojnost opozicija sprečena da proveri.
       Da je levica svesna manjka glasova za izborni trijumf Miloševića konačno je pokazao napad na Radio televiziju Srbije, na Šešelja i radikale u kome se tvrdilo da se ovaj u svom dvorištu u Batajnici brčka u bazenu sa morskom vodom, dok se Tomislav Nikolić baškari u dva beogradska stana i vozika u dva skupa automobila. Cilj tog otkrivanja prljavih ruku radikala jeste preusmeravanje glasova od Tomislava Nikolića ka Slobodanu Miloševiću.
       Izgubljena je svaka mera, funkcioneri JUL-a počeli su da izmišljaju napad na legalno i legitimno rukovodstvo u organizaciji opozicije i NATO-a i izvedbi Dodikovih policajaca i Tačijevih terorista; Internet - što će reći planetarne - ankete u kojima Milošević ima 70 odsto glasova; zavere kojima Đinđić sprečava "Crvenu zvezdu" da u Beogradu igra fudbal...
       Konačno, desetak dana pre iskazivanja izborne volje građana, levica je optužila DOS da će proglasiti pobedu i pozvati narod na pobunu, a DOS Miloševića da će u 22 časa 24. septembra reći da je pobedio iako to neće biti tačno. Ako je jasno da najavom mogućih nemira već nekoliko sati po zatvaranju biračkih mesta vlast želi da odvrati narod od izlaska na birališta i time poveća šanse za pobedu Miloševića (što više izašlih na izbore, manja mogućnost vlasti da krade glasove i rast broja opozicionih glasova jer oni čine većinu u neodlučnim i onima koji ne žele da glasaju), motiv opozicije za nagoveštaj mogućnosti neke vrste Miloševićevog puča protiv izborne volje građana ostaje sasvim nejasan.
      
      
       Pretnje
       Izvesno je da opozicija nema mogućnosti da pokrade izbore, kao što je jasno da su posle iskustva iz 1996. godine i okupacije Kosmeta šanse levice da falsifikuje izbornu volju građana smanjene. NJih dodatno umanjuje i gnev radikala, koji će na izbornim mestima otvoriti četvoro očiju posle jasne odluke levice da krene na "uništenje" Šešelja i drugova.
       U ovom trenutku realnim se čini da 24. septembra neće biti pobednika u predsedničkim izborima, da će Koštunica i Milošević otići u drugi krug; da će na lokalnom nivou stvari ostati manje-više kakve su i danas i da će zahvaljujući mandatima koje im je poklonio Milo Đukanović, levičari Crne Gore i Srbije moći da obrazuju saveznu vladu ovoga puta bez radikalskih ministara.
       Kada bi bio racionalan političar, Milošević bi mogao da bude zadovoljan ovakvim ishodom izbora, naročito ako bi od opozicije preuzeo bar jedan veći grad ili opštinu. Veličanjem pobede na saveznim izborima, proglašavajući je referendumom za očuvanje Jugoslavije, odnosno "za" i "protiv" NATO-a i njegovih domaćih slugu, on bi sa dodatnom energijom mogao da sačeka drugi krug predsedničkih izbora. Ako se i ostvare prognoze da bi u njemu sigurno izgubio, on bi politički mogao da preživi premeštajući se na funkciju premijera Jugoslavije. Koristeći se obećanjem Koštunice da ga neće isporučiti Hagu, normalizacijom odnosa Zapada prema SRJ koja će morati da "pomiluje" i njega, Milošević bi mogao sve snage da uloži u zadržavanje što većeg procenta elite Srbije uz sebe neprekidno ponavljajući da i on može da napravi veliki povratak kao njegov prijatelj Ilijesku kome se u Rumuniji posle jednih izgubljenih izbora sada osmehuje grandiozna pobeda nad desnicom.
       Mnogi analitičari i svi katastrofičari, međutim, pozivajući se na Miloševićevu hirovitost, nagoveštavaju da bi on mogao nezadovoljan izbornim neuspehom da poništi biračku volju građana 1) proglašavajući vanredno stanje, 2) velikom izbornom krađom, 3) započinjanjem sukoba u Crnoj Gori...Od ovih poteza odvraća ga fanatična spremnost birača da čuvaju svoju volju iskazana u tromesečnim demonstracijama u zimu 1996/97. godine koja bi ovoga puta bila dopunjena i besom radikalnih radikala, nespremnost bilo koga u svetu - pa i Kineza i Rusa - da se saglase sa poništavanjem izbornih rezultata, spremnost NATO-a da i bez ikakvog povoda i mimo svih međunarodnih standarda napadne jednu suverenu zemlju. (Činjenica da bi manipulacija izbornom voljom poslužila kao najbrža preporuka da Kosmet i Crna Gora postanu nezavisni od i dalje postojeće Jugoslavije, Miloševića ne bi mnogo brinula jer je on pokazao apsolutnu skromnost kada je u pitanju teritorija na kojoj se prostire njegova vlast.)
      
       Mir
       Miran izborni rasplet odgovarao bi i ostalim akterima. DOS već i pre saopštavanja rezultata izbora može da raduje činjenica da niko dosad nije toliko ugrozio Miloševića i da se levica nikada nikoga dosad nije toliko prepala kao Koštunice. Sa pobedom Koštunice u drugom krugu DOS bi stekao samopouzdanje za republičke izbore dogodine i istovremeno bi postao "najbolja udavača" na političkoj sceni Srbije kojoj bi svi morali makar da namiguju ako ne i da joj šalju bračne ponude.
       Čak i kada bi Koštunica izgubio u drugom krugu od Miloševića, što je sada, na osnovu istraživanja javnosti, u domenu čiste teorije, DOS bi - kao skup partija od kojih su neke do juče nazivane taksi strankama - očuvavši jedinstvo, sa verovatno preko milion glasova (što na izborima nisu imali ni DEPOS ni "Zajedno") i predvođen istim predsedničkim kandidatom, mogao dogodine na republičkim izborima da bude najmanje favorit broj dva o čemu u zimu ili proleće ove godine njegove članice nisu mogle ni da sanjaju. Uostalom, DOS je najavio dugotrajnost svoje borbe rekavši da će čestitati Miloševiću ako "stvarno i pošteno pobedi".
       Srpski pokret obnove bi mnogo više od radikala mogao da bude zadovoljan što će politički preživeti predizborno strategijsko srljanje i samoubilačku izolaciju na ovim izborima. NJegov problem će biti u tome što će mu budućnost više zavisiti od drugih nego od njegovih ruku dela i što će mu pregovaračka cena na obe strane - i kod levice i kod DOS-a - biti značajno snižena. Dodatna nevolja za SPO: DOS sa Koštunicom će preuzeti ulogu koju je Vuk Drašković bezuspešno pokušao da odigra: patriota koji sa podjednakim autoritetom pregovara i sa levicom i sa svetom.
       Radikali će, najverovatnije, za jedno mesto pasti na rang-listi stranaka-koalicija, što će ih učiniti nešto skupljim ponuđivačem usluga od SPO-a na srpskoj političkoj sceni. Ali kao i njegovog kuma Draškovića i Šešelja treba da brine politička budućnost posle pobede Koštunice u drugom krugu. Naravno, ne zbog revanšizma, nego zato što će tada bukačka bahatost radikala postati sasvim demode.
       Dakle, u nedelju 24. septembra lice Srbije može da ozari osmeh koji će najaviti njen srećan ulazak u novi milenijum udaljen svega devedesetak dana.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
       (Istraživanje: Strateški marketing, Beograd)