Onaj ko pokuša da rezultate prekraja po meri svojih političkih želja i ambicija, može još samo, eventualno, da utiče na svoju sopstvenu političku budućnost i sudbinu

      U normalnim zemljama, na normalnim izborima, postavlja se samo pitanje - ko će pobediti? Kod nas je, naravno, sve drugačije. Stoga se sada svi s valjanim razlozima pitamo - šta će biti posle?
       Osobenost naše situacije zasnovana je, čini se, na široko rasprostranjenom uverenju da je još aktuelan onaj stari ruski vic o humanosti druga Lenjina. Ili druga Staljina, svejedno, jer je vic živeo dugo i prepričavan je u mnogo varijacija.
       Tako jednog dana - govori ova vesela priča - išao drug Lenjin ulicom (ko više voli može, naravno, ime druga Lenjina da zameni sa Staljin) i sretne neko dete.
       - Kako si, mali? - upita ga i pomilova po glavi.
       - Pa šta je tu neobično? Gde je tu humanost?
       - Bože, pa mogao ga je i ubiti!
       Hoće li, dakle, stvarni rezultati izbora koji se održavaju u nedelju biti priznati ili neće, i šta će se sve posle događati, moglo bi sada - kako mnogi veruju i uporno ponavljaju - da zavisi samo od odluke jednog čoveka, i, eventualno, njegove uticajne supruge. Sve je ovde, tvrdi se na osnovu iskustva, moguće.
       Sudeći po onome čemu smo proteklih dana prisustvovali, po beskrupuloznom gaženju svih normi civilizovanog društva kojima se regulišu uslovi za slobodnu i demokratsku političku utakmicu, po strašnoj moralnoj kaljuzi u kojoj su se obrele tolike državne i druge institucije i ustanove, zloupotrebljene zarad političke promocije jedne vladajuće familije i njene kamarile, i blaćenja, diskvalifikovanja i zastrašivanja njihovih političkih rivala, moglo bi se verovatno pomišljati da gotovo i nema nade da će odlučujući deo izbornog procesa, a to je brojanje glasova i saopštavanje rezultata, proteći u redu.
       Karakteristično je da se i oni koji su toliko puta do sada zasnivali svoje kalkulacije na izopštavanju Srbije i SR Jugoslavije iz Evrope i prirodnog okruženja, koji su zagovarali bombardovanje, rušenje i ubijanje, a oduvek ignorisali i potcenjivali demokratske snage i aspiracije ovdašnjih ljudi, koji su sve u ovoj zemlji uvek poistovećivali samo sa jednim čovekom i njegovom suprugom, i tvrdili kako on i ona, a zatim i svi mi ostali zajedno sa njima razumemo samo jezik sile i nasilja, sada upinju da poruče kako na izborima - nema nade. Kako je ovaj narod, navodno, bespomoćan, kako je bespredmetno uopšte i razmišljati o mogućnosti da se postojeći problemi u ovoj zemlji rešavaju na način kako se to čini u normalnom svetu. Možda i zato što su ovdašnji ljudi, kako nam kažu, dobrim delom sami krivi za svoju sudbinu, jer su svojim držanjem i ponašanjem protekle decenije sami sebe doveli dovde i sada je, smatraju, pravedno da zbog toga ispaštaju...
       Jednostavno, kažu, stanovništvo u ovoj zemlji iz nekih, valjda, genetskih ili rasnih razloga, nije više kao ostali svet u stanju da svoje probleme razrešava na miran, civilizovan i demokratski način...
       Iskustva zemalja poput Španije i Portugala, Čilea, Poljske i nekih drugih, u kojima su diktatorski režimi na miran način zamenjeni demokratskim poretkom, ovde - tvrdi se - nisu lako primenjiva.
       Ispostavlja se, međutim, da ubedljiva većina, a u ovoj zemlji, srećom, ubedljivu većinu i dalje čine normalni, ozbiljni i odgovorni ljudi, ne misli tako. Misli da izbori imaju smisla, i misli da se izborna volja naroda mora pošteno utvrditi i respektovati. U svakom slučaju, ogromna većina ovdašnjih ljudi sprema se za glasanje, što svakako može samo da znači da njima ne može biti svejedno šta će se potom dogoditi sa njihovim glasovima...
       A ako se neko slučajno i drzne da tim glasovima manipuliše, ili da ih opet pokrade, na način na koji su to režimske stranke već činile, mora zaista računati s tim da su ljudi ovde svikli da svoje - brane. Branili su se od svih nasrtaja spolja, braniće se isto tako i od onih unutrašnjih, usmerenih na ograničavanje njihovih sloboda i prava.
       Tako su milioni ljudi koji će u nedelju izaći na birališta, zapravo, svima ne samo već stavili do znanja da žele, kako se to popularno kaže, da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke, nego su to i učinili. Onaj ko to pokuša da ignoriše, ili da rezultate prekraja po meri svojih političkih želja i ambicija, može još samo, eventualno, da utiče na svoju sopstvenu političku budućnost i sudbinu. Može, znači, da bira da li će u istoriju otići kao neko ko je, na kraju krajeva, ipak smogao snage da pogleda istini u oči i prizna ono što se više nikako ne može poreći, ili će, pak, otići na neki drugi, neslavan način...
       Ako ima imalo pameti u glavi i sposobnosti da razumno i racionalno procenjuje situaciju, gubitnik na ovim izborima morao bi posle svega da se uzdigne i kaže: priznajem! To bi nam, više od svega drugog, vratilo nadu da za sve nas skupa, ipak, nije sve izgubljeno.
       Život na lažima, medijskim i ostalim, na prevarama i opsenama, život u potpunom mraku i izolaciji, bez ikakve perspektive i vere u boljitak, ne može nikom doneti radost i sreću.
       Zašto da i mi ne živimo kao sav normalan svet?
       Zašto bi nekom, stvarno, bilo u interesu da svima bude gore? I, može li bilo kome ovde biti bolje, ako svima bude gore? U nedelju, na biralištu, imaćete priliku da odgovorite na ta pitanja.
       A onda - pamet u glavu!
       Samo od vas zavisi šta će se potom događati. Ako ste zaista sigurni da znate šta hoćete, i šta nećete, nema te sile koja vas može poraziti..
      
       STEVAN NIKŠIĆ