NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ostati čovek

Slavo Stojković: Olimpijska vatra (7)

      Adok se Vilma, tačno 33 godine ranije, pripremala da zauvek napusti atletsku stazu, 12. novembra 1961. godine, u našem susedstvu, u Rumuniji, rodila se devojčica koja će na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. pomeriti "sve granice ljudskih mogućnosti" u gimnastici i na uskoj "gredi života" zaigrati igru kojom je najpre zadivila svet, a onda, na neki način, postala i žrtva tog uvek opako radoznalog sveta.
       Reč je, naravno, o Nadiji Komaneči.
       Sa nepunih 15 godina nagovestila je vladavinu dece u svetskom sportu, posebno u gimnastici, jer je matematički precizno izračunato da što dečje "poluge" mogu da učine to nikako ne može da uspe odraslima. U Montrealu su se takmičila deca, koja su najpre izazvala uzdahe zanesenih i ambicioznih roditelja širom sveta, ostavila muškarce "potpuno ravnodušnim" a onda zabrinula lekare i sportske radnike. Osam godina docnije, međunarodna gimnastička federacija, morala je da donese nepopularnu meru: na igrama nisu mogli da se takmiče sportisti mlađi od 15 godina. Te 1984. godine, u vreme Olimpijskih igara u Los Anđelesu, malo se ko sećao Nadije Komaneči. Imala je tada 23 godine, podsećala je na lepu devojku koju je svet - u slučaju kad bi neko retko skrenuo pažnju na njene nekadašnje uspehe - prihvatao sasvim drugačije, ukoliko je uopšte i prihvatao.
       Nadija Komaneči je prva u istoriji gimnastike osvojila dve čiste "desetke" u vežbama na gredi i dvovisinskom razboju. Zlato je još osvojila u višeboju, srebro u ekipnoj konkurenciji i bronzanu medalju u parteru. Potpuno je bacila u zaborav i takve gimnastičke veličine kao što su bile LJudmila Turiščeva, Neli Kim i Olga Korbut. A ko se još sećao Larise Latinjine koja je između 1956. i 1964. osvojila 9 zlatnih, 5 srebrnih i 4 bronzane medalje, rekord nedosegnut u istoriji olimpijskih igara.
       To "čudo od deteta" punilo je gimnastičke sale - "lakše je u Barseloni bilo doći do ulaznica za "drim-tim" nego u Montrealu za Nadiju Komaneči" - ali je kao i svako čudo i ovo imalo ograničen rok trajanja.
       Sledeće Olimpijske igre održane su u Moskvi, ali već je bilo očigledno da se mlada Rumunka promenila. Nije vežbala slabije, naprotiv, ali produžene "poluge" nisu više osvajale sudije. Godine 1978. na svetskom prvenstvu došla je sa "devet kila više" i "sasvim je ličila na devojku". Bila je i deset santimetara viša... Tada su počele priče o "specijalnim preparatima za zaustavljanje rasta", ali Komaneči je i dalje osvajala medalje. Gimnastički stručnjaci tvrde da bi u Moskvi 1980. postigla trijumf ravan onome iz Montreala da nisu sudije "favorizovale" sovjetsku takmičarku Demidovu.
       Sve do Igara u Seulu, na kojima je bila počasni gost (sa 27 godina) o Nadiji Komaneči se, praktično, ništa nije znalo. Neposredno pre pada porodice Čaušesku, uspela je da preko Mađarske i Austrije emigrira u SAD. Novinari su je "pronašli u NJujorku" i prvo što je rekla bilo je kratko: "Hoću kući". Devojčica koja je osvojila svet začas se sa sportskih stranica preselila na političke a onda i na onaj deo novina koji se bavi tračevima. Najzad je rešila da se uda za američkog gimnastičkog šampiona Barta Konora, svadba je zakazana za 26. april 1996. u manastiru Kašin, blizu Bukurešta. Poželela je da joj venčani kum bude tadašnji šef rumunske države Jon Ilijesku, ali političar je bio oprezan:
       "Kada sam saznao da Nadija hoće da venčanje obavi u Rumuniji, rekao sam da je to lep gest i prema rodnoj zemlji i prema njenim roditeljima. Zbog mog zvaničnog položaja, nisam na sebe mogao da preuzmem 'kumovski status', ali sam rekao da ću biti domaćin događaja i duhovni pokrovitelj Nadije i njenog supruga."
       Na tu "svadbu stoleća" pozvani su Robert de Niro, Arnold Švarceneger, DŽimi Konors, Jon Cirjak, Ilije Nastase, ali i prva dama Amerike Hilari Klinton. Mnogi, naravno nisu došli, a jedini pikantni podatak koji možda vredi zabeležiti jeste onaj koji govori da je srećni suprug "prešao u pravoslavlje".
       Nadija Komaneči godinama je mrcvarena po novinama, zato se u ovim redovima koje greje olimpijska vatra treba vratiti sportu. Tako saznajemo da je Nadija 100 000 dolara poklonila rumunskim gimnastičarima i da je zajedno sa suprugom otvorila privatnu gimnastičku školu u Normanu (SAD). Zajedno se takmiče u revijama, a zarađeni novac daju u dobrotvorne svrhe.
      
       UPORNOST PROF. SIMIĆA: Šezdeset i prva polovina sedamdesetih godina je "vreme muških" na olimpijskim igrama: 1964. u Tokiju produžava vladavinu iz Rima Abebe Bekila, 1988. u Meksiku Bob Bimon "izluđuje svet" skokom od 8,90 metara a u Minhenu 1972. Mark Spic sa sedam olimpijskih medalja otvara novo poglavlje plivanja. Naši sportisti u Tokiju prvi put osvajaju zlatnu medalju u pojedinačnim sportovima za drugu Jugoslaviju: Miroslav Cerar nastavlja zlatnu tradiciju Štukelja i drugova iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka, a Branislav Simić, profesor istorije iz Zrenjanina, uz nesumnjivu darovitost dokazuje i upornost, uspeo je, naime, tek u trećem pokušaju. Samo dobri poznavaoci rvanja sećaju se da je Simić učestvovao na igrama u Melburnu i Rimu da bi se tek u Tokiju domogao zlata.
       "U Melburnu 1956. ispao sam već u prvom kolu. U borbi sa Bugarinom Dobrevom slomio sam rebro. Naravno, zahvat nije bio neregularan, ali izgubio sam ne samo borbu, nego sam bio onesposobljen za dalja takmičenja. Sumnje, pa i optužbe s kojima sam dočekan po povratku u zemlju, bolele su me više od polomljenog rebra."
       Četiri godine docnije, Simić je otputovao u Rim, po zlato. Bio je siguran u sebe, ali...
       "Dok sam uoči takmičenja sparingovao sa Stevanom Horvatom, povredio sam rame. Nisam mogao da se takmičim i vratio sam se kući. Možete misliti kako sam se osećao. Pomišljao sam da zauvek napustim rvanje."
       Ipak su ga pozvali na pripreme za Tokio 1964.
       "Drugovi su mi pomogli, shvatili su me, ali ja sam dobro znao: predstoji mi, pre svega, borba sa samim sobom, sa tim prokletim kompleksom nesreće. Znao sam da moram doneti zlato, bio sam izvanredno pripremljen, imao sam već 29 godina, dakle, bio sam zreo takmičar, i došao je taj 10. oktobar 1964. godine, dan kada su otvorene Olimpijske igre u Tokiju... Helošija iz Mađarske pobedio sam na poene, Grafanija iz Argentine tušem, Finca Punkarija na poene i nerešeno s Rusom Olenjikom bilo mi je dovoljno za zlatnu medalju u srednjoj kategoriji... Nisam se predavao, a četiri godine docnije, u Meksiku osvojio sam bronzanu medalju. Dakle, četiri olimpijade, dve medalje, zadovoljan sam..."
       U dužem razgovoru s piscem ovih redova Branislav Simić je ispričao jednu potresnu, a gotovo sasvim nepoznatu priču iz Meksika, koja je poučna i danas, jer govori o veličini sportista i o onim drugim na koje ne treba trošiti reči.
       "Vera Nikolić, sećate se, u Meksiku nije uspela. Imate sreću što niste videli ono što sam video ja i moji drugovi. To je najružnija scena koju sam doživeo u životu: svi je napadaju, Vera plače, drčni funkcioneri hoće da je oteraju (ne vrate kući, već upravo tako: oteraju!) sve zbog jednog propusta, jedne greške, u sportu, nažalost, neizbežne. Da li je sport toliko crn, toliko tragičan, pomišaljao sam... Ne, ustali su vaterpolisti i rvači, branili su i odbranili Veru. Onako snažni, pravi grmalji, stali su uz tu devojku, branili su je kao da brane rođenu sestru, svi su se onda, posebno funkcioneri, kukavički povukli, jer se njihovo sportsko nevaspitanje, njihova neljudskost, razbilo o čvrsti bedem sportskog poštenja, bedem koji su, ovom prilikom, činili vaterpolisti i rvači."
       Dugo smo razmišljali da li ovu mračnu priču treba uvrstiti u rukopis koji bi hteo da govori o snazi i svetlosti olimpijske vatre. Branislav Simić je po profesiji pedagog, uči mlade istoriji i poštenju, imao je svoje razloge da nam ispriča i ovo što je ispričao. Kao što je dodao o sebi: "Već tada sam se osećao kao bivši, nikome potreban, apsolutno nekoristan. Šta me spaslo? Pa to da sam završio studije istorije, da sam u to vreme već deset godina predavao u školi, to da me čeka radno mesto i deca. Eto, to me spaslo... Znam neke svoje drugove, ne samo iz rvanja, koji ni najobičniji formular ne umeju ispuniti, a da napišu molbu, najobičniju, za njih je nemoguće! Pa zašto je tako? Zato što sve drugi hoće da rade za njih, dok su u žiži interesovanja, maze ih kao bebe, ne dozvoljavaju im ama baš ništa da rade osim da treniraju i da se takmiče. Zato su mnogi vrhunski sportisti u 30. godini i bukvalno infantilni, prava deca. Kad prestanu da se bave sportom, bez škole i bez zaposlenja (kako im obezbediti posao kad malo šta znaju da rade?) praktično se nađu na ulici."
      
      
       FER-PLEJ ČOVEK: Rvanje zaslužuje dužu i bolju priču, jer niko kao rvači nije doneo toliko medalja za ovu zemlju. Od Branka Martinovića iz Rima 1960. godine, koji je osvojio srebro, a potom 1964. bronzu, do Lisjaka i drugova, koji su medalje osvajali sve do Seula 1988. godine. Meksiko 1968, upamćen po Bimonu i Đurđi Bjedov, opominje da se više redova - u okviru ove ipak skromne priče - posveti Stevanu Horvatu Pišti, koji je tada osvojio "samo" srebrnu medalju u rvanju grčko-rimskom stilom, ali čoveku bez koga se ne može i ne sme napisati nijedna priča o rvanju i sportu uopšte.
       Stajao je na Terazijama, ispred Palate Albanije i razmišljao kako da se popne gore i skoči. Imao je sve: sportsku slavu, Kubertenov "Trofej fer-pleja" (prvi u svetu!), suprugu, decu, ali nije imao posla. Našao se na ulici. Jednog od najvećih sportista koje je ova zemlja imala, čoveka koji je prvi u svetu dokazao da bez poštenja sporta nema, jednostavno, tada niko nije hteo. Sam na ulici. U jednoj drugoj priči potvrdio nam je da u takvim trenucima ceo život prođe kroz svest: imao je sedam godina kad je prvi put ugledao dečaka - vršnjaka, 12 kad je počeo da uči srpski jezik, 15 kad je stao na strunjaču, 36 kad je napustio rvanje i kad je, eto, hteo da okonča život.
       Imao je, doduše, i to nikako ne treba zaobići, i kolarski zanat.
       U toj dugoj ispovesti piscu ovih redova pričao je kako niko nije hteo da mu poveruje da se prvih sedam godina, na salašu kod Svetozara Miletića u Vojvodini, družio samo sa životinjama, najčešće svinjama. Bio je iz porodice nadničara. Kaže kako je među životinjama postao čovek. I da životinje ne treba potcenjivati: svinje, goveda, naročito pse, jer među životinjama ima nekakve pravde.
       O tome je razmišljao kad je u Parizu 1967. primio Trofej fer-pleja. Dvojica rvača na Prvenstvu sveta u Toledu 1966. su diskvalifikovani, a on, Pišta Horvat, odbio je da primi titulu bez borbe. I to se, naravno, raščulo širom sveta i dospelo do Međunarodnog olimpijskog komiteta. Vodili su ga, u znak priznanja u Luvr. A on se sećao svog salaša.
       Sa svetskog trona - na ulicu. Iz Luvra na beton Terazija. Zar opet mora sve iz početka?
       Ponavlja: naučio sam mnogo iz druženja sa životinjama. Možda borbu za opstanak. Nije se popeo na vrh "Albanije". Krenuo je ulicom, ne seća se više kojim smerom.
       Pomislio je da ima i previše dece na ulici, kojima bi mogao da pomogne. Odveo ih je na strunjaču.
       Od rvanja se više nije moglo živeti. Da se vrati kolarskom zanatu u 37. godini?
       U toj šetnji, u stvari odlasku, udaljavanju od "Albanije", od smrti, rešio je da još jednom krene, da načini novi, presudni korak. Upisao se na Fakultet za fizičku kulturu u Novom Sadu i za četiri godine diplomirao. Nastavio je da uči. Postao je predavač, docent. Mogao je da doktorira, kaže, ali mu se učinilo da bi to bilo previše. Možda nije imao snage za još jedan korak?
       Odnedavno je u zasluženoj penziji. Stevan - Pišta Horvat (68) bio je 15 puta prvak Jugoslavije, triput prvak Evrope, dvaput svetski prvak, osvojio je srebrnu olimpijsku medalju... Nikad ga niko nije zvao ni u jedan žiri, čak ni onaj za fer-plej, iako se ta priznanja u poslednje vreme dele kapom i šakom.
       Nerado pišem u prvom licu, ali sad moram da se izjasnim: duboko verujem da je Pištu spasila olimpijska vatra.
      
       JUGOSLOVENSKA ZAGONETKA: Nema odgovora na pitanje otkuda toliko uspeha, ne samo na olimpijskim igrama, jugoslovenskih sportista u tzv. kolektivnim sportovima odnosno igrama. Ni brojna, po pravilu novinarska istraživanja, nisu odgovorila na ovo pitanje. "Kolektivni" su osvojili na igrama sedam zlatnih, 13 srebrnih i pet bronzanih medalja, što je uspeh pred kojim i svet ostaje zadivljen.
       Fudbaleri su, na primer, tek u četvrtom pokušaju osvojili zlatnu olimpijsku medalju i to na Igrama u Rimu 1960. godine. Dok se imena "jedanaestorice veličanstvenih" iz Helsinkija 1952. godine i danas izgovaraju napamet i s poštovanjem, ko se uopšte seća tima iz Rima? Pošto je reč o našoj prvoj zlatnoj olimpijskoj medalji u igrama, podsetimo na tu jedanaestoricu koji su u finalu pobedili Dansku sa 3:1:
       Vidinić, Roganović, Jusufi, Žanetić, Durković, Perušić, Anković, Matuš, Galić, Knez, Kostić.
       Fudbal u Rimu 1960. godine pamti se po priči o "šeširu dr Andrejevića", koju prenosimo iz memoara uvaženog profesora dr Mihaila Andrejevića, jednog od
       najuglednijih članova FIFA.
       "U polufinalu olimpijskog turnira sastali smo se s Italijanima. I posle produžetaka rezultat je bio 1:1. Trebalo je, po propisima, pristupiti žrebu, jer tada još nije bila praksa da se pobednik dobija boljim izvođenjem penala. Posle meča, u jednoj od prostorija na stadionu, našli su se dva predsednika, naš Dušan Đurđić i Italijan Umberto Anjeli. Bio je tu i Stenli Raus, predsednik FIFA koji je rukovodio žrebom. Napisane su dve ceduljice, na jednoj "Jugoslavija" na drugoj "Italija". Pošto predsednik FIFA nije imao pri ruci nikakav pehar, zatražio je da se pomogne mojim šeširom. Stavio je u njega obe ceduljice i zamolio jednog od predstavnika zainteresovanih zemalja da izvuče ceduljicu. I Đurđić i Anjeli su jedan drugom davali "prednost" i tako je potrajalo koji minut, da Rausu na kraju dosadi. Zavukao je ruku u šešir i izvukao ceduljicu na kojoj je pisalo "Jugoslavija"... Očigledno neraspoložen, ali kao domaćin dostojanstven, Anjeli me je zamolio da mu poklonim šešir, jer želi da ga sačuva u Muzeju Italijanske fudbalske federacije. Ponudio mi je čak i novac, ne baš malu sumu, ali ja sam ga odbio rekavši da je taj šešir za mene draga uspomena i da isti takav može da nabavi u svakoj radnji u Veneciji, poznate marke 'Borsalino'."
       Vaterpolisti su na Igrama osvojili tri zlatne i četiri srebrne medalje, ali slično fudbalerima, do zlata u Meksiku 1968. godine, triput su osvajali "samo" srebro. Bio je to sjajan tim, ali ta prva od tri zlatne olimpijske medalje osvojena je u vreme kad se, ako nije prestrogo reći, igrao "najkonzervativniji" vaterpolo. Naime, tada je važilo pravilo - "tri faula četverac" - i u finalnoj utakmici protiv Sovjeta (13:11) sovjetski vaterpolisti su iz četverca postigli svih 11 golova!
       Evo imena naših prvih zlatnih momaka u vaterpolu na olimpijskim igrama:
       Stipenić, Hebel, Bonačić, Dabović, Janković, Lopatni, Marović, Perišić, Poljak, Sandić i Trumbić.
       Mnogo godina docnije, jedan od naših najboljih vaterpolista svih vremena Zoran Janković, ispričao nam je priču o "najvećoj krađi u istoriji vaterpola" koja se dogodila četiri godine pre Meksika, na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. godine.
       "Mislim da je u Tokiju igrala najbolja generacija naših vaterpolista. Ne govorim to zbog sebe, jer bio sam reprezentativac i pre Tokija, govorim zbog drugova od kojih su neki danas gotovo zaboravljeni.
       Krenimo redom: na golu su se smenjivali dr Milan Muškatirović i Karlo Stipanić, napred su igrali Mirko Sandić i možda naš najbolji bek svih vremena Ivo Trumbić. Ja ne znam boljeg 'sidraša' od Božidara Stanišića Cikote, niti bržeg i eksplozivnijeg od Tončija Nardelija... Tukli smo Ruse sa 2:0, a s Mađarima održali nerešeno 2:2. Poslednju, odlučujuću utakmicu, posmatrali smo bez mogućnosti da na bilo šta utičemo. Trebalo je da Mađari pobede Ruse sa četiri gola razlike da bi bili prvi... Godinama smo igrali zajedno, jedni protiv drugih, uz međusobno poštovanje: Jugosloveni, Mađari i Rusi. Niko od naših jugoslovenskih vaterpolista nije verovao da će Rusi pustiti da ih Mađari pobede sa dovoljnim brojem golova. Ni danas, posle toliko vremena, ne zameram svojim drugovima iz reprezentacije Mađarske i Sovjetskog Saveza. Neko je rešio da Mađari budu prvi. I osvoje zlatnu medalju. Instrument te nečije volje bio je španski sudija Batale. Nikad to ime neću zaboraviti, ni ja ni moji drugovi iz reprezentacije Jugoslavije, verujem ni drugovi iz ekipa Sovjetskog Saveza i Mađarske. Rusi su se borili pošteno. I održavali rezultat. Videći da u bazenu, ispod sebe, ima dve ekipe pravih sportista, mađarskih i sovjetskih, sudija Batale dosudio je četiri uzastopna četverca za reprezentaciju Mađarske!
       Mađarska je pobedila rezultatom dovoljnim za zlatnu medalju. Svirana je mađarska himna. A mi smo plakali... Eto, možda sam mogao da vam ispričam nešto lepše, jer bilo je u mojoj karijeri i lepih, nezaboravnih trenutaka. Pričao sam vam o onome što ni jedan od drugova iz te generacije ne može da zaboravi."
       Zoran Janković je bio najbolji strelac u Tokiju, ali tada je osvojena treća srebrna olimpijska medalja, prvu od tri zlatne osvojiće vaterpolisti u Meksiku.
       Sadašnji rukomet prvi put se igrao na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine - tzv. veliki još na Igrama u Berlinu 1936. - i Jugoslavija je osvojila prvu zlatnu medalju u istoriji rukometa. Pod vođstvom tandema Snoj - Štencl igrao je onaj "besmrtni" tim proglašen za najbolji "svih vremena":
       Arslanagić, Bugarski, Fajfrić, Horvat, Karalić, Lavrnić, Lazarević, Miljak, Mišković, Pokrajac, Popović, Pribanić, Selec, Vidović, Zorko, Živković.
       Većina od ovih "besmrtnika" ostala je u rukometu, Branislav Pokrajac je doktorirao na ovom sportu i odveo kao savezni kapiten novu generaciju rukometaša po novo olimpijsko zlato u Los Anđeles 1984.
       Iako su na veliku olimpijsku scenu stupili još 1960. godine na Olimpijskim igrama u Rimu, košarkaši će svoje prvo i jedino zlato osvojiti tek dve decenije kasnije u Moskvi 1980. godine. Žeravica i Novosel u Moskvu su odveli kombinovanu ekipu okićenu svetskim zlatom iz Manile 1978. kada je naše najbolje košarkaše vodio sad već nažalost pokojni profesor Aleksandar Nikolić, pobeđeni su Brazilci, Sovjeti, Italijani... Amerikanci iz poznatih razloga nisu došli, jer su bojkotovali Igre u Moskvi. Novinari će cinično konstatovati da je tadašnji predsednik SAD DŽimi Karter "pobedio" svog sovjetskog protivnika Černjenka sa 62:16. O čemu je reč? Moskovske igre bojkotovale su 62 zemlje, na čelu sa SAD, a Sovjetski Savez je "povukao" sa narednih igara u Los Anđelesu 1984. sportiste iz 16 država. To je period možda najteže krize u olimpijskom pokretu, ali olimpijska vatra nije ugašena i naši košarkaši imaju pravo da se raduju svom jedinom zlatu, jer im je pet srebrnih i dve bronzane olimpijske medalje već bilo "dosta".
       Evo zlatnog moskovskog tima:
       Slavnić, Kićanović, Delibašić, Dalipagić, Krstulović, Žižić, Knego, Radovanović, Nakić, Jerkov, Ćosić.
       Mnogi se i danas spore oko toga da li su košarkaši ili vaterpolisti naši najbolji sportski "proizvodi", ali odgovora nema, jer svako ima svoje argumente koje bira po sopstvenoj volji.
      
       - KRAJ-
      
      

U amfiteatru Sorbone u Parizu 1894. dogovoreno je održavanje modernih olimpijskih igara. Pjer de Kuberten je otac te svetske sportske zabave, koja je ime i ideju posudila od takmičenja što su se u Olimpiji, u staroj Grčkoj, održavala od 776. godine p.n.e. do 394. godine n.e. Prve moderne igre održane su u Atini od 5. do 14. aprila 1896. Nastupilo je 285 takmičara (od 484 učesnika) pod geslom: Citius, Altius, Fortius (brže, više, snažnije). Žene se takmiče od 1900. godine. Zimske igre uvedene su 1924. Početno skromni sabor sportista dosegao je razmere planetarnog biznis-spektakla, a često (posebno od Berlina 1936) i moćnog političkog oružja; rezultate amatera u drugoj polovini XX veka "pregazili" su, do zastrašujućih razmera utrenirani, superšampioni. Koliko god da su se Igre uozbiljavale, njih odvajkada prate legende o učesnicima. Pred čitaocima NIN-a je upravo takav tekst: kako su naši i svetski poznati olimpijski heroji "preko trnja stizali do zvezda" i kako su mnogi završavali - neslavno. Mi smo dobro zapamtili da "revolucije jedu svoju decu", ali, izgleda, da to važi i za - olimpijade. NIN-ov feljton je zasnovan na novoj knjizi poznatog sportskog novinara i publiciste Slave Stojkovića "Olimpijska vatra" ("Vesmark", Beograd, 2000).


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu