Milan Šarac: Ispovest generala ĐOKE JOVANIĆA

      Sa narodnim herojem, general-pukovnikom, nosiocem Spomenice 1941. Đokom Jovanićem počeo sam da se družim zahvaljujući radu na knjizi "Između života i smrti". Okrenuo sam telefonski broj i pozvao generala Jovanića. Rekao mi je: "Šta ću ja u toj knjizi?" A ja sam odgovorio: "Ako Vama u toj knjizi nije mesto, kome je onda?" On je kazao: "Dobro, dobro, javi mi se kroz dva-tri dana..."
       Javio sam se. General Jovanić mi je rekao: "Dođi!" Otišao sam kod njega, u ulicu Žanke Stokić broj 33 na Senjaku, gde je stanovao u lepoj vili. Bila je jesen 1996. godine.
       Ušli smo u dnevnu sobu. Ponudio me je pićem. To je bila velika soba, na zidovima su bile slike poznatih majstora, od Kolesnikova, do Voje Stanića. General Jovanić me je poslužio rakijom "starom petnaestak godina", kako mi je rekao. Odveo me je u radni kabinet. Tamo sam video veliku biblioteku: vojna dela, klasični pisci kao i savremenici. Izdvajala su se dela velikih filozofa: Sokrata, Platona, Aristotela, Lajbnica, Hegela, Ničea... Zatim, monografije iz likovne umetnosti, muzike i dr. General mi je pokazao zbirku svojih odlikovanja. Imao je i zbirku počasnog oružja koje je dobijao prilikom raznih proslava i jubileja. Na zidu je visila velika, uramljena fotografija na kojoj su bili pored generala Jovanića, Josip Broz Tito, Ivan Gošnjak i drugi visoki vojni rukovodioci. Ostali smo do dva sata noću, pričali smo o svemu i svačemu.
      
       PORODICA: Nakon nekoliko dana opet sam se našao sa generalom Jovanićem. Odneo sam mu litru stare, dalmatinske komovice. On je počeo da mi priča o svom ocu Milanu, koji je otišao sa dvadeset godina u Ameriku i tamo izgubio obe noge. Kao invalid dobio je odštetu od 8 000 dolara i tim novcem kupio kuću u Žedniku kod Subotice i otvorio kafanu. Zatim, pričao mi je o majci Soki Ćopić, inače rođaki poznatog pisca Branka Ćopića. Ona je bila lepotica, a po generalovom pričanju, udala se za teškog invalida. "Mama, kako si mogla da se udaš za tatu-invalida?" pitao je on. A ona je odgovorila: "Kad smo bili mali i čuvali goveda, zarekli smo se jedno drugome da ćemo se uzeti"... General mi je pričao i o svojoj sestri Dragoj, koja je u osamnaestoj godini umrla od tuberkuloze. Sestra ga je mnogo volela kao i on nju. Sahrani nije prisustvovao jer je u to vreme bio u zatvoru zbog političke aktivnosti. To je bio strašan bol, što nije mogao biti na sahrani sestre. Pričao mi je i o bratu Draganu koji je u dvadesetoj godini poginuo u Lici: "Došao mi je jedan moj komandant sa suzama u očima i rekao: Generale, poginuo je Dragan! To je bio moj drugi težak šok u životu..." Zatim, general mi je pričao, kad je išao u Rumuniju sa vojnom delegacijom koju je on predvodio, javili su mu telefonom da mu je otac umro. Odmah se vratio kući...
      
       TRAGEDIJA: Onda mi je pričao o sinu Milanu, koga je mnogo voleo i u njega polagao velike nade, kako je tragično završio život. Kako je Miša, tako ga je zvao, postao zavisnik od droge, razveo se a posle izvesnog vremena otišao kod bivše supruge Maje i bacio se kroz prozor. Sinovljeva smrt generalu Jovaniću je najteže pala - kako mi je poverio. Ostao mu je unuk Andrej, koji je sada u Londonu, studira na Muzičkoj akademiji flautu.
       Pričao mi je i o sinu iz prvog braka Draganu. Prva žena bila je sestra Jakova Blaževića, koja je, takođe, bila general po činu. To je prvi slučaj da se rodi dete od dva generala. Dragan živi u Rijeci, ima porodicu: suprugu Lujzu, Italijanku i ćerku, koja je upravo pred Đokinu smrt doživela saobraćajnu nesreću i srećom ostala živa.
       Treći sin iz drugog braka Jovan je, po generalovom kazivanju, veoma talentovan za likovnu umetnost, ali nije voleo školu.
       Onda mi je general najlepše pričao o svojim velikim prijateljima, vernim i odanim do kraja života - generalu Milanu Basti, Daniću Damjaniću, Milutinu Morači, čuvenom istoričaru dr Peri Damjanoviću, predratnom revolucionaru Radetu Puvaliću. O generalu Basti je govorio kao o fenomenalnom pevaču, koji je imao takav glas da mu je Zinka Kunc rekla da treba da skine uniformu i da se posveti pevanju. Bila je uverena da bi on bio veći od Marija del Monaka.
      
       JOVANKA: General Jovanić mi je s posebnom naklonošću pričao o svom druženju sa Jovankom Broz. Oni su, zaista, bili veliki prijatelji: Jovanka je bila u ženskoj četi, a on joj je bio komandant. Igrom sudbine, general Jovanić je promenio sudbinu Jovanke Broz.
       Naime, Aleksandar Ranković ga je jednom prilikom pozvao telefonom i rekao da mu treba kućna pomoćnica, da li ima neku devojku? Đoko je rekao da će razmisliti i javiti. Tada se setio devojke - svoje zemljakinje Mare Šijan, koju je preporučio Rankoviću. U to vreme u te krugove se nije ulazilo bez preporuke proverenih, poverljivih ljudi. U to vreme general Jovanić bio je načelnik vojne Kontraobaveštajne službe (KOS).
       Aleksandar Ranković je bio veoma zadovoljan. Posle izvesnog vremena, Ranković mu se ponovo javio i rekao: "Đoko, Titu treba jedna devojka. Da li imaš neku kao Mara Šijan?" General Jovanić je odgovorio: "Imam jednu moju zemljakinju, koja je bila borac i komandant ženske čete Šeste ličke, kojoj sam ja bio komandant. Ona je jedna vredna i patrijarhalno vaspitana devojka. Rano je ostala bez oca i kroz život se teško probijala. Ona se zove Jovanka Budisavljević..." "Konkurisale" su tada još neke devojke, ali zahvaljujući preporuci generala Jovanića i Titovom poverenju u njega on se odlučio za Jovanku Budisavljević...
       Tada je Tito imao neke čireve po stomaku, a Jovanka je bila zadužena da ga pazi. Tu se razvila ljubav i po pričanju generala Jovanića, jednog popodneva general Kosta Nađ ga je pozvao telefonom: "Đoko, da li ti poznaješ Jovanku Budisavljević?", Jovanić: "Znam je odlično, ona je bila moj borac..." Kosta Nađ: "Đoko, Tito se ženi Jovankom."
       Povodom toga general Jovanić mi je rekao: "Ja sam zanemeo."
       Posle toga sam ga pitao da li je tačna priča o tome da je između njega i Jovanke bila romansa, a on je odgovorio: "Nije tu bilo ništa..." Onda sam ga upitao: "Otkuda ta priča?" A on je rekao: "Priča se svašta i uglavnom gluposti..." Ja sam ga pitao, s obzirom na to da su on i Jovanka veliki prijatelji, zašto se nije oženio tako lepom ženom - Jovankom. A on je rekao: "Bilo je i mnogo lepših žena od Jovanke..." Onda mi je pokazao knjigu Dese Stojić "Ženska četa" sa fotografijama žena-boraca. I zaista, moglo bi se reći da je bilo...
      
       POP ĐUJIĆ: General je voleo da igra šah. Pričao mi je kako je tukao Tita, Koču Popovića i druge. Ja, inače, volim da igram šah, i slobodno mogu da tvrdim da sam više od "pacera". I tako smo general i ja počeli da igramo šah. Prvi put sam pobedio sa 4:1. General Jovanić je zanemeo. Priznajem prevazišao sam sebe tada. A igrali smo i posle. Tako bismo odigrali po pet-šest partija šaha i ostajali do kasno u noć.
       Generalu Jovaniću se mnogo dopala moja ideja za knjigu o životu i smrti. Pomogao mi je da dođem do ličnosti iz njegovog okruženja: Jovanke Broz, Peka Dapčevića, Miloša Minića i drugih. Kod Jovanke Broz general Jovanić je više od dvadeset puta urgirao telefonom da učestvuje u pisanju knjige, a ona bi mu uvek davala obećanje, ali ga zbog raznih okolnosti nije ispunjavala.
       Preko mog zemljaka, sveštenika Milana Vukovića, paroha popa Đujića u Americi, uspostavio sam vezu sa starim vojvodom. On je rekao da je ideja interesantna, ali da ga zdravlje loše služi i da trenutno nije u prilici da mi odgovori. Pričao sam o tome i generalu Jovaniću. Rekao je: "Da sam znao da ćeš da me staviš u knjigu sa popom Đujićem, nikad ti ne bih dao svoja razmišljanja."
       General mi je pričao kako je došao neki novinar, po nečijoj preporuci, da sa njim pravi feljton. On ga je odbio sa izgovorom da nema vremena, iako ništa nije radio. U stvari, nije imao poverenja. Tada sam mu predložio da napravimo priču o njegovom životu. On me je pitao gde mislim da je objavim. Odgovorio sam: "Važno je da mi to dobro napravimo, a za objavljivanje neće biti problema..."
       Razgovore s generalom Jovanićem počeo sam da snimam. Kad sam završio niz razgovora, dao sam mu da pročita. General nije bio zadovoljan. Nije hteo da dâ odobrenje za objavljivanje.
       Onda sam mu rekao: "Đoko, ja mogu to da objavim i bez vašeg odobrenja." Pitao je "Kako to misliš?" "Onog trenutka, kada ste pristali na razgovor sa mnom i da ja to snimim, to znači automatski vaša saglasnost. Ali, iz poštovanja prema vama kao čoveku, narodnom heroju i ličnosti koju cenim i volim, za sada feljton neću objaviti..." Onda me je on upitao: "A kad ćeš da ga objaviš?" Odgovorio sam: "Kad odete kod druga Tita, i kada mu budete predavali raport, onda ću ga objaviti!"
       Đoko se nasmejao. I - saglasio se.
      
       IRINA: Posle izvesnog vremena Đoko mi je govorio i neke pojedinosti, više nego samo zanimljive. Recimo, sa školovanja u SSSR-u; o svom poznanstvu sa "prelepom Irinom", koja se u njega zaljubila. Ona mu je pričala da su sve devojke koje idu sa njima - generalima poslate od KGB-a sa zadatkom da im sve učine po volji, da ih osvoje, da ih vrbuju za rusku obaveštajnu službu. U tome su imale uspeha. Zavrbovale su neke od generala, koji će "ljubav", po povratku u zemlju, platiti glavom. Pričao mi je kako je imao pet devojaka. Pričao mi je o pukovniku Momi Đuriću, koji se zaljubio u tu Irinu i rekao mu: "Đoko, šta god tražiš, daću ti za Irinu." A Đoko je rekao: "Idi ti u materinu, ti i tvoj novac!"
       Zatim mi je pričao o generalu Arsi Jovanoviću koji je pred rat bio poručnik u Sarajevu. Bio je veoma inteligentan i sposoban oficir, ali težak čovek. Kad su bili u Rusiji, Arsa bi uhvatio dve devojke i u uniformi generala šetao Moskvom. Na partijskom sastanku Jovanić ga je kritikovao, a Arsa je skočio da se bije.
      
       ODLAZAK GENERALA: O svom prijatelju, najmlađem generalu i narodnom heroju Slavku Rodiću pričao je kako je bio vrlo sposoban, pametan, ali malo uobražen. Jednoga dana, posle povratka sa školovanja u Moskvi, kod generala Jovanića bio je Slavko Rodić na ručku. Istoga dana, u šest sati, general Jovanić je slušao radio i čuo tužnu vest da je general Slavko Rodić umro, da ga je srce izdalo. Međutim, kasnije je general Jovanić saznao da su otkrili da je Rodić ruski špijun i po kratkom postupku streljali. Istu sudbinu doživeo je i Ivan Milutinović, takođe ruski špijun, za koga je izdato zvanično saopštenje da se negde na Adi prevrnuo u čamcu i utopio. Zatim i general Petar Drapšin. Pisale su novine da je neoprezno rukovao pištoljem i tako se ubio.
       General Jovanić mi je pričao o Ivanu Gošnjaku: rođen u Sisku, po zanimanju bio stolar, otišao u Zagreb, odatle u Rusiju gde je zavrbovan za NKVD. Iz Rusije su ga poslali u Španiju, posle se vratio u zemlju, pa je trebalo sa grupom generala da ide na školovanje u SSSR ali je to odbio. Pitao sam Jovanića šta mu je Tito govorio o Gošnjaku, a on je odgovorio: "O Gošnjaku mi nikad nije pričao ni loše, ni dobro..."
       Pričao mi je general Jovanić i o Vladimiru Bakariću, Kardelju...
      
       RANKOVIĆ: O Aleksandru Rankoviću Tito je pričao sve najlepše: da je to jedan čestit, skroman i častan čovek, koji je izgubio kontrolu nad svojim pojedinim saradnicima. Jedan Rankovićev čovek u Rusiji, na nekom prijemu, rekao je: "Ranković je budući šef države." To je Tito čuo.
       Ranković je otišao kod Tita i kazao mu kako to on ne misli. Na to je Tito zagrlio Rankovića i rekao: "Leko, pusti ti te priče, daj da mi završimo naš revolucionarni ciklus."
       Pred Brionski plenum Tito je pozvao Rankovića: imao je crne naočare, tako da Ranković nije mogao da mu vidi oči. Ranković je bio zapanjen što je video Tita sa crnim naočarima. On je naslutio da se nešto loše sprema. Kad mu je Tito na kraju rekao da svako plaća svoje greške, sudbina Rankovićeva je bila zapečaćena.
       Pričao mi je general Jovanić o Ivi Loli Ribaru, koji je nastradao čekajući avion da ga prebaci u Bari. On je bio tada u društvu generala Miloja Milojevića, za koga su mnogi mislili da će brzo da umre i zato su mu dali čin narodnog heroja. Međutim, Miloje je doživeo duboku starost. Kad su avioni naišli, Miloje je uspeo da pobegne a Lola je poginuo. Pitao sam Đoku zašto i Lola nije bežao kao Miloje, a on mi je odgovorio: "Ovaj je bio lukaviji..."
      
      
       KOČA POPOVIĆ: Pričao mi je o Savi Kovačeviću, o Peki Dapčeviću, da je inteligentan i sposoban general, ali kao čovek vrlo težak. On kaže "Đoko, uradi to i to, a mene ne pita za moje mišljenje." Za razliku od njega, Koča Popović mi kaže: "Đoko, treba da se uradi to i to, a pri tom me pita da li mislim da je to dobro i da li imam neku bolju ideju. Ako mu kažem tu ideju, on ju je prihvatio. Tito nije voleo Koču Popovića. Govorio je: onaj Cincarin. Inače, on je bio vrlo obrazovan i nas je podučavao o mnogim stvarima. Bio je vrlo duhovit i zabavan..."
       Govorio mi je i o generalu Milanu Žeželju koji je bio predratni žandarm, a pristupio partizanima: "Nije bio mnogo pametan, ali je bio veran i odan Titu... On je, recimo, Titu izuvao čizme i prao mu noge..."
       Zatim mi je pričao o Stevi Krajačiću, koji je bio ruski agent zadužen za Jugoslaviju, Austriju i Italiju. "Jednom prilikom kad je išao Krajačić sa Titom u kolima", priča Jovanić, "maršal ga je upitao: 'Zašto si ti došao?'" Krajačić je odgovorio: "Došao sam da te ubijem." Na takav odgovor Tito se nasmejao..."
       Zatim mi je pričao kako ga je Krajačić pokušao da vrbuje da radi za rusku obaveštajnu službu.
      
       LJUBIČIĆ: Jednog dana generalu Jovaniću general-armije Ivan Gošnjak je kazao: "Đoko, ja sada odlazim sa ovog položaja, a na moje mesto dolazi srbijanski general. Ti te ljude znaš, i predloži nam koga misliš da je za taj položaj". General Jovanić je bio u dilemi između Bradonje, Miloja Milojevića, Sredoja Uroševića, Nikole LJubičića i još nekih. Najozbiljniji kandidat za to mesto bio je Bradonja. Međutim, Bradonja je bio inteligentan i sposoban, ali prost čovek. Pitao sam generala Jovanića šta pod tim "prost" podrazumeva. Na to mi je on odgovorio: "Bradonja bi generalim govorio: 'Vi ste glupi, Sremski front uopšte nije bio potreban. Trebali ste da idete okolo i izbegnete žrtve'". I onda se general Jovanić setio generala LJubičića, inače njegovog prijatelja, sa kojim je zajedno jurio ženske. LJubičić se čak udvarao jednoj njegovoj devojci. Inače, LJubičić mu je nudio čin generala armije sa obrazloženjem. Odbijao je: "Ja ne mogu da imam čin generala armije, ako ga nemaju Koča Popović i Peko Dapčević koji su bili moji komandanti..."
      
       RATNI DRUGOVI: Pričao mi je general Jovanić o Radi Končaru. On je uvek nosio dva pištolja. Jednom prilikom u tramvaju su Končara dva agenta u civilu prepoznala i on je iskočio iz vozila i pobegao. Bio je uzdanica Komunističke partije i na njega se računalo. Otišao je na sastanak Okružnog komiteta u Split i odseo u hotelu pod lažnim imenom. Nemački agenti su ga uhapsili iako nisu znali kako izgleda. U stvari, Rade Končar bio je izdan. U Zagrebu su mu dali lažna dokumenta, ali su istovremeno obavestili nemačku policiju.
       General Jovanić mi je pričao o Marku Oreškoviću Krntiji kako su jednom prilikom došli u kuću kod srpskog sveštenika. Sin sveštenika ga je pozvao da izađe: "Đoko, on je Hrvat?" "Jeste!" A ovaj je kazao: "Da ga ubijem?" Đoko mu je rekao: "Da li si ti normalan? To je sekretar CK za Hrvatsku!" Marko Orešković je voleo život. Jednom prilikom je povezao kolima neku devojku i usput je počeo da je miluje po nogama, a ona mu je kazala: "Ne može se svirati uz duduk i diple". General mi je pričao kako je Marko Orešković imao vanbračnog sina koji je danas ugledna ličnost.
      
      
       BAKARIĆ: General Jovanić mi je jednom prilikom pričao o grupi ustaša koji su se obučavali u Austriji, kod Graca, a njihov zadatak je bio da se infiltriraju u partizanske odrede da bi došli do Vrhovnog štaba i smakli Broza. Jedan od tih ustaša uspeo je da se već nađe u Vrhovnom štabu, ali ga je prepoznao neki lekar i upitao: "Šta će taj ovde?" Kada su ga upitali ko je on, lekar je odgovorio: "Ja ga poznajem. To je ustaša." Odmah su ga uhapsili, saslušavao ga je Vladimir Bakarić: "Bolje ti je da priznaš sve odmah, nego da te mi mučimo jer smo mi te policijske torture naučili u zatvorima." Ustaša je tada sve priznao i otkrio imena ostalih, tako da je većina bila brzo pohvatana i likvidirana. Samo nekolicina je uspela da pobegne.
       Potom mi je general Jovanić pričao o Šumonji i generalu Mamuli koji su proglašeni za prvoborce, iako su u partizane stupili 1942. ili 1943. godine. Šumonja je bio miljenik Jevte Šašića, koji je bio glavni obaveštajac onog vremena.
       Sa puno hvale general Jovanić je govorio o generalu Gračaninu, koji je kod njega polagao za čin pukovnika. "To je jedan častan, čestit, skroman čovek, a izvan svega pošten". I za generala Bastu je pričao da ima slične odlike kao i Gračanin, ali da je "na svoju ruku".
      
       BUĐONI: Zanimljiva je anegdota o susretu generala Jovanića sa čuvenim ruskim vojskovođom Buđonijem. Tada mu je on u razgovoru rekao: "Ja sam Crnogorac!" Na to je Đoka kazao: "Ne razumem?" A Buđoni mu je odgovorio: "Ne predajem se, borim se do kraja!" A Đoko mu je kazao: "Partizani su svi takvi!"
       Godine 1967. general Jovanić je bio na sastanku Varšavskog pakta u Moskvi sa Titom i Vladom Popovićem. Sećajući se tog sastanka, general mi je pričao: "Brežnjev je hteo da otpočne treći svetski rat." Ja sam ga upitao: "Kako?" On je odgovorio da je Brežnjev hteo da pošalje svoje trupe u Suec i da izazove rat. Tito je tada bio protiv slanja ruskih trupa u Suec i branio Arape rekavši da je to "emotivan i eksplozivan narod, ali da su u suštini veoma dobri ljudi". Tito je tada telefonom uspostavio vezu sa Naserom i savetovao ga da se smiri. Tako je, po pričanju generala Jovanića, izbegnut treći svetski rat.
      
       ODLAZAK: Poslednjih dvadesetak godina general Jovanić, pored ostalih bolesti, oboleo i od raka prostate. Lekari su mu tada rekli da najviše može da živi sedam godina. Međutim, general Jovanić je živeo još osam-
       naest godina. Obilazio sam ga u bolnici sa generalom Bastom, Perom Damjanovićem i drugima. Bio je svestan kraja. Po pričanju prof. dr Elakovića koji ga je lečio, on bi svakog jutra, kada bi nailazila vizita, ustao i stao pored kreveta kao pravi vojnik. Ostao je do kraja vojnik.
       Dana 29. maja ove godine u tri sata ujutru general Jovanić je posle duge i teške bolesti preminuo. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji narodnih heroja. Ispraćaj je bio veličanstven. Na sahrani je bilo preko stotinu generala. Devet generala je iznosilo kovčeg svog komandanta.
       Sahranjen je uz najveće vojne počasti.
       General Đoko Jovanić je otišao u legendu, a ja po našem dogovoru čitaocima predajem njegovu autentičnu životnu ispovest.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Pre tri meseca je general Đoko Jovanić "otišao na raport svom vrhovnom komandantu". Ispratilo ga je više od sto generala. Ostala je legenda i, kao što će se čitaoci NIN-a uveriti, retko bogata biografija - retka i među najodabranijom "decom komunizma".        Naš kolega Milan Šarac od jeseni 1996. susretao se s generalom. Snimio je opsežnu ispovest čije će delove NIN objavljivati od sledećeg broja. Sasvim je izvesno da generalovo autentično svedočenje značajno pomera granice naših znanja o događajima i ključnim ličnostima iz druge polovine XX veka istorije zemlje Južnih Slovena.        Fotografije uz feljton su iz albuma generala Jovanića.        Feljton je priredio Slobodan Reljić.        Priču o generalu Jovaniću počinjemo beleškama autora NIN-ovog feljtona Milana Šarca a koje su nastale pre i posle "glavnog razgovora za feljton". Verujemo da će već ovo biti dobra preporuka za ispovest koja sledi.