NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Slikarske niti

Od Konjovića i Miće Popovića, Bate Mihajlovića, braće Omčikus, do najmlađih Čemerskog, Bulovića i Kličkovića: uspomena na Stevu Stanića

      U ovo vreme kada se trzamo na svaki šum zbog nekih skrivenih bivših, sadašnjih i budućih strahova, usred Beograda može se pronaći trenutak i mesto za bekstvo u spokoj: to nam pruža Galerija Doma Vojske i u njoj autorska izložba Milana Kličkovića. Izložba neobična u svakom pogledu. Od imena izlagača, slikara i vajara - nijedno nije nepoznato - do slika i skulptura koje se tu mogu videti: sve je to nekako utemeljeno, čvrsto, neprolazno i kao da prkosi zlim slutnjama koje se već kroz galerijski prozor spolja naziru.
       Milan Konjović, Mića Popović, Milorad Bata Mihajlović, Petar Omčikus, Jovan Soldatović, Kosa Bokšan, LJubinka Jovanović, Branko Omčikus, Ratko Vulanović, Filip Bulović Lipi, Gligor Čemerski i Milan Kličković - treba li ovom redosledu išta dodati? Možda samo još dve gorke činjenice: pokojne Milana Konjovića i Miću Popovića više nikada nećemo sresti u njihovim somborskim i beogradskim ateljeima i na ulicama, a gotovo sve ostale sporadično i retko jer su rasuti od Pariza (Bata Mihajlović, Petar Omčikus, Kosa Bokšan i LJubinka Jovanović), do Stokholma (Filip Bulović) i NJujorka (Gligor Čemerski).
       I to razlivanje po svetu, što se tako često ponavljalo kod naših slikara, danas više nije samo deo slikarske nego opšte srpske sudbine. Voljno ili nevoljno, radosno ili prkosno - rasipamo se, različitim povodima. Ova izložba, međutim, dokazuje i pokazuje da između obične sudbine nekog našeg izgnanika ili putnika po svetu, i slikara koji su negde tamo, ili i ovde i tamo, postoji bitna razlika: slikari koji su se svojim prisustvom u Beogradu, ili samo svojim slikama, okupili na ovoj izložbi nisu od onih koji mogu od nečega pobeći ili negde izbeći. Čak i kada se trude da se odvoje oni, bar na svojim slikama ostaju tu: u svojim, kako bi rekao Čemerski, vizantijskim, srpsko-makedonskim, balkanskim korenima, usađenim po manastirskim freskama i ikonama našeg srednjeg veka.
       Nije izvesno da će to svakom posetiocu ove izložbe namah biti jasno. Ali neka, makar tanka linija povezuje gotovo sve što se ovde može videti: od ekspresije, buktinje Kose Bokšan do smirenih, nežnih, uzdržanih slika Branka Omčikusa, tako da i te razlike više otkrivaju nego što skrivaju međusobne sličnosti.
       Nije ova izložba plod samo truda Milana Kličkovića, koji već 15 godina organizuje i priprema njihove samostalne izložbe. NJegova ideja i ostvarenje izložbe proističu, ako se i tako sme reći, iz nekog višeg smisla i reda: sa možda samo malobrojnim izuzecima izložene slike i skulpture dosežu do najboljeg što je na razmeđu milenijuma na našem tlu nastalo.
       Zajednički likovni i duhovni koreni, prijateljstvo pa i dugogodišnje druženje izlagača, slikara i vajara, nemalo duguju i pokojnom Stevanu Staniću, novinaru NIN-a. Koliko je on svesrdno prihvatao, razumevao i tumačio njihovo delo, toliko su i oni decenijama bili zasipani Stevinom energijom, prefinjenošću i znanjem. Iz toga je nastala ideja da se, u ambijentu izložbe u Galeriji Doma Vojske, 29. septembra u sedam uveče, posveti vreme uspomenama na Stevana Stanića, na njegove tekstove, filmove, televizijske emisije i nekada živu, dragocenu, otmenu Stevinu reč.
      
       VELIZAR ZEČEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu