NASLOV: "Odjeci u tami", SAD, 1999.
REŽIJA: Dejvid Kep
SCENARIO: Dejvid Kep
ULOGE: Kevin Bejkon, Ketrin Irbi, Ileana Daglas, Kevin Dan

      Vuk Pavlović
      
       Za nove vetrove na kinematografskoj horor sceni je bez sumnje značajan i Dejvid Kep, reditelj i scenarista veoma interesantnog filma "Odjeci u tami", uzbudljivog i neobičnog ostvarenja iz žanra strave i užasa, nastalog po istoimenom romanu Ričarda Matesona.
       Autor je ovu savremenu priču smestio na periferiju Čikaga, gde živi porodica mladog električara Toma (Bejkon). NJegov ne baš idiličan život se naglo menja na komšijskoj zabavi, na koju odlazi sa svojom ženom Megi (Irbi), i kada pristane da ga njena sestra Liz (Daglas) hipnotiše. Uskoro počinju da ga spopadaju neobjašnjive strahotne vizije - ispostaviće se da ga proganja duh nestale retardirane devojke. Tom polako zalazi u onostrani svet, u čemu posebnu ulogu ima njegov petogodišnji sin koji ispoljava sposobnost da komunicira sa umrlima. I dok Tom opsesivno pokušava da se izbori sa duhom, ponaša se sve sumanutije, nesvestan da time zapravo povlači lanac opasnih događaja čiji koreni sežu u blisku i mračnu prošlost.
       Asortiman koji uspešan horor treba da sadrži je sledeći: jednostavna priča sa neočekivanim zapletom, junak u nevolji, i tajanstveni, po mogućstvu fatalni izvor straha. Sve to nije nimalo lako spojiti u kompaktnu i funkcionalnu celinu, ali se Dejvid Kep, kao kompletan autor filma "Odjeci u tami" (inače scenarista nekoliko filmova Brajana de Palme), odlično snašao i iznašao pravu formulu za prodornost svoje zastrašujuće priče. Glavni junak je prosečan mladić sa svakodnevnim problemima, i kada njegova naizgled obična porodica upadne u klopku prizvanog duha željnog osvete, primorana je na očajničku borbu, pri čemu na videlo izlaze njihove skrivene natprirodne sposobnosti.
       Psihološki, Kep je sjajno postavio likove - svi su pomereni i neobični, i do kraja zaokruženi, a istovremeno maksimalno približeni gledaocu, pa je publika naprosto naterana da bez daha strepi zajedno sa njima. Kep je, dakle, iznijansirao odnose među likovima, a potom ih bacio u klupko jezivih situacija, razvijajući vešto priču punu obrta i strave. Zatim, smestio ih je u okruženje intrigantnog polusiromašnog predgrađa, za koje se ispostavlja da je - dabome - ukleto, i misterija se, kao i u svakom dobrom hororu, postepeno razvija i razjašnjava, tenzija raste, a junaci zapadaju u sve smrtonosnija iskušenja, čime njihov razum dospeva na ivicu ludila.
       Način Kepovog rediteljskog pristupa je takođe lucidan - tempo radnje je lagano, gotovo neprimetno ubrzavan, a stravična događanja se nižu u perfektno postavljenim i oslikanim sekvencama. Vrhunac saspensa se poklapa sa pravilno isporučenom dozom užasa (ni preterano, ni premalo) u efektnom i krvavo furioznom finalu. Kep je, u stvari, uspeo da napravi izvrstan horor na zdravim osnovama i sa malim budžetom, uz ekspresionistički dočaranu nezdravu atmosferu sveta utvara i sugestivno praćenje toka rastrojstva glavnog junaka. Tajna prijemčivosti ovog filma leži u njegovoj neposrednosti i kamernosti, ali i stoga jer se Kep držao podalje od klišea, stvarajući delo sa osobenim stilom, svežim idejama i snažnim autorskim pečatom. Veliku pomoć je imao u glumačkoj postavi, predvođenoj izvanrednim Kevinom Bejkonom u nosećoj ulozi.
       U svakom slučaju, "Odjeci u tami" ulaze u red kvalitetnijih horora poslednjih godina, poput "Vriska 1 i 2" ili "Šestog čula", a nama ostaje nada da ćemo se aveti (krvave i crvene) prošlosti konačno rešiti 24. septembra.