NAZIV: Evolucija, čovek i društvo
AUTOR: Nikola Tucić
IZDAVAČ: Dosije, AM, Beograd, 2000.

      Nenad Daković
      
       Nikola Tucić spada u retke domaće biologe koji istražuju filozofske implikacije savremene biologije. U tom pogledu ova izvanredna studija bi se mogla podvesti pod ono što Žak Mono naziva ogledom o prirodnoj filozofiji moderne biologije. Nedavno dešifrovanje ljudskog genoma uvelo je savremenu biologiju u samo središte filozofskih rasprava i podsetilo na nezavidan status "filozofije prirode" u savremenoj imaginarnoj enciklopediji filozofskih disciplina. Da li je nekakva "filozofija prirode" danas uopšte moguća? Svojevremeno je u nas pokrenut projekat pod naslovom "Enciklopedija filozofskih disciplina". U okviru ovog projekta nastala je naša jedina "filozofija prirode" čiji je autor Branko Pavlović.
       "Možda je u principu nemoguće odrediti iz kojih se atoma i kakvoj konstelaciji sastoji neki, ma i najjednostavniji, živi organizam; jer, svako eksperimentalno istraživanje u tom pravcu bi nužno imalo za posledicu ubijanje živog organizma. Jedna od teškoća je principijelnog karaktera", veli Pavlović, "nijedan logički sistem ne može integralno da opiše svoju sopstvenu strukturu."
       U svetlu najnovijih otkrića molekularne biologije Tucić će postaviti isto pitanje o metodičkim granicama biologije kao teorijskog modela i same evolucije kao prirodnog procesa, pitajući se, na primer, da li će čovek biološki nestati, pošto je biološka činjenica nestanak čak 99 odsto bioloških vrsta. Ova razlika između "stvarnosti" i "modela" je zato osnovni metodološki postulat ovog istraživanja. Na osnovu ove razlike Tucić će izvesti zaključke o granicama biologije i same evolucije, o potrebi "nove sociobiološke sinteze", imajući u vidu supstituciju nekadašnje filozofije (metafizike) prirode antropologijom, pošto je "ljudska priroda", u stvari, "kulturna konstrukcija" što čovekovu evoluciju čini autonomnom i antropološki neizvesnom činjenicom. U tom smislu DNK je, prema Tuciću, paradoksalan molekul: s jedne strane on mora imati najveću (tzv. faktor heterabilnosti) i najmanje promenljivu stabilnost, u pitanju je kibernetički sistem sa indeterminisanim reakcijama. Jer, molekuli DNK imaju veliku reaktivnu sposobnost što je karakteristika alosteričkih proteina čije su hemijske reakcije apsolutno nepredvidljive. To znači da se zbog ovog proteinskog alocentrizma biologija ne može redukovati na hemiju. Ne samo da se DNK mora replikovati u svakoj ćelijskoj deobi, nego je njegov potencijal za promenu izvor svih evolucionih mogućnosti samog organizma.
       Izvesno je da neki oblici zračenja radijalne energije mogu dejstvovati na gene i uzrokovati mutacije, ali se ne vidi kako bi takva dejstva mogla biti evoluciono usmerena na drugi način, osim prilagođavanjem, odnosno, interakcijom organizma i sredine. Insistirajući na ovom samodeterminizmu živih organizama, Tucić će svoju novu sociobiološku sintezu izgraditi na uvidu da su mutacije koje nastaju učenjem brže od bioloških mutacija. To omogućuje zaključak da je u slučaju čoveka "učenje genotipov metod fenotipskog istraživanja", kako piše Tucić, pošto su "ekološki uslovi koji su doveli do pojave čoveka favorizovali otvorene programe ponašanja koji su doveli do pojave uma i svesti". Zato učenje poseduje veliku selektivnu prednost u prenošenju informacija o životnoj sredini "nad direktnim prenošenjem preko gena". To znači, najzad, da je evolucija čoveka funkcionalni (kulturni), a ne genetički determinisan proces. Zato i pored dešifrovanja humanog genoma ne "postoje znaci evolucije" i "nema neoborivih bioloških istina o čoveku". Ta svest o granicama daje ovom istraživanju filozofski značaj i premošćuje granicu između biologije i filozofije.