"Nenasilje zahteva odvažnost, mnogo više odvažnosti nego nasilje. Neko te je udario? Pitaj ga boli li ga ruka." Dogod nam ovi stihovi hrišćanskog pesnika zvuče samo kao paradoks, znaćemo da živimo u vremenu netolerancije

      Protestantski pastor Dejvid Stil iz Centra za strategijske i internacionalne studije iz Vašingtona prvo je ponudio dijagram kao uputstvo za "rehumanizaciju neprijatelja". Ali koliko god ti nacrtni "ciklusi konflikta i transformacije - destruktivno verzus konstruktivno" deluju očigledno, oni ni izdaleka nisu ubedljivi kao priča koja je usledila: "Formirao sam grupu za pomirenje u Osijeku u kojoj su se našla i dvojica sveštenika. Hrvata, protestantskog pastora, koji je putovao sa kćerkom, presreli su tokom rata naoružani Srbi. Mučili su ga, sekli nožem, silovali mu kćerku pred njim... A on im je govorio o Bogu. Onda je jedan besno viknuo: Šta da radimo s njim? Pitajte Boga, rekao je. Šta su tada mislili, ne znam, ali su ga ostavili.
       U istoj mirovnoj grupi bio je pravoslavni sveštenik koji je vodio ženu u bolnicu kad su ga presreli naoružani Hrvati. Besomučno su pucali. Teško izranjavan, čudom je preživeo. Nekoliko meseci kasnije njegovoj kući je došao jedan mlađi Hrvat koji je tražio oproštaj za to što su mu učinili. On je rekao: Ja sam ti oprostio, a Boga moli sam za oprost. Pitao sam: Kako si mogao da oprostiš? Pričao je kako je proveo deo života u manastiru i kako se tamo uči praštanju. Gledao sam ta dva čoveka. Oni su delili ne samo strašno iskustvo, nego i - veru."
      
       Pitanja
       Dejvid Stil je godinama na Balkanu i - pre svega naoružan dobrim namerama - mogao je naći te izuzetne ljude, ali i utvrditi da su činovi praštanja, kao i posle svakog rata - retki. Da tolerancija i dijalog "ne cvetaju" u regionu, uglavnom je potvrdilo i tridesetak učesnika okruglog stola "Interreligijski dijalog kao vid pomirenja u jugoistočnoj Evropi". (Beograd, hotel "Metropol", 22-24. septembar)
       "U razgovoru tvoje i moje pitanje postaje naše pitanje. Ono što nas povezuje, jesu pitanja; ono što nas udaljuje, jesu odgovori", upozorio je odmah na početku Đuro Šušnjić.
       I zaista, jedan od najuglednijih sociologa religije u bivšoj Jugoslaviji dr Srđan Vrcan, gost iz Splita, povišenim tonom - kako je, uostalom, uvek činio - pitao je: "Mi smo prije rata vodili dijalog trideset-četrdeset godina, sad moramo utvrditi kakvi su bili učinci toga. Zašto su bili takvi? Zašto su se ovi narodi pokazali neotporni pred govorom mržnje? Zašto su se uzvišena religijska načela spojila sa praksom koja je dala potpuno suprotan učinak? Šta nam nosi religizacija politike i politizacija religije?"
       Odgovora je bilo različitih. Prvo navodimo onaj akademika dr Vladete Jerotića. On će dati tri razloga usporenosti dijaloga. Prvo, "autentično religioznih ljudi oduvek je u svetu bilo malo". Jer, kriterijumi su teški: "da veruješ u ono što govoriš", "da živiš to u šta veruješ" i da možeš "posvedočiti autentičnost svoje vere trpeljivim i strpljivim dijalogom sa predstavnikom naroda neke druge religije". Drugi razlog je "u nedovoljnoj spremnosti predstavnika religijskih zajednica da vode dijalog", a on logički izlazi iz prvog "jer ako je mali broj autentičnih vernika u svetu, mora da bude i mali broj autentičnih dijaloga". Treći razlog sporosti je "kako u ateističko-merksističkom gospodaru u bivšoj Jugoslaviji, tako, još i više, u skrivenom, a onda sve otvorenije manifestovanom nacionalizmu".
       Kako je prevladao taj "kolektivni egocentrizam, volja za moć, nasilje nad drugima"? (Berđajev)
       Na skupu se čulo mnogo ozbiljnih odgovora. Ostajemo još malo sa prof. Jerotićem: "Današnje širenje nacionalizma, ne samo na Balkanu, već i na drugim kontinentima (Afrika, Južna Amerika, Azija), neočekivano i opasno buđenje nacionalizma u evropskim zemljama, posledica je dva krupna neuspeha: hrišćanske crkve u ranijim vremenima i marksizma u 20. veku da nametnu čovečanstvu hrišćanski ili komunistički internacionalizam.
       Ovoj raspravi značajno je doprineo profesor Zagrebačkog sveučilišta dr Nikola Dugandžija, inače autor važne knjige iz osamdesetih godina "Religija i nacija". "U novije vrijeme nacija je postajala sve dominantnija društvena snaga, ne samo u svjetovnim pitanjima, nego sve više i u duhovnim. Nacija očekuje da ju u njezinim ispoljavanjima i težnjama prati i religija. Veze između religije i nacije nisu uvijek idilične, ali su dovoljno bliske da u odnosu na duge brane vlastiti identitet, ako se ocijeni da je on ugrožen ili se pretpostavlja da jest."
       U našem slučaju, svedoci smo, nije se suzdržavalo od tih "pretpostavki". Naprotiv, verske zajednice, doduše, uglavnom nisu direktno sudelovale u ratovima, ali "suočene sa visokim moralnim idealima njihova učenja i prizemnim ciljevima nacija -država, dolaze u iskušenja, koja nerijetko rješavaju povođenjem za svjetovnim autoritetima". I: "One su prešutjele ubistva nedužnih civila, premda su egzekutori često nastupali u ime Krista, Hrista ili Alaha."
      
       Put
       "Vjerske zajednice su orgijama nasilja i barbarstva davale jedan naročit legitimitet, legitimitet numinozne naravni. Legitimitet odozgo", reći će Srđan Vrcan. "Religije su doprinijele manihizaciji društvenih i političkih sukoba. Tako to postaju sukobi Dobra, što smo mi, i Zla, što su oni. Političke razlike se predstavljaju kao razlike između Grešnika i Pravednika, iako je - kao što tvrdi jedan zapadni mislilac - manje-više izvjesno da su politički sukobi uglavnom sukobi grešnika. Nacionalna prošlost se slika tragičnim terminima. Pa se uspostavlja mišljenje današnjih hezbolaha: trenutak je da se stavi tačka na jednu nepravednu povijest i da se konačno isprave historijske nepravde. Tako počinje i simboličko zaposijedanje geografskih prostora. Klasičan primjer je rušenje stare džamije u Počitelju i stavljanje na to mjesto križa visokog 15 metara. Da se vidi ko je zaposjeo dolinu Neretve."
       Naravno, stiglo se i do pitanja ima li dijalog uopšte šanse u ovoj "dolini suza". "Ali drugoga puta nema" - podsetio je Nikola Dugandžija na zvučni naslov znane knjige iz šezdesetih katoličkog teologa Tomislav Šagi-Bunića. Taj naslov je i dalje aktuelan bez obzira što od tada ne samo "da nije smanjen jaz između tih zajednica, nego se on produbio do razmjera za koje je malo tko mogao pretpostaviti da u njima mogu sudjelovati vjernici i - kako se smatralo - civilizirani narodi ovih područja".
       Da, "ima misli koje nisu samo za jednu sezonu". (Šušnjić) I od razgovora se ne može odustati koliko god "realnog pesimizma" izneli kao argument. "Mi ni danas nismo dovoljno svesi značaja i značenja što ga razgovor kao duhovni susret ima u razvoju svetske kulture, u čijem središtu su svetske religije", navodi Đuro Šušnjić. "Odbiti razgovor sa drugom kulturom, odnosno drugom religijom, znači odbiti mogućnost da se nešto novo nauči, da se obogati vlastita kultura i religija. Ko se poistovećuje samo sa vrednostima svoje kulture, taj je slep za sve druge kulture - on je čovek jedne kulture, osuđen da duhovno ne raste."
       Posebno je opasno biti izolovan u ovim vremenima, reći će baptista Aleksandar Birviš, podsećajući da se "u XX vek ušlo sa maksimalnom brzinom od 80 kilometara na sat, a iz njega izlazimo sa dva maha. Zato ponekad naša vika na novi svetski poredak liči na burno odbijanje železnice u Srbiji u prošlom veku."
       Bilo je prošlog vikenda u hotelu "Metropol" konkretnijih predloga za dijalog, a i primera. Tako je Milan Vukmanović iz Beogradske otvorene škole, organizatora skupa, govorio da se "odgovornost i krivica ne može samo, ili jedino tražiti u drugome, ma koliko taj 'drugi' bio odgovoran za našu vlastitu patnju, tragediju", te "da se baš slobode 'drugog' zaštite kao svoje vlastite, što je i krajnji test tolerancije za svaku religijsku zajednicu".
      
       Ljubav
       Podsećajući da religija "ne živi samo u svetim spisima, već živi i svoj realni život", dr Jelena Đorđević sa Defektološkog fakulteta u Beogradu, autor zapažene knjige "Političke svetkovine i rituali", naznačila je da dijalog danas u jugoistočnoj Evropi "započinje izvan vere, najpre u ekonomskim odnosima (poslovanje s drugim), nastavlja se i širi u kulturnim kontaktima - slušamo tuđi govor, gledamo kako se oni oblače, kako stanuju, slušamo njihove pesme, prepričavamo poslovice, upoređujemo njihovu kuhinju s našom. Veliki bi korak ovde, recimo, bio da se knjige prevedene na srpski i hrvatski učine našim zajedničkim dobrom. Treći nivo je u političkoj sferi, jer politika najefikasnije spaja i razdvaja. Tu i interreligijski dijalog treba da nađe svoje mesto."
       Drugog dana skupa na stolu ispred sale pojavila se gomila narandžastih knjižica: Fil Bosmans "LJubav svakog dana čini čuda - Za kulturu nenasilja", ćirilica, izdaje Rimokatolički župni ured, Odžaci. Autor široj publici nepoznat, nešto kao Halil DŽubran iz savremene Nemačke: "Ko vidi zlo samo/u sistemima i strukturama i kod drugih,/iz osnova misli pogrešno./ Zlo je mnogo dublje: u čovekovom srcu,/tamo gde neko drugoga previđa i/zaboravlja, prezire ga i mrzi i konačno/ odbacuje./ Taktika nenasilja taktika je ljubavi/koja pogađa koren zla./
       A tog dana je postalo jasno i da predstavnici Srpske pravoslavne crkve, ipak, neće doći na "interreligijski dijalog kao vid pomirenja u jugoistočnoj Evropi". Svi su se pitali zašto. Organizatori nisu znali odgovor. Ali život ide dalje. Sledećeg dana su održani "istorijski izbori" u SRJ koje bi mnogi pridodali, kao važnu činjenicu u razvoju dijaloga u regionu. A od misli koje "nisu za jednu sezonu", za kraj ovog teksta, još neki stih: "Nenasilje/zahteva odvažnost,/mnogo više odvažnosti/nego nasilje./ Neko te je udario?/ Pitaj ga boli li ga ruka."/ Hrišćani će odmah razumeti poruku, dobronamerni - osetiti "dobre vibracije".
      
       SLOBODAN RELJIĆ