NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srbija iznenadila sebe

Levica je poslala glasnike DOS-u da pristane na drugi krug. Izgleda da se ponavlja priča iz novembra 1996. godine. Da li će zbog toga politička scena Srbije biti toliko "raščišćena" da će sa nje nestati i JUL pa čak i SPS?

      Slobodan Milošević, (još) predsednik Savezne Republike Jugoslavije, govorio je glasom proroka obraćajući se novinarima na svom izbornom mestu u nedelju 24. septembra oko 10 časova. Upamtite, rekao je: "Očekujem da se raščisti politička scena Srbije..."
       Pročišćavanje, odnosno novi raspored igrača na političkoj sceni Srbije, u utorak uveče usporila je Savezna izborna komisija (SIK) saopštivši "prve privremene" rezultate izbora. Ona je potvrdila da je Demokratska opozicija Srbije sasvim tačno izračunala koliko koja koalicija/stranka ima poslanika u Saveznoj skupštini, ali da joj nije uspela mnogo jednostavnija računica - sabiranje glasova za predsednika Jugoslavije. DOS je tvrdio, u čemu su se sa njim saglasili Srpska radikalna stranka i Srpski pokret obnove, da je Vojislav Koštunica dobio skoro 55 odsto glasova, pobedio u prvom krugu i da je novi predsednik SRJ. Savezna izborna komisija je rekla da je Koštunica dobio 48,22 odsto glasova
       (2 428 714 glasova), a Slobodan Milošević 40,23 odsto (2 026 470) i da će ponovo morati da odmere snage u drugom krugu izbora za 14 dana.
       Odluka SIK-a nije zadovoljila DOS iako se sasvim razlikovala od očekivanja visokih funkcionera Socijalističke partije Srbije Gorice Gajević i Milomira Minića da Milošević pobeđuje u prvom krugu.
      
       Ponuda levice
       Odgovor DOS-a je bio nedvosmislen: Koštunica je pobedio u prvom krugu, SIK ne govori istinu. Ali, i pre nego što je SIK svojim saopštenjem doprineo "pročišćavanju" političke scene Srbije, u taj posao se upustila levica. Ona je poslala glasnike svom glavnom rivalu da se dogovore oko drugog kruga. Bez obzira na to sa kog nivoa odlučivanja u levici su glasnici poslati (prema nekim izvorima, sam Slobodan Milošević je izabrao posrednika), njihovo postojanje i ponude su za DOS najjači dokaz da SIK nije saopštio tačne rezultate predsedničkih izbora.
       Nije lako odgonetnuti zašto je levica slala DOS-u glasnike s predlogom da se održi i drugi krug predsedničkih izbora. Moguće je da je Milošević ohrabren savetima ljudi kojima je već davno trebalo da se zahvali na savetima, pomislio da u drugom krugu može da ublaži rane svog prvog izbornog poraza od 1987. godine kada je postao novi vožd. Možda bi i uspeo da u desetak dana povrati deo svoje harizme smenjivanjem najnepopularnijih i najnesposobnijih čelnika SPS-a i JUL-a, potpunim otvaranjem Radio-televizije Srbije za političke suparnike, velikim intervjuom na RTS-u sa iskrenim odgovorima na pitanja koja ne bi mogao sam da bira, televizijskim duelom sa Koštunicom, ali pre svega i kupovinom Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja koji su na dobrom putu da postanu politička istorija.
       Nije nelogično i da je levica glasnike slala pre svega da bi nagoveštavanje drugog kruga izbora koristila kao adut u pregovorima o sastavu nove vlade. Ustav kaže da predsednik Jugoslavije mandat može da poveri najjačoj stranci u Skupštini, ali i da predloži koncentracionu vladu. Ko ima najviše poslanika u Skupštini? DOS, slažu se i DOS i SIK - 59 u Veću građana i 10 u Veću republika. Samo je delimično tačna tvrdnja levice da je ona pobedila na izborima za Skupštinu SRJ, jer SPS i JUL (44 plus 7 poslanika) nisu na izborima bili u koaliciji sa Socijalističkom narodnom partijom Momira Bulatovića (28 plus 19 poslanika). Dakle, Koštunica bi mogao da ponudi mandat za obrazovanje vlade DOS-u koji bi potom počeo da pregovara sa SNP-om. Ako bi ti pregovori bili uspešni, a ima nagoveštaja da bi njihovom uspehu Predrag Bulatović rado i značajno doprineo - koalicija SPS-JUL-Slobodan Milošević bila bi trostruki gubitnik: na predsedničkim, lokalnim i parlamentarnim izborima.
      
      
       Ko pravi vladu
       U politici je uverenje mnogo važnije od matematike. Zato i ako je odluka SIK ispravna, u njenu tačnost neće verovati glasači koalicije DOS-Vojislav Koštunica, a oni su i po SIK-u većina u Srbiji. Ta neverica će biti potkrepljena podsećanjem na levičarsku krađu glasova iz novembra 1996. godine, ali i promenom stavova funkcionera SPS-JUL-a posle zatvaranja birališta 24. septembra koji su prvo govorili da je na osnovu prvih prebrojanih glasova Milošević sigurni pobednik, potom da iskreno očekuju njegovu pobedu i na kraju da je dobio manje glasova od Vojislava Koštunice. Uverenost da levica opet pokušava da naruši izbornu volju naroda može da se proširi i van biračkog korpusa DOS-a i da vrlo lako zarazi i glasače SPS-JUL-a, pa i njihove članove. Uostalom, razlika između izjava Gorice Gajević i Ivice Dačića je očigledna. Gensek SPS-a je priznala poraz na lokalnim izborima i za njega je optužila lokalne kadrove. Dačić je rekao da su kadrovi u "lokalu" radili odlično, u Beogradu nikada nisu postigli bolji rezultat, ali da su izgubili zato što ih je "sasekao" izborni zakon koji su sami doneli. Niko nam nije kriv, ponovio je Dačić više puta.
       Rascep u SPS-u posle izbornog brodoloma doprineo bi daljem ruiniranju levice, koje će svakako biti podstaknuto i neminovnim unutarkoalicionim sukobom dve sestrinske partije.
       Taj obračun čije je izbijanje Slobodan Milošević sprečavao čistkama nezadovoljnih socijalista, sada je izvesniji nego ikada. Socijalisti će bez po muke dokazati da su julovci bili i kreatori i glavni izvođači izborne kampanje koja se pokazala kao veliki promašaj, i da je koalicija prošla lošije svuda gde su nosioci lista bili najpoznatiji članovi partije profesorke Mire Marković.
      
      
       Sukob na levici
       Zato i visoki funkcioneri levice misle da bi najbolji Miloševićev potez bio da je odmah čestitao pobedu Vojislavu Koštunici. Tim potezom kojim bi usporio početak svog kraja, doživeo bi i pohvale na Zapadu, kupio vreme i sebi i svojim strankama da pokušaju da se konsoliduju do republičkih izbora (septembar 2001. godine) koristeći dvovlašće: vlast Srbije protiv lokalne opozicione vlasti i Koštunice. Zasad je Milošević izabrao da svoju veliku kolekciju propuštenih prilika uveća za još jednu. Ako, pak, istraje u odluci da ide u drugi krug, Milošević rizikuje da izborna bujica koja je kaznila njegovih deset godina poraza i dve godine bahate represije, preraste u potop koji će sa političke scene Srbije raščistiti i njega i njegove dve stranke. On zna da je čak 83 odsto glasova vojske, policije i zatvorenika otišlo na stranu Vojislava Koštunice, što će reći da snage da zaustavi potop - nema.
       Dakle, Miloševiću je najbolje da posluša brata Borislava, sačuva sebe, svoju stranku, zašto bi ponovo terao ljude na ulicu, zašto bi ponovo potpisivao lex specialis.
       Izborna volja građana Srbije je poput ogromne metle gotovo potpuno raščistila sa političke scene Srbije Srpsku radikalnu stranku i Srpski pokret obnove. Obe su osvojile manje od polovine glasova koje su obično dobijale na izborima. Međutim, prava slika njihove kliničke smrti ogleda se u broju poslanika/odbornika. U Skupštini SRJ radikali će imati pet poslanika, SPO jednog ili dva, a u Skupštini Beograda stranka Vuka Draškovića koja je vladala prestonicom četiri godine, neće imati ni jednog jedinog odbornika dok će SRS predstavljati samo jedan.
       Vojislav Šešelj i Vuk Drašković ponudili su ostavke na mesta predsednika svojih stranaka, ali većina njihovih sledbenika misli da je to tek puki ritual, jer ne mogu da zamisle svoje stranke bez vođstva dvojice kumova, za razliku od glasača Srbije koji mogu da zamisle Jugoslaviju (i Srbiju ?) bez Miloševića.
      
      
       Koalicija - čudo
       U ovom trenutku Drašković i Šešelj i nemaju neki bolji potez pošto bi čak i njihovo junačenje sa izglasavanjem nepoverenja vladi Mirka Marjanovića bilo jednostavno onemogućeno raspuštanjem Skupštine Srbije i raspisivanjem prevremenih republičkih izbora. Takvo povlačenje đavola za rep kumovima svakako ne bi odgovaralo (iako je Šešelj u sredu obećao da će srušiti republičku vladu) i najprirodnije će biti da se oni neko vreme hiberniraju, moleći Boga da se i njima ne dogode izbori referendumskog tipa ("za" i "protiv" nekog novog Miloševića) poput ovih minulih. Ali, sva je prilika da takvih izbora u Srbiji više neće biti i da niko više neće sa političke periferije upasti u središte političke moći brzinom kojom je to uradio DOS.
       Koalicija 18 stranaka od kojih se deset nikada nije pojavilo na izborima i od kojih 90 odsto ni u najluđim snovima nije moglo da sanja da osvoji ni ovih za SPO katastrofalno loših oko 300 000 glasova - jeste pravo čudo. NJen trijumf senzacionalniji je i od radikalskog udara iz 1992. godine. Dve velike opozicione koalicije DEPOS i "Zajedno" nisu uspele da prebace milion glasova, dok je DOS premašio dva miliona. Milion i po glasova koje je Milan Panić sakupio 1992. godine činili su se kao neosvojiv vrh, a Koštunica je uspeo da nadmaši i Miloševićeva dva i po miliona iz duela sa biciklistom-farmaceutom.
       Prvi posao DOS-a biće da uveri svoje glasače da se neće raspasti kao mehur od sapunice kada se prvi put njegove članice nađu pred pitanjem o kojem imaju različite stavove. A da će im levica u Skupštini Jugoslavije neprekidno otvarati baš takva pitanja, u to ne treba ni časa sumnjati. Tačnije, jedini ozbiljan posao kojim će se baviti levica u narednom periodu biće neprekidni pokušaji razbijanja DOS-a.
       Drugi problem za DOS biće kvalitet veze između njega i novog predsednika Jugoslavije. Vojislav Koštunica jednostavno nije čovek koji će prećutati svoj stav i moguće je da on bude poprilično različit od mišljenja nekih partija iz koalicije. Od kvaliteta rešavanja tog sukoba mišljenja zavisiće i snaga predsednika i uspešnost koalicije koju je predvodio na izborima.
       Najjači lepak koji će DOS držati na okupu je šansa da izborno čudo ponovi i na republičkim izborima. Za najviše godinu, koliko može da protekne do njih, DOS najverovatnije ne može toliko da zabrlja da pogasi sve nade koje je probudio u Srbiji. Na tim izborima on opet može da ima jakog kandidata za predsednika. Zoran Đinđić je najozbiljniji pretendent: prvi je viknuo "Koštunica", potom ispao uspešni menadžer kampanje, podelom mandata pokazao da nije nezasit, radom na terenu uverio da je njegova Demokratska stranka najjača karika DOS-a.
       Srbija je ovoga septembra iznenadila i sebe i svet. To može da uradi i na predstojećim republičkim izborima. Posle toga, sve će biti rutina.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      
Slobodan Čerović

Nadam se da će se poštovati izborna volja
       Visoki funkcioner Jugoslovenske levice i srpski ministar za turizam Slobodan Čerović ocenio je danas da vlasti treba da "poštuju izbornu volju građana".
       "Nadam se da će biti postupljeno po zakonu i rezultatima glasanja", rekao je Čerović agenciji Beta.
       Upitan da li je svestan posledica koje bi izazvalo eventualno prekrajanje izbornih rezultata, Čerović je rekao da "jeste" i da se "nada da neće doći do falsifikovanja rezultata glasanja".
       Na pitanje da li će Slobodan Milošević mirno predati vlast, budući da Demokratska opozicija Srbije tvrdi da ima dokaze za pobedu predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice u prvom krugu, Čerović je odgovorio: "Mislim da će Milošević postupiti u skladu sa izbornom voljom građana. Neka DOS iznese dokaze pa ćemo da vidimo."
       On je čestitao DOS-u na "ubedljivoj pobedi u Beogradu" i izrazio očekivanje da će buduća vlast raditi u interesu građana.
      
       (Beta)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu