NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Povratak kamenja u diplomatiju

Egipat i jevrejska država sa svojim poslovnim "hladnim mirom" ne moraju da budu u ljubavi, ali više nema opasnosti od njihovih međusobnih, za obe strane pogubnih ratova

      Premijeru Ehudu Baraku loše je počela 5761. godina (po jevrejskom kalendaru 30. septembra), a (od 6. aprila) ni muslimanska 1421. lideru Palestinaca Jaseru Arafatu nije naročito srećna. Kad se činilo da su preostali još samo mučni pregovori i povremeno nasilje, eksplodirala je nova izraelsko - palestinska "intifada" koja po žestini i žrtvama za kratko vreme, može da se meri sa "ustankom kamenjem" krajem osamdesetih.
       Po mučno postignutim sporazumima kojima su, posle pola veka teških sukoba, dva naroda poslednjih godina oprezno uvežbavala podnošljivije susedske odnose izgledalo je da su savladane najteže prepreke izraelsko - palestinskog nepoverenja, jednog od najsloženijih krvavih neprijateljstava na Bliskom istoku. Kad je jednom Sadat (1977) otišao u Jerusalim "po mir", srušena je možda najteža, pre svega psihološka prepreka - mogu li Arapi i Izraelci da žive na- dohvat ruke bez "bacanja u more". Egipat i jevrejska država sa svojim poslovnim "hladnim mirom" ne moraju da budu u ljubavi, ali više nema opasnosti od njihovih međusobnih, za obe strane pogubnih ratova. Čini se da je tako i sa ostalim arapskim državama, koje i nemaju mirovne ugovore sa Izraelom. Palestinski slučaj je delikatniji.
      
       Barak i Arafat
       Na Baraku i Arafatu je sada da spasavaju seme mirenja, u mnogo čemu i sopstvenu političku sudbinu. Jedan izazivački korak Arijela Šarona, koji je u slobodno vreme odgajivač ovaca na porodičnoj pustinjskoj farmi u Negevu, potvrđuje atribut "bik koji srlja", koji ga prati kod mnogih političkih komentatora.
       Šetnja po muslimanskom svetilištu u Jerusalimu, Haram al Šarif kako ga oni zovu, platou između džamija Al aksa i Kupole na steni, Šaronu je bila potreba radi sopstvenog marketinga kod izraelske desnice i taktike podrivanja Barakove vlade, koja se već drži o koncu, ali se ipak nada sporazumu sa Palestincima kao "pojasu za spasavanje".
       Šaronova oficirska i politička samovolja dosad je mnogo puta ugrožavala izraelske stvarne potrebe, koliko je bivala i nemilosrdna prema protivnicima. Od rizičnih operacija mladog oficira koji je dovodio u opasnost živote svojih vojnika do kasnijeg "na svoju ruku" prelaska Sueckog kanala (bez obzira na kasnije dobitke) u oktobarskom ratu 1973. (bez obzira na kasnije dobitke) i ekspedicije u Liban osamdesetih, čija je katastrofalna zamisao tek ovog leta konačno završena. Prošle nedelje demobilisani general je još jednom zapalio "kratak fitilj" koji stoji između palestinskih i izraelskih naboja. Ovog puta tvrdi da je "pravo svakog Jevrejina da prošeta po Brdu hrama", u čijem je podnožju Zapadni zid, sveto mesto judaizma, nad kojim stoje isto tako delikatni simboli islama.
       Taj neveliki prostor je najveći čvor razrešenja na Bliskom istoku i kad jednom proces stvarno dođe do kraja, poslednji će još biti sporazum o Jerusalimu, a iznad svega rešavanje nesavladive "kvadrature svetog kruga", prema kome je sve ostalo zrno peska u ogromnoj pustinji.
       U izraelskim listovima se pominje da će "Vašington uskoro predložiti predaju kontrole nad svetim mestima Jevreja i muslimana Ujedinjenim nacijama", ne dotičući suverenitet. Davna rezolucija UN iz 1947. o podeli Palestine određuje Jerusalim kao "corpus separatum", ali to je od početka bilo mrtvo slovo.
       Izrael je u junskom ratu 1967. zauzeo čitav istočni Jerusalim, sa svim svetim mestima, pa i Zapadnim zidom biblijskog hrama Jevreja (dotad na arapskoj strani) i odmah čitav grad, koji do danas nema međunarodno priznanje, uz aneksiju proglasio "večno nedeljivim".
      
      
       Lavirint Jerusalima
       Zapadni zid (mnogi kažu Zid plača), jedini ostatak hrama razorenog pre dve hiljade godina, zapravo nije najsvetije mesto judaizma. To je samo Brdo hrama, a na njega je, rabinsko predanje kaže Jevrejima, "zabranjeno da kroče pre nego što Mesija jednog dana obnovi hram". Drugi hram su porušili Rimljani 70. godine, a on je bio nazidan na ostacima prvog, Hrama kralja Solomona...
       Istovremeno, za islam to je Haram al Šarif na koji je prorok Muhamed - prema Koranu - doleteo na svom konju Al Buraku i odatle se otisnuo u nebo da primi božje zapovesti. Tu su sada Al Aksa i Kupola na steni, posle Meke i Medine treća svetinja muslimana i spomenici njihovog zlatnog doba.
       Posle 1967, pošto su sa vrha Kupole na steni skinuli pobedničku zastavu, Izraelci su prepustili plato administraciji Vakfa, Muslimanskog verskog saveta.
       "Cilj Šaronove opasne posete je da raznese mirovni proces i da izazove erupciju na teritorijama (Zapadna obala)", kaže Latif Duri, arapski član Komiteta za međusobni dijalog koji su osnovali Izraelci. Kasnija razmena optužbi "ko je prvi počeo" nema suštinskog značaja, iako je čak Ehud Barak poručio "da je komandna tabla uvek u rukama Arafata". Lični odnosi dvojice prvaka, a i komunikacija - kažu upućeni - veoma su dobri. Domaća štampa govori da "takva ljubav nije propala".
       Prošle nedelje palestinsko kamenje i neprimerena sila izraelskih vojnika,sa najmanje pedeset mrtvih i hiljadu ranjenih, obnovili su sliku rata, gnev i raniju uspaljenost uz koju nema govora o diplomatiji.
       Istovremeno, glavne aktere "pritiska vreme" da izađu iz ćorsokaka. Premijer Ehud Barak želi sporazum sa Palestincima, jer bi to pomoglo da koaliciona vlada kojoj laburisti daju ton, sada u manjini u parlamentu, preživi neprekidne pokušaje opozicije, na čelu sa Šaronovim desničarskim Likudom, da je obori. Barak je optužen da je "mekan", posebno da je spreman za "delimičnu nagodbu", što je "svetogrdna predaja u Jerusalmu".
      
       Otkucavanje sata
       Jaser Arafat je u žurbi pošto je palestinski Savet, parlament, do polovine novembra pomerio odlučivanje o proglašenju nezavisne države. Takav korak dosad je Arafat uspevao da odloži u ime obećanja o pravednom rešenju palestinskog nacionalnog pitanja svojom pregovaračkom veštinom. Od "teroriste" i najvećeg neprijatelja lider PLO-a je kod Izraelaca postao politički partner, ali je u poslednje vreme "na žeravici" među svojima, gde je racionalno strpljenje pri kraju, a opšta frustracija u porastu. Otuda je tako laka bila obnova "intifade". "Ovo je prilika sve radikale", jednostavna je analiza jerusalimskog politikologa Geralda Stajnberga. Drugi odmereni analitičari upućuju da se "ektremistima, u ovako delikatnom momentu, ne pruži prilika za veto".
       Obema stranama je jasno da, ako ne bude sporazuma do novembra, jednostrano palestinsko proglašenje nezavisnosti može da pokrene dugoročno nasilje i u mnogo čemu da vrati palestinsko - izraelski proces na početak.
       Konačno, sat otkucava i Bilu Klintonu, neodvojivom delu pregovaračke smeše, kome je do januarske predaje predsedničke dužnosti, ali i do novembarskih izbora u Americi, potrebna objava "velikog spoljnopolitičkog uspeha". U julu mu je propao kempdejvidski pokušaj ubeđivanja Arafata i Baraka, ali Amerikanci su uvek "u bliskoistočnoj čorbi".
       U večnom zapletu pokazao se jedan novi element izraženiji nego ikad. Gnev Arapa, u granicama Izraela i njegovih državljana, doveo je do posezanja za kamenjem, sukoba i žrtava tako da se u Jerusalimu i Tel Avivu već govori o alarmantnom fenomenu "palestinizacije". Milion od ukupno šest miliona stanovnika Izraela su Arapi, što je skoro dvadeset procenata. NJihova sve veća identifikacija sa sopstvenim narodom preko Jordana dosad je bila samo "primirena zabrinutost" izraelskih političara.
       "Ovo je vrlo opasna faza", ocenjuje bivši šef jerusalimske policije Arije Amit.
       Izraelski Arapi često podsećaju da su - ako se porede sa Jevrejima - u istoj državi stanovnici drugog reda, s obzirom na zdravstvenu zaštitu, sistem obrazovanja i druge osnovne potrebe. U političkom životu, sa svojim partijama - sada imaju deset od 120 poslanika u Knesetu - "mogu da postavljaju i obaraju vlade Izraela", jer se kabineti obično sastavljaju svim vrstama pogodbi, u kojima nije neobično partnerstvo krajnje sekularne levice i ultrareligioznih. Sada ovaj milion nejevrejskih Izraelaca daje nagoveštaje da svoj nacionalni ulog može da usmeri drugačije, prema svom osnovnom identitetu.
       Bliski istok je lavirint za sva vremena. To je jedino pouzdano saznanje, a pogotovo se treba kloniti nestrpljivog zaključivanja, pa i u onom što je drugde jednostavna logika. Kad je, recimo, Mohamed Anvar Sadat u egipatskoj skupštini rekao da će "po mir ići na kraj sveta, pa i u Jerusalim", te reči većinom su bile zabeležene kao pohvala "lepoti arapske retorike". Nepune dve nedelje kasnije Sadat je doleteo u Jerusalim.
      
       MILOŠ OFNER


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu