Ovogodišnji festival ostaće upamćen po nizu odličnih filmova, dolasku mnogih slavnih ličnosti ali i beskrajnoj mrzovolji Roberta de Nira

      (Od našeg specijalnog izveštača)
      
       Upravo okončani 48. međunarodni filmski festival u San Sebastijanu bio je jedan od najboljih u svojoj dugoj istoriji. Sve mu je išlo u prilog: i izuzetno dobar program, i značajan broj slavnih gostiju, i lepo vreme, i šarmantni Baski koji su se istinski trudili da svojim festivalom udare poseban pečat kraju ne samo jedne sezone već i kraju veka u kome je rođen film.
       Po već dobrom, starom običaju, zvanični program San Sebastijana ponudio je najviše ostvarenja španskog govornog područja što je, u izvesnom smislu, i njegova neskrivena misija: upravo afirmacija tih kinematografija. Tako je festival otvoren zgodnom crnohumornom komedijom "Zajednica" mladog reditelja Aleksa de Iglesijasa čija je, inače, "Perdita Durango" doživela (pre nekoliko godina) svetski odjek. Sada se De Iglesijas, koji inače živi u osamdesetak kilometara udaljenom Bilbaou, upustio u priču o komšijskom teroru. Svi su tu pomalo ludi, svakako podozrivi, preko svake mere radoznali, baš kao i frustrirani klaustrofobičnom atmosferom. Film se, dakako, može shvatiti kao metafora o globalnoj usamljenosti, osujećenosti i - baksuzluku. Bio bi, u stvari, veoma tmuran da povremeno ne uzvraća komičnim rešenjima. Glavnu ulogu igra Karmen Maura koju dobro znamo iz niza Almodovarovih filmova. Ona je ta koja "Zajednici" daje vedriju notu i razlog za smeh. Rečju, neophodnu ravnotežu.
      
       Smrt u Meksiku
       Ugledni španski reditelj Imanol Uribe opredelio se za psihotriler: njegov film "Pun mesec" prati istragu serije ubistava devojčica koje tek ulaze u pubertet. Ideja "Punog meseca" zapravo je lagano otkrivanje jednog bolesnog uma, jednog bolesnog stanja duše. Ko stoji iza tih zločina i zašto ih čini? Nije nezanimljivo urađeno, mada je tako nešto već mnogo puta viđeno. Peruanski reditelj Francisko Lombardi ponudio je "Crvenim mastilom" film snimljen prema istinitom događaju: novinar i fotoreporter su na zadatku da obelodane politički obojen zločin. Da to nikada nije jednostavno, toliko i mi znamo. U filmu je to dovedeno do krajnosti: krv se proliva na sve strane.
       Iz sasvim drugačijeg miljea je film Marije Novaro "Bez traga". Sudbina spaja dve žene koje beže od svojih života: prijateljstvo se polako među njima razvija i ono će im pokazati put kojim se dalje ide. Sasvim solidna melodrama za mekša srca. Gotovo do suza je dirljiv film "Druga strana" Salvadora Garsije o napuštenoj deci koja su smeštena u ustanovu i prolaze kroz proces specijalnog vaspitanja. S mnogo nežnosti i ljubavi je urađen taj film o odbačenima. O onima koji ne znaju ko im je otac, o onima koje su majke ostavile pošto ne mogu s njima da izađu na kraj, i tome slično.
       "Uništenje ljudi" Artura Ripstajna je crno-beli film o čoveku koji zamišlja svoju smrt i one koji su mu došli glave: najbolji prijatelji, žene, susedi. Kako su ga i zašto ubili, šta rade pošto je umro, na koji način ga sahranjuju... Pokatkad je, naravno, to i vrlo smešan film, kakav već mora biti po definiciji drame apsurda. Sigurno najoriginalnije ostvarenje 48. San Sebastijana i po priči i po načinu na koji je Arturo Ripstajn vodi. O svom filmu je rekao: "Luis Bunjuel je u potrazi za apsurdom došao u Meksiko, ja to nisam kao Meksikanac morao. Mi u Meksiku živimo sa apsurdom kao nečim najnormalnijim."
       Od filmova drugih govornih područja, vredi najpre izdvojiti "Purpurne reke" mladog francuskog reditelja Metjua Kasovica koji se svojevremeno proslavio "Mržnjom". "Purpurne reke" su snimljene prema istoimenom bestseler romanu Žan-Kristof Granža koji je uz Kasovica koscenarista filma. To je morbidni triler koji se događa uglavnom na fenomenalno lepim, belim alpskim visinama. Pronađen je čudno, čak matematički precizno, iskasapljen čovek negde gore, u snegu, i istraga se poverava dvojici inspektora koje tumači francuski tandem snova: Žan Reno i Vinsen Kasel. NJuškanje će ih odvesti do jednog čudnog fakulteta u podnožju Alpa gde je režim, po principu samostana, veoma krut. Šta se događa unutar tih zidova, ko su ti studenti najužih specijalnosti, zbog čega ih profesori drže pod jakom kontrolom... sve su to elementi koji će, malo-pomalo, dovesti istragu do rešenja. Film "Purpurne reke" je, pre svega, vizuelno veoma atraktivan, njegov ogromni adut su, naravno, Reno i Kasel, a režiran je u najboljoj saspens tradiciji. Proguta se. Jedino što mu sreću kvari, jeste (za taj žanr možda ono i najvažnije) sam kraj, sam rasplet: prilično neverovatan, da ne kažemo priblesav. O kloniranju je reč. Ali, ali, dotle je vredelo sedeti prikovan u bioskopskom mraku.
       "Pod peskom" Fransoa Ozona sa Šarlotom Rempling ne u glavnoj ulozi već u svakom božjem kadru je film o ženi čiji muž iznenada nestaje na plaži. Da li se udavio ili je namerno pobegao, to su pitanja za lokalnu policiju i manje važna u filmu. Čitava stvar se vrti oko njene nagle samoće. U godinama je a još lepa, još privlačna, još je rano da zatvori knjigu a nova joj se ne otvara... Jasno da se Šarlota Rempling, tako savršenog izgleda u svojim već dobrim pedesetim, idealno uklapa u tu ulogu koju smatra svojim velikim povratkom. Igra ona, doduše, svih proteklih godina ali su to uvek manje uloge u pretežno nezapaženim filmovima. Sada je se onaj ko voli Šarlotu Rempling, a takvih je bogami mnogo, može sit nagledati u ovom filmu.
      
       Opet o četnicima
       Slično, ali samo slično, važi i za Majkla Kejna koji je pre dva meseca dobio od britanske kraljice titulu ser. U filmu "Sjajni" DŽona Irvina njega takođe vidimo u gotovo svakom kadru, i to kao promašenog boksera koji sve svoje propale nade baca na nejaka pleća sina. Sina u ringu koji će pasti posle druge runde. Dobra uloga uvek neodoljivog Kejna, ali, nažalost, u slabom filmu.
       Veliko interesovanje pobudila je kontroverzna Ketrin Bigalou koja uživo više liči na holivudsku glumicu, toliko dobro izgleda, nego na rediteljku, dakle "žensku s mozgom". Međutim, nije se baš naslušala aplauza posle svog najnovijeg filma "Težina vode". Natrpala je ona tu previše svega polazeći od zamisli da prati sudbinu grupe ljudi danas paralelno sa sudbinom grupe ljudi pre sto godina a da, pri tom, nalazi sličnosti. Čega sve tu nema!? Film se jedva izdrži do kraja pošto je komplikovan a praznjikav.
       Recimo, najzad, i nešto o filmu "Harisonovo cveće" Elija Čurakija zato što se nas tiče: Endi Mekdauel kreće 1991. u Jugoslaviju, u potragu za nestalim suprugom, inače fotoreporterom jedne američke agencije, i stiže sve do potpuno razrušenog Vukovara pri čemu joj Hrvati ne prave probleme ("Furaj, furaj") dok je Srbi, u filmu isključivo zvani četnici, pokušavaju da siluju a svakako je gaze i maltretiraju do mile (im) volje. Kako je film po svemu očajan a Čuraki daleko od svakog dara za režiju, ne treba se posebno uzbuđivati oko takve jedne crno-bele verzije rata u Hrvatskoj.
       Žiri kome je predsedavao Stiven Frirs ("Opasne veze", "High Fidelitdž") dodelio je "Zlatnu školjku" filmu Artura Ripstajna "Uništenje ljudi" dok su glumačke nagrade pripale Karmen Mauri ("Zajednica") i Đanfranku Breri ("Crveno mastilo"). Sasvim korektan izbor.
       Ono što je u San Sebastijanu uvek najprimamljivije i za šta, po pravilu, uvek vlada najveća gužva, jeste njegov program Otvorena zona ili, na baskijskom, Zabaltegi. Razlog je jednostavan: tu se može videti ono najbolje sa velikih festivala koji su mu prethodili. Dakle berlinskog, kanskog, venecijanskog... Ovog puta Zabaltegi je otvoren remek-delom Anga Lija "Tigar i zmaj", filmom koji je premijerno prikazan na poslednjem Kanskom festivalu van konkurencije, ali na zvaničnom programu, i bio odmah proglašen za "čist biser". On to zaista i jeste: jedan od najlepših i najzabavnijih filmova uopšte viđenih poslednjih godina. Radi se o drevnoj kineskoj bajci na temu dobra i zla koja je u svoje vreme bila među najčitanijim štivima a sada je u svom filmskom izrazu prerasla u uzbudljiv estetski doživljaj. Svaka scena je tu već sama po sebi umetničko delo, obaška su antologijski kadrovi u kojima se pokazuje draž borilačkih veština, karatea i tome slično, a koje je za potrebe filma priredio onaj isti koreografski genije koji potpisuje "Matriksa". Zove se Juen Vo-Ping. Od Kana do San Sebastijana film "Tigar i zmaj" (u originalu "Crouching Tiger, Hidden Dragon") putuje svetom i festivalima, uvek van konkurencije, i svuda nailazi na izvanredan prijem, pravo oduševljenje. Sam Ang Li ("Svadbeni banket", "Razum i osećajnost", "Ledena oluja", "U sedlu s đavolom") kaže da je od svih svojih filmova najponosniji upravo na ovaj poslednji. Zabaltegi je, recimo i to, zatvoren takođe jednim remek-delom, filmom Zanga Jimoua "Put kući" ("Road home") koji je na poslednjem Berlinskom festivalu osvojio "Srebrnog medveda". Tom prilikom smo pisali da je to jedan od najlepših ljubavnih filmova svih vremena. Zaista, Zang Jimo ima i pamet i dušu.
       Šta se još na tom programu moglo videti? "Pre nego što padne noć" Đulijena Šnabela o kubanskom pesniku Rinaldu Arenasu, homoseksualcu koji je to javno priznavao, pevao o slobodi i bio zbog toga žestoko proganjan od Kastrovog režima da bi 1990. umro u NJujorku od side. Ne bi se, međutim, moglo reći da je to dobar film, smušen je i odviše patetičan. Ipak, fascinantan je on po jednom: glumi Havijera Bardema kojeg znamo iz filmova Bigasa Lune ("Šunka, šunka") i Pedra Almodovara ("Živo meso"). Havijer Bardem briljantno igra ukletog kubanskog pesnika i odista je s mnogo jakih razloga nedavno trijumfovao u Veneciji. Iz kanske, pak, ponude do San Sebastijana još su stigli filmovi Liv Ulman "Neverstvo" (rađen je prema scenariju, odnosno autentičnoj ispovesti Ingmara Bergmana), duhovita "Bolničarka Beti" Nila Labuta o kobnom uticaju sapunskih opera u golom nam i pustom životu, triler "Pod sumnjom" Stivena Hopkinsa sa DŽinom Hekmenom i Morganom Frimenom kao i neobična a sjajna melodrama Vonga Kar-vaja "In the mood for love".
       San Sebastijan 2000. ponudio je, inače, retrospektive Kerola Rida i Bernarda Bertolučija prikazavši, praktično, gotovo čitav njihov opus. Svoju prestižnu nagradu za životno delo, Premio Donostia, dodelio je ovoga puta ser Majklu Kejnu i Robertu de Niru. I dok se Kejn opušteno i duhovito ponašao u kontaktu s mnogobrojnim novinarima, De Niro je dao sve od sebe da istakne krajnju mrzovolju i, štaviše, beskrajnu dosadu. Upitan, primera radi, šta misli o nagradi zbog koje je došao u San Sebastijan, pomalo zabačeni San Sebastijan tako da se do samog kraja nije znalo da li će se uopšte pojaviti, on je odgovorio: "Počastvovan sam."
      
       De Niro njim samim
       Zamoljen da kaže, ipak, malo više od samo dve-tri reči, De Niro je, uz mali osmeh istina, sve brojeći na prste, uzvratio: "Vrlo sam počastvovan." Treba li ga razumeti? Istim povodom on zimus nije došao u Berlin a toliko je bio očekivan, samo je poslao poruku da snima i snima, da mu je žao, vrlo žao. Sada je prevalio silan put od NJujorka do Baskije da bi u čarobnom San Sebastijanu boravio samo jedan dan i time, nesumnjivo, uveličao ovogodišnje izdanje festivala. Sve to, svejedno, ne briše pomalo gorak ukus u ustima koji su osetili silni novinari na pres konferenciji pitajući ga, mučeni, svega čega su mogli da se sete a toliko je toga. Ne, Robert de Niro ni na jedno pitanje nije dao duži odgovor od jedne, dve rečenice i to tipa "Ne znam", "Nisam siguran", "Morao bih o tome da razmislim", "Radije ne bih o tome"... Može mu se, valjda. Najsmešnije je bilo kada su ga pitali šta misli o španskim glumcima u Holivudu, Antoniju Banderasu, Penelope Kruz i Havijaru Bardemu. Elem, Banderasa ne poznaje lično, za Penelope nikada čuo nije a treći, ko beše treći? Objasnili su mu da je to vodeći španski glumac koji će mu upravo te noći uručiti Premio Donostia. "A, on, njega sam malopre upoznao!" Toliko, dakle, od Roberta de Nira španskim novinarima o najpopularnijim španskim glumcima.
       Za kraj pomenimo i posebnu projekciju filma DŽona Votersa "Cecil B. Demented" (premijerno je takođe prikazan u Kanu) na velikom stadionu u San Sebastijanu zvanom Anoeta. Pedro Almodovar se potrudio da dođe tog jednog jedinog dana na festival i publici lično predstavi "svog najomiljenijeg reditelja" dok je, s druge strane, DŽon Voters rekao kako je Almodovar "jedan od najzabavnijih ljudi na svetu". Posle toga su se od silnog divljenja grlili i ljubili na pozornici. "Cecil B. Demented" je, inače, odlična komedija, tačnije parodija o tipovima koji su umislili da snime veliki film i tako nauče pameti one u Holivudu. Vispreni DŽon Voters ("Ružičasti flamingosi", "Crdž babdž") rekao je za NIN: "Ovo je veliko vreme za lude reditelje. Holivud upravo juri filmove kakve sam ja nekada snimao. Molim vas, danas se na fakultetima širom Amerike 'Ružičasti flamingosi' prikazuju studentima kao deo nastave a u svoje vreme su se svi gadili tog filma... Što se tiče mog poslednjeg ostvarenja, nije mi bila ni najmanja namera da vređam velikog Sesila B. de Mila. Ne. On je radio izvanredne filmove baš kao i ja; razlika ja jedino u tome što su moji đubre."
      
       JASMINA LEKIĆ