NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Putinov izborni rulet

Kada predsednik Rusije ne bi morao da politički žonglira, verovatno bi se sa najvećim zadovoljstvom i svetu u domaćoj javnosti predstavio kao "kingmejker" Vojislava Koštunice i zadao Miloševiću završi udarac

      U napetoj sedmici koja je za nama, najlošije vesti za Slobodana Miloševića stizale su iz Moskve. Najstroža selekcija vesti u državnim medijima nastavila je da važi još jedino za one koje dolaze iz Moskve. Najupadljivija razlika između Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice danas se ogleda u odnosu prema Moskvi. Dok Koštunica sme javno, u istom danu i dahu da napadne i Moskvu i Vašington, Slobodan Milošević, koji Koštunicu optužuje za sluganstvo, u svojim medijima ne sme da objavi ni poziv koji mu je stigao iz Moskve. Sudbina se njime gorko poigrala: želeo je da između sebe i svog rivala za predsednika Jugoslavije liniju u pesku povuče u odnosu na NATO, a Moskva je postala stvarna linija razdvajanja. To što danas ne sme javno ni da saopšti da je Vladimir Putin pozvao "oba kandidata koji su ušli u drugi krug izbora za predsednika Jugoslavije" da dođu u Moskvu i tamo se podvrgnu političkoj arbitraži, najbolje govori o pravim dimenzijama njegovog katastrofalnog izbornog poraza.
      
       Posrednik
       To što Milošević još nastoji da sakrije od Srba glasi ovako: Rusija je na ivici odluke da uskrati dalju podršku Slobodanu Miloševiću i javno se stavi na stranu Vojislava Koštunice kao pobednika u prvom krugu predsedničkih izbora. Razlozi što ta odluka još nije sa velikim treskom pala interne su prirode i tiču se političkih obzira što ih predsednik Rusije gaji prema vojnoindustrijskom kompleksu koji mu je pružio ključne usluge u izbornoj kampanji. Štaviše, kad Vladimir Putin ne bi morao da politički žonglira i u vazduhu održava bar pet kuglica od kojih bitno zavisi njegova podrška u izuzetno složenoj Rusiji kojoj je na čelu, on bi se po sopstvenom nahođenju verovatno sa najvećim zadovoljstvom i svetu i domaćoj javnosti predstavio kao "kingmejker" Vojislava Koštunice. Zadao bi Miloševiću "coup de grăce", završni udarac, prisvajajući time ujedno zasluge za Koštuničin trijumf - upravo ono što ovih dana, sa drugačijim motivima, nespretno i neuspešno nastoje Amerikanci.
       Po diplomatskom šaputanju što u Beograd diskretnim kanalima dopire iz Moskve, evropski političari baš i nisu morali da mu zavrću ruku da bi od njega dobili nezvaničnu podršku za Koštunicu. Diplomatskom Moskvom se, kažu, poput požara proširila verzija susreta Putin-Iber Vedrin (francuski ministar spoljnih poslova) koju je ambasadorima zemalja Evropske unije preneo francuski ambasador u Moskvi. Prema toj verziji, Vedrin je za vreme svoje audijencije kod Putina u jednom času izvukao iz džepa svežanj papira iz kojih se belodano videlo kako se kralo na izborima u Srbiji. Navodno se Putin smračio kada mu je podastrt ovaj "dokazni materijal" i obećao je da njegova podrška Koštunici neće izostati ukoliko su podaci istiniti. Odmah zatim je, prošle subote, ponudio da u Beograd pošalje ministra spoljnih poslova Igora Ivanova, a potom je u Kremlj pozvao grupu stranih i domaćih novinara, što mu i nije tako česta praksa. Posle ritualnog ruskog zaklinjanja da niko ne sme da se meša u unutrašnje stvari drugih zemalja, i da sve treba rešavati u skladu sa pozitivnim propisima zemlje u kojoj je spor izbio, Putin je doslovce rekao i ovo (citirano prema "Vašington postu"):
       "Odnos snaga je već dovoljno jasan. Mi vidimo šta se tamo dešava i koliki je deo stanovništva glasao za kog kandidata. Svi sporovi moraju se rešavati isključivo u okviru važećih zakona zemlje. Ako bi se koristio alternativni put, postoji opasnost da legitimitet budućeg rukovodstva zemlje dođe pod znak pitanja. To će samo produžiti destabilizaciju države."
      
       Generali
       Kada je Milošević odbio ponudu da dođe Ivanov, Putin je učinio sledeći, rečitiji korak: otvoreno je ponudio sopstveno posredovanje u rešavanju izborne krize i pozvao "dva kandidata za predsednika Jugoslavije" da zbog toga dođu u Moskvu. Prema jednom tumačenju ruskog ponašanja, taj poziv učinjen je s punom svešću o tome da Slobodan Milošević od podizanja haške optužnice sebi više ne može da priušti da slobodno putuje po svetu te je Putin na uvijen način, koji ga javno preterano ne obavezuje, zapravo pozvao Koštunicu da dođe u Moskvu. To je u ovom času najjači signal podrške Koštunici na koji je Putin pod sadašnjim okolnostima spreman.
       A okolnosti o kojima je reč odnose se, pre svega, na unutrašnje ruske prilike mada ne treba zanemariti ni uticaj gospođe Olbrajt na atmosferske prilike u političkim odnosima Beograda i Moskve. Šefica američke diplomatije u nekoliko je navrata povredila ruski diplomatski senzibilitet prošle sedmice, uvek na isti način: slala je putem štampe Rusima poruku da oni "moraju" da se izjasne u korist Koštunice, "zahtevala" je od njih da se tako izjasne.
       Držanje Medlin Olbrajt dodatno je podstaklo nepoverenje onih struktura u vrhu vojne vlasti u Moskvi koje gaje duboko nepoverenje prema sopstvenoj političkoj klasi koja nije uložila veći trud da zaštiti Srbiju i Jugoslaviju od propasti, koja je dozvolila da zajedno sa Jugoslavijom krahiraju i ruski interesi na Balkanu i nije se dovoljno efikasno suprotstavila širenju NATO-a. Munjevita politička karijera Vladimira Putina duguje ne samo Borisu Jeljcinu, koji ga je svojeručno izabrao za naslednika, već i vojnoj strukturi koja mu je pomogla u stvaranju imidža neustrašivog, gvozdenog, nimalo jeljcinovskog prototipa lidera.
       Nije reč samo o imidžu: Vladimir Putin je u restrukturiranju vlasti u Kremlju ušao u žestoke sukobe sa delovima ruskog političkog i privrednog establišmenta. Bio je prinuđen da sklapa mnoge kompromise: sa reformistima, s jedne strane, i sa vojskom, s druge. Mogao je, teoretski, da bira da ide u savez sa tvrdim nacionalistima, poput Genadija Zjuganova, ali se opredelio za vojne strukture i postao njihov dužnik. To ima veze, pre svega, sa činjenicom da ga je "stvorio" rat u Čečeniji, koji je u to vreme imao veliku podršku u javnosti. Rezultat je da ga generali "vole" više nego što su voleli Jeljcina mada ga ta ljubav nekad guši. Eksperti za Rusiju, i na Zapadu i kod nas, uglavnom se, na primer, slažu da Putin zaista nije znao ništa o proletošnjoj poseti Dragoljuba Ojdanića Moskvi sve do časa kada se Ojdanić već našao u Moskvi. (Na Zapadu, uzgred rečeno, veruju i po kuloarima pričaju da je Jugoslavija posle bombardovanja kupila novo naoružanje od Rusa, po sistemu trampe, i još kažu da su ruski oficiri redovni posetioci u Generalštabu VJ.) Veruje se u podele u vrhu ruske vlasti - Ministarstvo odbrane čine "loši", tvrdokorni momci, a u Ministarstvu spoljnih poslova sede dobri momci. Dalje, tvrdi se, da na nekom nivou i ovo potonje ministarstvo deli se na "dobre" i "loše" momke, pa, prema tom mišljenju, Putin želi sve najbolje, ali mu smetaju rđavi i konzervativni uticaji u strukturama vlasti koje još nije uspeo da "očisti".
      
      
       Legitimitet
       Zapadni diplomatski izvori u Beogradu uglavnom su pristalice ovog mišljenja i veruju da Moskva, nažalost, u Beogradu ne govori "jednim jezikom". Neki ovdašnji analitičari, poput Predraga Simića, na primer (bivši direktor Međunarodnog instituta za politiku i privredu i savetnik Vuka Draškovića), ne veruju u ovu manihejsku podelu u ruskoj vlasti, i pitaju: Ako je takav stepen saglasnosti između Putina, Evrope i Amerike o Koštunici, zašto se ne sastaje Kontakt grupa, kako je to još u nedelju najavljeno? Simić upozorava i na nemačko-rusku osovinu koja Francuze duboko uznemirava - susret Šreder-Putin zaprepastio je Pariz, koji je odmah poslao Vedrina u Moskvu, da vidi da li je sve što je dogovoreno između Rusa i Nemaca u skladu sa "zajedničkom evropskom spoljnom politikom".
       To što Putin još nije javno progovorio onako kako Francuzi, Nemci i Amerikanci tvrde da sa njima u četiri oka govori (sa Klintonom je prošle subote razgovarao telefonom 35 minuta, javili su mediji), nije, naravno, posledica samo toga što on nije jedini koji se u Moskvi o Jugoslaviji nešto pita. Po svoj prilici je tačno da on mora da vodi računa o ruskim generalima koji možda zaista imaju više poverenja u Miloševića da će se suprotstaviti daljim apetitima NATO-a na Balkanu nego što bi, eventualno, imali u Koštunicu.
       Ali zapadnjački način mišljenja nije jedini način mišljenja o jugoslovenskim izborima: Vladimir Putin polazi ne samo od ruskih interesa u regionu već razmišlja i na ruski i na "putinovski" način. To znači da Putin nerado vuče poteze pre nego što je manje-više siguran da će mu odgovarati posledice. Jedna je stvar da li je u Jugoslaviji bilo izborne krađe, a sasvim druga kakve bi koristi sam Putin, i ruska politika, mogli imati od toga da se ta krađa obelodani. To se, u ovom slučaju, ne odnosi samo na procenu posledica odnosa sa generalima već i na procenu posledica uvećane nestabilnosti u Jugoslaviji.
       Putin je, na primer, izgleda sasvim samostalno procenio da bi bilo najbolje da je Demokratska opozicija Srbije pristala da se za predsedničku funkciju izbori u drugom izbornom krugu umesto da se zbog dva odsto glasova bije za vlast po ulicama. Odatle njegova primedba o "legitimitetu" budućeg rukovodstva zemlje koje bi moglo biti narušeno u alternativnim metodama dolaska na vlast. Takvi signali dolaze i iz ruske ambasade u Vašingtonu: ruske diplomate diskretno ispituju poznavaoce srpskih prilika, odnosno ljude koji imaju dobre kontakte sa srpskom opozicijom, zašto se DOS "opredelio za konfrontaciju", i zašto se za to opredelio baš u ovom trenutku. Zašto baš sad ide na sve ili ništa, i od kakve bi to koristi moglo biti Amerikancima?
       Nije Putin, dakle, odabrao onu formulaciju kojom poziva kandidate koji su u prvom krugu glasanja osvojili najviše glasova zbog toga što se potajno stavio na stranu Slobodana Miloševića, već zato što mu se više sviđa "miran rasplet" izborne krize. Igor Ivanov je to ovih dana formulisao na sledeći način: "Važno je da se situacija ne destabilizuje, što bi išlo naruku onim snagama koje nisu zainteresovane za održavanje teritorijalnog integriteta Jugoslavije." Lako je u tim snagama prepoznati NATO i Amerikance.
       Diplomate svedoče o tome da je Moskva odahnula kada se pokazalo da Vojislav Koštunica neće imati "tvrd stav" prema posredovanju Moskve, kao što se tamo pomalo strahovalo. Koštunica je, javila je sva svetska štampa, na konferenciji za novinare ovog ponedeljka bio jednako strog i prema Moskvi i prema Vašingtonu, a za rusku politiku je rekao da čas pravi korak napred, čas korak nazad, a nikako - iskorak. Portparol SPS-a Nikola Šainović je za to vreme morao da se pretvara da uopšte nije obavešten o Putinovom pozivu Miloševiću i Koštunici.
      
       Ziheraš
       Sada se, međutim, u diplomatskim krugovima tvrdi da bi Koštunica već u petak mogao da ide u Moskvu. Sam Koštunica, međutim, ove srede se još ozbiljno nećkao, nespreman da ide iz zemlje u ovoj situaciji. Kako se nezvanično saznaje, Putin je tražio od njega da još prošle nedelje, 1. oktobra, bude u Moskvi kako bi njih dvojica mogli da razgovaraju telefonski, što je Koštunica, izgleda, odbio. Putin ne voli da bude umešan ni u kakve političke ili vojne akcije koje bi mogle loše ispasti. Videli smo to i u slučaju one nesrećne ruske podmornice kada je odlučio da se i ne pojavljuje na mestu nesreće jer su mu komandanti odmah rekli da se ne treba nadati da će iko od posade preživeti. Pomalo je "ziheraš".
       Prošle sedmice je iz Vašingtona došao glas da bi demokratski pretendent na položaj predsednika SAD Al Gor rado telefonirao Vojislavu Koštunici "u znak podrške" ukoliko bi Koštuničini ljudi procenili da bi mu to moglo biti od pomoći. To u prevodu na govor običnih ljudi znači da bi Gor nazvao Koštunicu ukoliko bi dobio garancije da će Koštunica njegov poziv blagonaklono primiti.
       Gotovo da ima neke "poetske pravde" u tome da svetski centri moći pomalo zaziru od Koštuničine političke direktnosti, i moraju dva puta da razmisle pre nego što se odluče da okrenu broj njegovog telefona. Toliko smo se poniženja, kao narod, poslednjih godina nagutali.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu