Srbi su tehnološki uznapredovali i umesto balvanima puteve počeli da blokiraju šleperima i cisternama. Kada će se oni dokotrljati do Beograda

      Šaka starice stegnuta u pesnicu brisala je suze koje su se slivale niz njeno izborano lice, iz očiju netremice prikovanih u Vojislava Koštunicu, dok je on rudarima Kolubare u ponedeljak poručivao da izdrže u svom protestu. "Radosnice, dete, ovo su ti suze radosnice", objašnjava, onako sa crnom vezenom maramom na glavi, i nastavlja da plače. "Nemam penzije za tri dana hleba. Od radosti srce mi se širi, kako nam je on došao, da počne da se živi." Zove se Jelena Đorđević, kaže, i cela joj je porodica "zapošljena" u rudniku. Hvata se za grudi i nastavlja: "Najsrećnija sam na svetu. Nemamo sada od čega da živimo."
       NJene reči zaglušuje Vojislav Koštunica, koji ispred upravne zgrade poručuje: "Nema drugog kruga!" "Ne damo, majstore!" odgovaraju mu radnici polja "Tamnava istok" u ispranim, nekada tamnoplavim radnim odelima. "Ovde je drugi krug!", uzvikuju i tapšu gromko svojim ogromnim, grubim šakama. "Ne damo im glasove!"
       "Ostajemo, ostajemo", potvrdiće i Radomir Krsmanović, VKV radnik sa tridesetogodišnjim stažom. "Već su stigla neka rešenja o otkazima, ali džaba im je to."
       "DŽaba im je", ispostaviće se kasnije te noći, bila i poseta načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića, koji je svoju uniformu i čin pokušao da iskoristi u ubeđivanju radnika "Kolubare" da se vrate na posao. Od Pavkovićeve posete i upotrebe autoriteta ostalo je samo pitanje u kom je svojstvu on otišao tamo - kao načelnik Generalštaba, ili specijalni izaslanik predsednikov, ili specijalni izaslanik uprave preduzeća, ili je, eto, samo bio u prolazu pa svratio da vidi kako su rudari. Šta god, tek, otide Pavković, rudari "Kolubare" ostadoše nepokolebani, a potom im se u štrajku zbog izborne krađe pridružiše i kolege iz rudnika mrkog uglja "Soko" kod Sokobanje.
       Prema poslednjim vestima pak, dan i po posle generala Pavkovića u posetu je stiglo i pet-šest autobusa vojske i nekoliko stotina policajaca.
       Dok se Koštunica i novinarska svita s teškom mukom probijaju ka izlazu, ispraća ih skandiranje "Slobodane, Slobodane!" iz one pesmice o spasavanju Srbije (uz usamljeni komentar "Ne mogu ni ime da mu pomenem, dete mu..."), a u prolazu hvatamo i delić dijaloga između muškarca i žene koji stoje pored automobila i tapšu. "Šta ti je čovek, viđe ti, matere ti, siđe međ, narod," progovara onaj čovek. "A, lep mi je, lep!", na to će žena pored njega trljajući dlan o dlan.
       "Ne daj se, Vojo!" i "Čuvajte nam ga", dopire dok napuštamo skup ispred upravne zgrade i prolazimo pored sablasno pustih rudarskih postrojenja, između napuštenih kranova koji preteći stoje ispod niskog, mrkog neba. Nastavljamo put Ibarskom magistralom, ka LJigu, Gornjem Milanovcu i Čačku.
       Ali i sam dolazak do Lazarevca bio je događaj za sebe, od probijanja kroz blokirane beogradske raskrsnice do dolaska na most preko Kolubare u Velikim Crljenima, gde je kolonu automobila sa BG tablicama dočekalo nekoliko stotina okupljenih, a samo malo dalje i kordon od tridesetak policajaca u maskirnim uniformama. Saznajemo da su dan ranije, u nedelju, stigli iz Beograda, da bi se sada postrojili ispred automobila i, nema dalje! Pokušava Koštunica da razgovara sa njima, vidi da to ne pomaže, pomirljivo zatim govori "Sačekaćemo. Mora ovo dobro da se završi." I završava se pošto je ka kordonu krenuo onaj odbor za doček pred kime su se policajci bez pogovora razmakli u stranu.
       Blokadu Ibarske magistrale kod LJiga, iza skretanja za Struganik i rodnu kuću vojvode Živojina Mišića, bilo je, međutim, nemoguće probiti tako lako. Izvučen je Koštunica iz automobila, morao je i ovde da ponovi da nema drugog kruga izbora, da i LJižanima kaže "mi ćemo učiniti sve da on prizna našu pobedu". "I da plati!", dobacuje neko iz mase. "Ovo je prvi predsednik koji ovako, međ' narod", čuje se ponovo od ljudi okupljenih oko traktora koji je preprečio put.
       Put od LJiga do Gornjeg Milanovca, preko Rudnika, pust je svuda, osim na mestima gde je blokiran. I jedna scena koja se ponavlja iz kilometra u kilometar: i u najmanjim zaseocima, i na njivama pokraj kojih prolazimo, ljudi stoje i mašu Koštunici. Neverovatno, možda, ali beležimo samo ono što smo videli; zapisujemo i ono što nismo videli: nijedan mrk pogled, nijedna psovka upućena izabranom predsedniku. Salutiraju mu i saobraćajci na ulazu u Čačak.
       Ali najpre Gornji Milanovac. Ni žive duše na ulicama. Neka čudna tišina polegla na grad dok se ne dođe do centra. A tu, bina i zvučnici na njoj plivaju u moru naroda, novinari razgovaraju sa meštanima i zajedno procenjuju broj okupljenih - 15 hiljada, možda i svih dvadeset. Čujemo da grad ima 23 000 stanovnika ukupno. Zakratko nestaje struje i mikrofon ućuti, narod reaguje spontano. "Spasi Srbiju i ubij se..."
       Do Koštunice stiže čovek u invalidskim kolicima, rukuje se s njim i kratko razgovara. "Kada je bio na poslednjem mitingu ovde, pre izbora, rekao sam mu da ćemo se sledeći put videti kad postane predsednik. I eto, tako se i desilo", objašnjava nam ovaj čovek malo kasnije, i predstavlja se: Miško Janković, koordinator Vrhovne komande Srpske garde, u kolicima od borbi oko Gospića gde je pogođen u kičmu.
       Ali tek nas na prilazu Čačku, kod Preljine, dočekuju najneverovatniji prizori. Put blokiran duplo, za svaki slučaj, tu je više od stotinu teških kamiona i šlepera i nekoliko hiljada ljudi svud unaokolo. Zarobljen među njima autobus Beograd - Igalo, i još nekoliko automobila. Jedna žena pritrčava vozilu sa novinarima i moli ih da je puste da prođe, govori kako treba da stigne na pijacu, "sir će se ukvari". Ali mediji su nemoćni pred Čačanima, nemoćan je gotovo i sam Koštunica. "Ustavljaj, ustavi tu, rek'o Velja samo šest automobila", pritrčava jedan mladić.
       "Šta kažete za Čačak, ha?", dobacuje čovek u prolazu, trčeći za Koštuničinim "opelom". "Ovde je es-pe-es dobio dosta poslanika", govori, i spaja palac sa kažiprstom. "Nula!"
       I tek tu, kod Čačka, nailazimo na nezadovoljnog Srbina. "Rušićemo i vas jer nije peške izašao pred narod", preti čovek duge sede kose. Ali greši: već dvadesetak metara kasnije, Koštunica mora da izađe iz auta i da porazgovara sa ljudima. Pa onda opet, pa ponovo... U grad ulazimo praćeni kilometarskom kolonom automobila uz besomučno trubljenje, a zatim iznenada i krišom skrećemo i u potaji parkiramo se iza Doma kulture, odakle će se malo kasnije gradonačelnik Čačka Velja Ilić i Vojislav Koštunica obratiti Čačanima koji su trg i okolne ulice, sve dokle pogled dopire pa i dalje od toga, ispunili tako da ni igla više nije mogla da se udene među njih.
       Svi ovi izlivi emocija, oduševljenje koje ponekad prelazi i u pravu histeriju, deluju, posmatrano sa strane, možda i pomalo divlje, ali takvi su, valjda, Srbi, naročito sada kad su, izgleda, pronašli novog vođu, bez obzira na to što on uporno ponavlja da to ne želi da bude. Ipak, baš zbog ovoga, "naredba" "U štrajk!" ovde se poštuje u potpunosti - baš kao i u Gornjem Milanovcu, i u Čačku je potpuno nemoguće pronaći makar i trafiku koja bi radila.
       Situaciju objašnjava Vesna Jovanović-Marković, vlasnica butika "Dona" u Čačku: "Još u petak po podne ljudi su krenuli da pljuju po izlozima radnji koje su još radile. I, sve je stalo." Govori dalje da ne žali zbog izgubljene zarade, "još nekoliko dana samo". "Što se onaj busa u grudi kad ga niko više neće?", postavlja pitanje na koje je teško dati pravi odgovor, a onda ugleda Koštunicu: "Joj, što mi je lep, kao lutka. Znaš, on mi je ljubav na prvi pogled."
       Dok Koštunica i Čačanima poručuje da nema drugog kruga izbora, iz Doma kulture posmatramo lica okupljenih. Ozarena, nasmejana kada se spominju reči "pobeda" i "novi predsednik Jugoslavije", pretvaraju se u gnevne, besne grimase kada se izgovori "on" ili Radio-televizija Srbije. U tim trenucima deluju toliko preteće da bi svako malo manje hrabar pobegao što je dalje moguće još istog trenutka, ne čak ni u Kinu, nego i na Mesec da je ikako moguće. Pretnja deluje utoliko ozbiljnije kada je, uz flašu piva i stihove "pesmu peva Srbadija mlada", izgovori krupni kamiondžija sa čačanske barikade. "Nego, mnogo ste mi nešto mlaki, razočaravate me vi u Beogradu. Moraćemo mi da dođemo da razrešimo stvari. I, poručite im: neka ne šalju one specijalce...", reče i opsova, nazdravi pobedi i novom predsedniku i nategnu ono pivo.
      
       NIKOLA VRZIĆ