Putin i njegova diplomatija - pre svega zbog pogrešnih procena svojih analitičara, ali i zbog toga što im je doskorašnji jugoslovenski režim služio kao dobar adut u nadmetanju sa Zapadom - sve do poslednjeg časa pokušavali su da spasu Slobodana Miloševića

      U danima u kojima se u Beogradu, i u celoj Srbiji događao prelom, Rusija se držala veoma oprezno, da ne kažem rezervisano prema njegovom glavnom akteru - srpskom narodu, DOS-u i njihovom izabraniku Vojislavu Koštunici. Možda Rusiji na tome uopšte ne bi trebalo zameriti, jer ni mi sami nismo bili sigurni da će taj peti oktobar uroditi zorom očekivanom celu deceniju, da nije nekih drugih elemenata koji stoje iza njenog oklevanja koje je faktički trajalo četiri-pet dana (računajući samo vreme posle tog prelomnog dana), ali prilično dugog kad je reč o takvom sudbinskom preokretu u istoriji jedne, u ovom slučaju još i prijateljske zemlje. Nasuprot tumačenjima lansiranim na Zapadu da su Rusija i njen lider, to jest Kremlj i njegova diplomatija, od početka bili na strani pobedničke demokratske opozicije Srbije i Koštunice, samo to javno još nisu bili spremni da saopšte, to jest da otvoreno odbace Miloševića, mnogo toga govori da se Moskva tokom tih deset prelomnih dana, između izbora i trenutka kad je postalo jasno da režim pokušava da negira, da ponovo ukrade pobedu svojih oponenata, i trenutka kad su režim i njegov tvorac bili prinuđeni da priznaju poraz, rukovodila drukčijom računicom. Čak ni tada nije bila spremna da se zauvek odlepi od Miloševića: trebalo je da prođe još nekoliko dana da bi Rusija - tek pošto je u subotu i zvanično inaugurisan i pošto je položio zakletvu pred novoizabranim poslanicima oba doma Savezne skupštine - prihvatila dr Vojislava Koštunicu kao novog predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Sve do ponedeljka devetog oktobra, on je za zvaničnu Moskvu bio samo "gospodin Koštunica".
       Trebalo je, dakle, da usledi formalno ustoličenje Vojislava Koštunice pa da tek onda on, za ruskog predsednika Vladimira Putina, postane "gospodin Predsednik", kako je naslovljena nova, druga čestitka koja je stigla iz Kremlja.
       U međuvremenu, koje se proteglo na dve nedelje, pre nego što se Moskva i sama odlučila na potpuni zaokret, Kremlj i ruska diplomatija su lansirali dva pokušaja posredovanja, a između njih se žalila što je Zapad minirao prvu od tih njenih inicijativa, koja je trebalo da bude "šansa za miran izlazak iz najnovije jugoslovenske krize".
      
       Žal za šansom
       Ima mnogo toga što bi moglo da se kaže o držanju i potezima Rusije u danima kada se situacija u predizbornoj, a naročito postizbornoj Jugoslaviji zgušnjavala do istorijskog biti il' ne biti, ali je za ovu priliku ipak najvažnije pogledati šta je prouzrokovalo to dugo premišljanje - priznati ili ne dr Koštunicu ne samo kao pobednika na jugoslovenskim predsedničkim izborima već i kao novog predsednika Jugoslavije. Naročito, šta je pozadina tzv. inicijative predsednika Rusije Putina da se u Moskvi, s njim kao posrednikom, sastanu "kandidati za drugi krug izbora - predsednik Slobodan Milošević i kandidat opozicije Vojislav Koštunica". Moskva je, izgleda, sve do odluke da Ivanov, sutradan po povratku iz Indije, gde je bio u pratnji predsednika Putina, krene za Beograd, tugovala što još nije dobila jasan odgovor ni od Miloševića, ni od Koštunice! Ne znam kako je i kakav je poziv bio upućen ili uručen Miloševiću, ali mogu da kažem da Koštunica faktički nikakav formalni, a pogotovo ne poziv kakav dolikuje - nije dobio. Dogodilo se, naime, tako da su izaslanici Moskve, Vladimir Čizov i Aleksandar Tolkač, pred lidera DOS-a i njenog predsedničkog kandidata - kada ih je primio kao već faktički pobednik na izborima 24. septembra - stavili na sto papir, kopiju saopštenja ruske vladine agencije ITAR-TASS: da Putin poziva Miloševića i Koštunicu u Moskvu. Pri tome nisu rizikovali da mu se obrate kao predsedniku, čak ni kao predsedniku Demokratske stranke Srbije. U stvari, da budem precizan, to nikako nije bio poziv, jer je papir sadržao izjavu ruskog predsednika u kojoj on izražava tek "spremnost" da posreduje između dva kandidata! Nijedna, pa ni ruska diplomatija, da je nešto obrnuta situacija, ne bi to smatrala pozivom, ako već ne bi smatrala uvredom, ali se, svejedno, potom iščuđavala što od Koštunice nije dobila "jasan odgovor". (Čizov je u Moskvi i dalje izražavao želju da se srpska opozicija i Slobodan Milošević dogovore o održavanju drugog kruga predsedničkih izbora.) Nema sumnje da je ruski ministar Ivanov iskoristio susret sa izabranim predsednikom Jugoslavije da objasni šta je Moskva zaista imala na umu kad je lansirala svoju ideju o posredničkoj misiji. Ali, ma kakvo objašnjenje da je sada ponuđeno, nije mogao da izbriše utisak da se ruska inicijativa, u stvari, svodila na pokušaj da se sve reši na Koštuničinu štetu. Jer, iako to ovom prilikom nije pominjano, bilo je očigledno da su Rusi unapred bili odbacili sve argumente opozicije - o falsifikovanju rezultata i pokušaju izborne krađe, čak i njen ustupak u vidu Koštuničinog predloga da se podaci koje je saopštila vlast uporede sa podacima svih ostalih stranaka koje su učestvovale na izborima. Zahtevajući da se "poštuju zakonitost i zvanični rezultati", Moskva je faktički išla naruku Miloševiću i njegovoj potrebi da se održi drugi krug, što je posredovanjem jedino i trebalo postići!
      
       Demantovana čestitka
       Tako se ta inicijativa, faktički, od samog početka pokazala promašenom i nije imala nikakve izglede, što je Koštunica Moskvi delikatno stavio do znanja, jer joj je cilj bio providan - da pobednika na izborima privoli da pristane na prevaru poraženog. U krajnjoj liniji, to se potvrdilo i Ivanovljevim dolaskom u Beograd i (prvom) Putinovom čestitkom Koštunici, jer je Rusiji, svesnoj da je gaf napravljen, bilo potrebno da ispravi grešku pošto joj je iznad svega bilo stalo da očuva dobre veze s Jugoslavijom. I novom Jugoslavijom, naravno. Šef njene diplomatije je trebalo da popravi neprijatan utisak stvoren dugim otezanjem otvorenog priznavanja pobede Demokratske opozicije Srbije na predsedničkim izborima. Poruka predsednika Putina, u kojoj se priznaje pobeda lidera Demokratske opozicije na predsedničkim izborima, sa čestitkama novom predsedniku Jugoslavije Vojislavu Koštunici, trebalo je da konačno izgladi stvar, ali Rusija ni u tom trenutku još nije bila spremna na definitivno odricanje od Miloševića. On je za nju i dalje bio predsednik SRJ, a pobednik na izborima, novi predsednik, samo "gospodin Koštunica"! Iz toga se da zaključiti da je (zapadna ili bog te pita čija) teza da je poziv u Moskvu, u stvari, bio poziv "samo Koštunici", odnosno jedini mogućni znak (prikrivene) podrške Koštunici s obzirom na to da je Milošević, zbog haške poternice, unapred bio onemogućen da ga prihvati - malo održiva. Jer, pre nego što će doći na razgovor sa Koštunicom, Ivanov se sastao sa Miloševićem (do kraja je ostalo nejasno da li u Belom dvoru, ili u predsedničkoj rezidenciji u Dobanovcima - kako bi se moglo zaključiti prema nekim snimcima emitovanim na stranim televizijama). Na pres konferenciji u ruskoj ambasadi, posle svih susreta tog dana (petak, šestog oktobra, dakle sutradan posle velikog loma i preloma), šef ruske diplomatije je izjavio da je u Beograd doputovao po nalogu Vladimira Putina da bi "iz prve ruke dobio informaciju o razvoju situacije". Je li Milošević bio prva ruka? I ponovio je stav Moskve da politička kriza u SRJ treba da bude razrešena na "civilizovan način, u okviru zakona". Tada je i demantovao novinarsku interpretaciju Putinove poruke - da Rusija priznaje Koštunicu kao novog predsednika Jugoslavije - i objasnio da je "u svim saopštenjima" posle njegovih razgovora u Beogradu (i van njega) "bilo nepreciznosti" i da Koštunici "nije čestitao na izboru za predsednika, već pobedu na izborima". Povrh svega - prema njegovoj izjavi novinarima - smatrao je "necelishodnim" da s Miloševićem "komentariše izborne rezultate, koji su dobro poznati". (U Moskvi je, u isto vreme, portparol ruskog MIP-a Aleksandar Jakovenko izjavio da su "prebrojavanje glasova i provera stvar jugoslovenskog društva" i da "sve političke snage Jugoslavije, radeći strogo u okviru zakona, mogu dostojno da prođu kroz ovu složenu etapu u istoriji države".)
       Povrh svega, pošto je Savezni ustavni sud (prvi put) odlučio da "poništi" izbore, Moskva je pozdravila takvo "rešenje", jer se time - kako je izjavio predsednik spoljnopolitičkog komiteta Države dume Dmitrij Rogozin - stvara novi "manevarski prostor" i otklanja Damoklov mač "ograničenog roka" za postizanje kompromisa! Drugim rečima, to je bila dobrodošla odluka jer faktički obezbeđuje Miloševiću da ostane na vlasti do novih izbora (koje ne bi morao da raspiše), a najmanje do kraja sadašnjeg mandata, to jest da izigra zakon koji je sam inicirao i da ne mora da plati ceh svoje (katastrofalno) pogrešne računice kad je pribegao izborima na kojima je tako očigledno poražen.
      
       Pritisak štampe
       Tome je prethodio još jedan, još rečitiji demanti izjave jednog od već pomenuta dva izaslanika Moskve (Čižova i Tolkača, koji su pre Beograda posetili Podgoricu). Posle razgovora sa crnogorskim ministrom inostranih poslova, Čižov je, u svojstvu specijalnog izaslanika Rusije za Balkan, izjavio da je Milošević "upozoren da ne sme da koristi silu radi opstanka na vlasti" i da se u Moskvi smatra da DOS i Slobodan Milošević treba da pristanu na "sravnjivanje rezultata izbora kako bi se utvrdilo činjenično stanje". On je precizirao da je to smisao poruke šefa ruske diplomatije Ivanova Miloševiću i Koštunici (mada je Koštunica to predložio, pa je, prema tome, bio potreban samo Miloševićev pristanak). Ruski izaslanik za Balkan je potom to demantovao - da to ostane "na savesti onih koji su takvo saopštenje preneli", ali nije rekao u čemu se sastoji greška takve "nesavesne interpretacije".
       U Moskvi, štampa je ocenjivala da je priznavanjem pobede Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima Rusija uskočila u "poslednji vagon odlazećeg voza" i tako ispravila grešku koju je načinila odbijajući da zauzme određeniji stav, to jest - da spase svoju poziciju u Jugoslaviji. Jedini istinski nezavisni list u Moskvi, "Nezavisimaja gazeta", ocenila je da se Rusija u odnosu na izbore u SRJ "ponašala nedosledno", i da ruski predsednik Vladimir Putin u prvim izjavama o događajima u Beogradu "nije rekao reči koje su od njega očekivali u SRJ, Rusiji i na Zapadu". Drugi ugledni dnevnik, "Komersant", uočava da "nije bilo jasno na čijoj je strani Moskva", a "Sevodnja" dodaje da je izgledalo da Moskva "beznadežno zaostaje u politici prema Jugoslaviji".
       Mogu se rusko držanje i pozicija tumačiti i odnosom snaga na domaćoj političkoj sceni budući da u Moskvi, pa i u Kremlju, ima dosta grupa i pojedinaca koji smatraju da je Miloševićev režim "poslednji saveznik Rusije na Balkanu" i da ona "nije u situaciji da se razbacuje svojim vernim saveznicima". Čula su se tih ključnih dana i upozorenja da ako sada Rusija "ode sa Balkana, niko je više neće pustiti da se tamo vrati" mada niko od zagovornika takve pozicije nije uspevao, niti se trudio, da objasni šta će uopšte Rusiji takvi saveznici kakav je Milošević. Zbog toga će pre biti bliže istini objašnjenja da je reč, u stvari, o pogrešnom predviđanju razvoja događaja, o kratkovidoj proceni da izgledi srpske demokratske opozicije na ovim izborima nisu ništa veći nego na bilo kojim prethodnim. Ruski zvanični analitičari (da li ovi u Beogradu, u ambasadi, ili u Moskvi?) Koštunici su davali jedva pet odsto glasova, manje nego bilo kojem od kandidata SPS-a, SPO-a ili SRS! Ali, ako je tako, to bi važilo za odnos snaga do izbora. Već dan-dva posle izbora svakome je moglo biti jasno da su te analize i te kako pogrešne. Otkud onda da nisu odmah odbačene? To će, izgleda, još dugo ostati "enigma" ruske diplomatije.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Opravdan cilj - pogrešna taktika List "Komersant" je pohvalio rusku diplomatiju da je njena (Putinova) posrednička inicijativa bila "potpuno opravdana", ali da je za postizanje tog cilja izabrala potpuno pogrešnu taktiku: "Umesto da ubedi predsednika Miloševića da pristane makar na upoređivanje podataka vlasti i opozicije o rezultatima prvog kruga glasanja, Moskva se više brinula o tome kako da ga ne uvredi. Ta taktika 'smirivanja' dovela je do toga da je predsednik Jugoslavije uobrazio da je Moskva na njegovoj strani. Interesantno je da je on počeo da aludira na mogućnost 'krvave varijante' tek kada se Rusija izjasnila za drugi krug izbora."