Jedan od najpopularnijih glumaca sveta o novom filmu "Sjajni", siromašnom detinjstvu, holivudskoj karijeri, srećnom braku, tituli koju je nedavno dobio od britanske kraljice, novom nizu uloga

      Bila je ovo posebno srećna godina u životu Majkla Kejna. Najpre je u martu osvojio "Oskara" za ulogu u filmu "Život nema pravila", potom mu je pre dva meseca britanska kraljica dodelila titulu ser a onda je, nedavno, na festivalu u San Sebastijanu primio nagradu za životno delo, Premio Donostia. Tim povodom je došao u taj stari, lepi, baskijski grad, samo na dva dana. Mnogi su bili zaista oduševljeni što ga prvi put vide uživo: Majkl Kejn se retko, gotovo nikad, ne pojavljuje na sličnim manifestacijama.
       Za njim je bogata karijera od osamdesetak filmova. Više puta je bio nominovan ili pak osvajao "Oskare". Za, na primer, uloge u filmovima "Alfi" (1966), "NJuškalo" (1972), "Educating Rita" (1983), "Hana i njene sestre" (1986)... Svetsku popularnost doneo mu je film Brajana de Palme "Odeven da ubije" ("Dressed to kill"), zatim špijunska trilogija u kojoj je tumačio čuvenog detektiva Harija Palmera. Znamo ga i iz slične serije filmova gde se on, kao britanski agent, nalazi na specijalnom zadatku u Rusiji. Bilo da je, dakle, reč o trileru, komediji ili drami, Majkl Kejn se uvek na zavidnom nivou uklapao u žanr.
       Sada je u San Sebastijanu premijerno prikazan njegov najnoviji film "Sjajni" u režiji DŽona Irvina, u kojem tumači propalog boksera ali i beskrupuloznog gangstera koji po svaku cenu hoće da njegov sin pobedi u ringu čime bi najzad dobio satisfakciju za sopstvene a davno promašene ambicije. Velika, odlična uloga ser Majkla Kejna, rođenog inače 14. marta 1933. godine u Južnom Londonu, onom koknijevskom, na zlu glasu. Susresti ga i s njim razgovarati je prava radost. Ne samo zato što je on glumačka legenda. Kejn je privatno i izrazito prijatan čovek, opušten, duhovit, raspričan, neposredan, ljubazan. Rečju, kao da nije Englez...
      
       Zaista je čast konačno vas upoznati. Jer, vi se ne pojavljujete na velikim filmskim festivalima?
       - To je tačno. Čak i kada imam film na nekom festivalu, što je retko, obično baš tada snimam nešto novo i ne stižem. Sada sam pristao da dođem pošto je reč o nagradi za životno delo. Volim i Baske, uopšte Španiju. I, šta da vam kažem? Dva dana sam proveo ovde, vukli su me gde su hteli, s prijema na prijem, kasno leganje i rano ustajanje, dosta je to sve zamorno ali izdržavam. Smatram da ako se čovek nečeg prihvati, onda to treba da uradi kako valja, do kraja. Ili se upustiš u igru, ili nemoj ako nisi za nju spreman. Evo, sad jedva gledam od umora ali mi je toplo u srcu i to me drži. Sva ova pažnja oko mene koja je, rekao bih, sasvim iskrena.
      
       Podrazumeva se, pretpostavljam, i da vam je veoma stalo do filma "Sjajni", do njegovog što većeg publiciteta?
       - Da, reč je o jednom od meni najdražih filmova i to ne zato što je poslednji. Reći ću vam i zašto. Poznajem čoveka s tim nadimkom, radi se o autentičnoj ličnosti koja pripada miljeu u kojem sam i ja odrastao. Mogao sam vrlo lako da postanem neko kao on, ili neko njemu veoma sličan, da me gluma nije odvela na potpuno drugu stranu. Igrajući, prema tome, Sjajnog, ja sam se vratio u svoju mladost i u deo Londona u kome sam proveo detinjstvo. Nećete verovati, a i ja sam se zapanjio, tamo se još nalaze isti pabovi uprkos decenijama koje su protutnjale, tamo se još muvaju neki ljudi koje pamtim... Dirnulo me je sve to. Gledao sam njih i mislio kako mora da me je samo dragi bog pogledao kada me je skrenuo s tog puta. Inače bih i ja danas tamo trunuo zajedno s njima, u ispraznim pričama i piću, ko zna šta bi bilo sa mnom i da li bih uopšte bio živ.
      
       I šta je bila ta presudna tačka, ta prekretnica?
       - Vidite, potičem iz radničke porodice. Moja majka je bila čistačica a otac je prodavao ribu na pijaci. Bili smo vrlo, vrlo siromašni. Međutim, ja i moj brat koji je mlađi od mene tri godine, to uopšte nismo znali. Nismo, jer smo uvek imali šta da pojedemo i imali šta da obučemo. Pravo siromaštvo je ono emocionalno i obično pogađa bogate koji, doduše, mogu zauzvrat udobno da pate. Naši roditelji su imali dobar, čvrst brak i nas podizali s mnogo ljubavi i brige. Nismo postali neurotičari. Nismo ni osećali bedu, naprotiv. Ja sam, recimo, čak verovao da smo mi bogati. Zašto? Zato što je naš otac svake večeri donosio ribu, i to onu najbolju, samo nju smo jeli, otud sam ja ovako još zdrav i pun energije. Podignut na najkvalitetnijoj ribi. Naravno da mi se smučila. Kad sam napunio osamnaest godina i otišao od kuće, osamostalio sam se, nikada više nisam okusio ribu. Nikad. Da moram kojim slučajem, onda bih danas naručio samo onu prvoklasnu, ne zato što sam bogat pa mogu, već zato što sam na nju navikao...
       E, sad, kako se dogodila ta prekretnica. Postojao je u našem kraju, kraju Sjajnog i društva, jedan vikar koji je pokupio nas mlade sa ulice i održao nam lekciju: ne smete da budete huligani, propalice, uradite nešto od sebe i za sebe... i sve nas pozvao u svoju parohiju pri kojoj je osnovao klub mladih a u okviru njega amatersko pozorište. Meni je u tom trenutku bilo četrnaest godina. Počeo sam, znači, bez ikakve škole, koju uostalom, ni docnije nisam pohađao, da se amaterski bavim glumom. To mi se toliko dopalo da sam nekoliko godina kasnije rešio da budem glumac. Glumac ili ništa. Zato tog vikara smatram svojim ličnim božjim izaslanikom.
      
       Naravno, promenio vam je život, i to bitno.
       - Apsolutno. Počeo sam da radim nešto što volim i da još za to dobijam mali novac. Kasnije sve veći. Zar ima veće sreće od toga? Da radite nešto što volite i da za to budete još dobro plaćeni. Pomislite koliko ljudi, koliko miliona ljudi, radi posao koji mrzi, ustaje svakog jutra u sedam i tako pet dana u nedelji jedva čekajući petak veče da se napije i istera jed iz sebe. Meni je gluma omogućila izvanredan život. Ne samo u smislu finansijske sigurnosti već i, pre svega, zato što sam više puta obišao svet, nagledao se divnih predela i gradova, upoznao mnogo izvanrednih ljudi. Šta više od toga tražiti?
      
       One emocije koje ste pomenuli?
       - I tu sam imao sreće s tim što ništa nije slučajno. Ništa nije slučajno. U braku sam sa istom ženom već dvadeset i
       osam godina i imam četiri ćerke. U divnom braku. Moja supruga je često sa mnom na snimanju, baš kao što je došla i ovde u San Sebastijan. Retko se razdvajamo. Ako me pitate zbog čega, odmah ću vam reći: verujem da ja, u stvari, samo ponavljam onaj model koji sam pokupio kao dete gledajući svoje roditelje i njihov harmoničn odnos. To vam je uvek tako: deca koju roditelji maltretiraju kasnije, kad odrastu, maltretiraju sopstvenu decu pošto su samo tako naučili. Za bolje ne znaju. Moj brat i ja smo, okruženi u detinjstvu toplinom, naučili da toplinom uzvraćamo.
      
       Pre nekoliko godina Bob Hoskins mi je u Kanu rekao da imate isti bekgraund samo što je "Majkl bio pametan i stavio naočare tako da je odjednom mogao da igra džentlmena"...
       - Ha, to je odlično rekao! I tačno u neku ruku. Bob Hoskins je moj dragi prijatelj, zna me u dušu. A šta se, u stvari, dogodilo? Šon Koneri, koji je takođe moj dragi prijatelj, snimao je seriju filmova o DŽemsu Bondu i postao toliko popularan da su mu se ljudi na ulici obraćali sa "Helou, DŽems". Žalio mi se zbog toga, pitao šta da radi, kako da pobegne iz te kože. Baš tada sam i ja dobio ponudu da igram u tri filma detektiva Harija Palmera i pomislio: ej, nosiću velike, upadljive naočare tako da me one malo i sakriju a malo i izmene. Naočare su mi bile vrsta kamuflaže, što mi nije palo teško pošto i inače ne vidim najbolje i svakako u svakodnevnom životu ne mogu bez njih. Ali ne i na filmu. Tada sam ih iskoristio pošto se radilo o seriji ostvarenja, naprosto da izbegnem ono "Helou, Palmer".
      
       Vaša američka karijera počela je filmom "Alfi" a bitno odskočila posle trilera Brajana de Palme "Odeven da ubije"...
       - Holivud je fantastičan! Čim im treba neko da igra zlikovce, psihopate, ma koju vrstu ludaka, oni kažu: hajde da pozovemo Engleze, znaju jezik a baš ih briga šta igraju. Ne pada im na pamet da takve uloge ponude jednom Robertu Redfordu ili Polu NJumenu, oni bi ih i odbili. Tako sam ja igrao tog psihijatra transvestita u filmu Brajana de Palme i zaista mi je s njim naglo krenulo, Entoni Hopkins je za ulogu Hektora Kanibala u filmu "Kad jaganjci utihnu" dobio "Oskara" a DŽeremi Ajrons je takođe dobio "Oskara" za ulogu onog advokata koji je ubio svoju ženu u filmu čije ime nikako ne mogu da zapamtim. Prema tome, možda je nas i baš briga, ali smo mi, Englezi, pokupili krem. Ništa bolje za glumca od takozvane najgore uloge.
      
       Toliko ste filmova snimili, zar zaista nikada niste osetili zasićenje?
       - Ponekad. Pre nekoliko godina sam mislio da mi je došao kraj, uhvatio me je zamor a dogodio se i neki zastoj. Bogami i potrajao tri-četiri godine. Onda mi je, odjednom, stigao poziv od Boba Rafelsona da igram zajedno sa DŽekom Nikolsonom u filmu "Krv i vino". Za tu ulogu sam baš ovde u San Sebastijanu bio proglašen najboljim glumcem i to me je pokrenulo. Vidiš, stari, ti još možeš, ne daj se. Po meni, to i jeste pravi smisao nagrade, uverio sam se na svom primeru. I otada mi opet cvetaju ruže... Da sam u nekom drugom, nazovimo ga običnom poslu, ja bih danas već bio penzioner. Po sili zakona. Kao glumca me to ne kači. Ne samo da sam iznova našao i motiv, i energiju, i žar, već me zasipaju sve boljim i boljim scenarijima, naročito posle ovogodišnjeg "Oskara".
      
       I šta ste izabrali?
       - Tri filma reditelja iz Australije, Filipa Noisa, Freda Skepsija i Brusa Baresforda. Zovu se "Miran čovek", reč je o rimejku, zatim "Poslednje piće" i "Semjuel DŽekson". U šali sam to krstio svojim australijskim opusom, s prvim filmom krećem već u novembru. Biće to "Poslednje piće" u kome mi je upravo partner Bob Hoskins, a igraju još Helen Miren i Tom Kortni.
      
       Imali ste vi i "ruski opus" koji nije baš za veliku pohvalu. Zbog čega ste igrali u tim filmovima, zbog novca?
       - Zato što volim trilere. Najviše volim trilere. "Četvrti protokol" je jedan od meni najdražih filmova, pogotovo što sam takođe prisan prijatelj sa piscem romana Frederikom Forsajtom. To je jedini film u kome sam učestvovao kao producent i hvala bogu da je super prošao na blagajnama. Što se tiče tih "ruskih filmova", kao i nekih drugih, uvek sam smatrao da ljudima treba dati prvu šansu. To je bio moj dodatni razlog da ih snimim. Naravno, kad ljudima dajete prvu šansu, vi nikada ne znate da li ćete zagaziti u minsko polje. I to se događalo. U celoj svojoj karijeri pet puta sam davao prvu šansu. Dosta od mene. To više ne radim.
      
       Pogotovo sad kad ste - ser. Šta mislite o tituli?
       - Veoma sam, ali zaista veoma ponosan na nju. Kad dobijete "Oskara", to je ipak nagrada za jedan napor a ova titula kazuje da je neko pratio šta sam ja sve radio u životu i to onda vrednovao. U tom smislu titula ser za mene ima posebnu važnost. Moja žena je, takođe, bila zbog te titule veoma ponosna a najsrećnija je bila moja tašta. Jedva sam je povratio od silnog uzbuđenja objasnivši joj da je ona i pre toga bila - Laddž.
      
       Manje se zna da je vaše pravo ime Moris Miklvajt. Zašto ste ga promenili?
       - Pa, zamislite me, recimo, ovde u San Sebastijanu kako pišem autograme! Dragi bože, koliko je dugačko to ime i teško je strancima da ga izgovore. Nezgrapno. To sam još u početku znao. Mislio sam kakvo ime bih sebi dao a da zvuči fino, lako prepoznatljivo. Onda sam gledao na Lester skveru film "The Caine Mutindž" pa mi se to Caine učinilo baš zgodnim. Samo sam mu dodao Majkl, ne znam ni sam zašto. Otada me svi tako zovu. I roditelji dok su bili živi, i žena, i tašta, i prijatelji. Naravno ne i ćerke, one kažu "tata".
      
       Pred vama je, kažete, snimanje čak tri filma. Očigledno ne mislite na skoro povlačenje?
       - Ne. Znate li kada ću o tome misliti? Kada opet budu počeli, a to će se neminovno desiti, da mi nude male uloge, da mi nude sitniš. Tada ću stati, nestati...
      
       JASMINA LEKIĆ