On nikad nije počinjao ljubavnim pesmama ili, ne daj bože, religioznim. NJegov početak je bio vezan za rodoljubivu pesmu i odu

      Kako izgleda surogat pisca, kako ga prepoznati i srećno izbeći?
       Skriboman je ponikao najčešće u krilu pionirske organizacije. Bio je zapažen već u mlađim razredima osnovne škole po tome što se zdušno trudio da zauzme mesto predsednika OZ. U najgorim slučajevima, mesto sekretara ili evidentičara za higijenu. Takvo mesto ga je kasnije, prirodno, upravljalo ka omladinskoj organizaciji odakle je već, čim obrije prvu mahovinu ispod nosa, mogao postati komandant radne akcije (ORA). Tamo bi se opet isticao u svakom pogledu, a ponekad i po tome što bi u svojoj kancelariji ošamario nekog veoma drčnog junošu koji je kidisao na najbliže drugarice. Po pravilu, opet, po povratku sa ORA postajao je aktivista mesnog odbora SSRN itd, itd...
       Škola mu obično nije išla, mada je uz pomoć drugova nekako maturirao. Posle je brzo dolazio do posla u MZ ili u OK SK ili u nekoj sličnoj instituciji čije se ime tako lepo i jasno moglo skraćivati. Posle neke TV emisije o Maksimu Gorkom, recimo, osetio je čudnu toplinu oko srca i neizostavno rešio da postane pisac, odnosno probuđeni deo naroda.
       On nikad nije počinjao ljubavnim pesmama ili, ne daj bože, religioznim. NJegov početak je bio vezan za rodoljubivu pesmu i odu. Neke kreature su, međutim, počinjale pesmama za decu. Kako? Pa, eto tako, primete u dokolici, dok rešavaju ukrštene reči, da se najbolje rimuju MAČKA, TAČKA I ČAČKA ili MIŠA i NIŠA ili KOZA - BOZA ili čak, još lepše, TOZA. I tako stihić po stihić, pesmica po pesmica i dođu oni bogme i do knjižice. Odeblja rukopiščić, što ono kažu neki. Ali to nije bilo kakva knjižica! (Imaju oni ukusa!) Dolazi u obzir samo ona sa debelim i sjajnim koricama ili, ako to ne može, onda bar ona sa zlatnim slovima.
       I tako, raspitujući se svukud kako se to prave knjige i gde se nalazi najbliža fabrika knjiga, dobar broj njih odmah dočuje da je za knjigu potrebno imati i tzv. recenzenta. Recenzent, kažu im obavešteni, mora da bude IME (!) i sve je bolje što ih je više. Oni tu dođu kao žiranti. Ti isti drugovi im potom kažu da se recenzent može kupiti. Jevtiniji su, naravno, oni stariji, onemoćali i isluženi. Oni mlađi se više plaćaju jer su mladi, bezobrazni, drčni i sujetni. Starijeg možeš dobiti i za čašicu, dve za šankom, mlađeg jedva za ručak i podvodačinu.
       I opet tako, naša kreatura krene u svet da pribavi bar tri recenzenta. Ali još uvek smo daleko od fabrike knjige! Saznaj još idući svetom da je za knjigu, pored recenzenta, potreban i sponzor. E, kako to mudro i učevno zvuči, pomisli taj misleći stvor: RECENZENT i SPONZOR! Samo nas još korak deli od pisca!
       I nađe se sponzor, mic po mic, objasni mu se šta je to poezija i on to shvati, i onda sav blažen, odreši kesu za novu knjigu i novog pisca koji će biti probuđeni deo naroda.
       I eto, blizu smo kraju: Budući pisac, pre no što se uputi u fabriku knjiga, pripremi rukopis, ponese lepu i nasmejanu fotografiju iz mlađih dana na kojoj se ne vidi sadašnja ćela ili pokoja filozofska bora. Poželjno je da na toj fotografiji bude sa cigarom u zubima ili sa knjigom u ruci. Složi i nakiti KRAĆU BIOGRAFIJU (bez bibliografije) gde obavezno naglasi da se pisanjem bavi još iz osnovne škole, da je bio član odgovarajućih sekcija i da ga je učiteljica više puta pohvaljivala.
       Knjiga se uz pomoć pomenute kese (ne čitaj kase) objavi obavezno u 1 500 do 2 000 primeraka. Vodi se računa pri tom da za svaku osnovnu školu u zavičaju bude bar po 50 primeraka. Šta bi ti đaci inače čitali na časovima lektire nego te pesmice u kojima je tako znalački urimovano kako je MAČKA OTIŠLA DO ČAČKA i kako je tu pri tom sreo MIŠA IZ NIŠA ili TOZA IZ PUTNIČKOG VOZA.
       Podignu onda oni žurno pakete svoga dela i onda započnu pripreme za promociju. (Tako se to kaže.) Za takvu svečanu priliku iznajme salu Doma kulture ili Pozorišta, dovedu recenzente, pozovu recipijente, decu iz muzičke škole sa egzotičnim instrumentima i udaraljkama, gradski hor (u nedostatku takvog vatrogasni duvački orkestar) popnu se potom na pozornicu, nameste blaženi osmeh i pažljivo odslušaju svoje recenzente, glumce, pevače, deklamatore i svirače.
       Na književnoj večeri (sa večerom) raskomote se podnapiju i s recenzentima pređu na TI. Tu, naravno, razrade strateški projekat KAKO IZDATI SABRANA DELA ili makar IZABRANA. Sa recenzentima, uz čašicu više, dogovore i buduće učlanjenje u UK (kod nas poznatije kao Francuska 7) pošto im još jedna knjižica ne bi smetala, pogotovu ako je njihove omiljene boje.
       Od tog trenutka surogat kreće u napad na škole. Valja pakete, nosi zaključnice, ugovore, pokazuje imena recenzenata, svoju člansku kartu, isečke iz lokalnih novina, inserte iz TV prezentacija. A kad i to završi obavezno insistira da se njegove pesme nađu u recitalima povodom dana škole ili oslobođenja grada.
       I tek kad mnogi pomisle da se takva priča može završiti hepiendom, kreatura kreće u nove književne okršaje.
      
       PROFESOR DR MILENTIJE ĐORĐEVIĆ