Preobrazili smo se za tili čas. Na delu je masovno ulepšavanje i šminkanje biografija, preoblačenje. Većina tvrdi da je od početka bila na pravoj strani. Da li je ovakvo ponašanje normalno ili nam je kičma načisto atrofirala?

      Pesnik Duško Trifunović odavno je u poemi "Šok soba" napisao "menjaju se naša čula, odmah čim se smeni straža"... Adaptiranje na promene u zemlji počelo je takoreći "odmah", noć se za individualna preobraženja, protivno izreci (promenio se preko noći), nije čekala. Postrevolucionarna Srbija alavo guta relativno dobro skrojenu, relativno elegantnu "demokratsku revoluciju". U tome prednjače do prošlog četvrtka državni mediji koji su "oslobođenje" doživeli kao priliku za zaklinjanje "novom gospodaru" na vernost, odanost i jednoumlje.
      
       Licemerje
       "Mnogi se televizijski gledalac one večeri preplašio da će u neki od neto oslobođenih beogradskih studija utrčati, u trenerci, i sam Slobodan Milošević i direktno u kameru reći: Evo, baš sam se učlanio u famozni G-17 plus, presrećan sam i čestitam narodu pobedu demokratije", utisak je dramaturga Ksenije Radulović. Od revolucije "otrežnjenih" novinara gori su bili samo estradni samopregaoci koji su "spontano sa ulice" nadirali u studije da ozareno objasne sa koliko strepnje su očekivali i koliko su lično učestvovali, žrtvovali i doprineli da do demokratskih promena dođe. "Istina je da je većina sve ovo vreme čuvala svoje pozicije i živela relativno pristojno, dok su tu, u najbližem komšiluku, neki drugi ljudi cepali grla i dlanove, rizikovali i gubili poslove. Od pre neki dan su u štrajku, jer, zaboga, nije vreme za zabavu. A šta su radili prethodnih dvanaest godina?", pita pomalo razljućena i zgađena Radulovićeva.
       Bez namere za ispraznim moralisanjem (nije greh promeniti mišljenje) i ne daj bože suđenjem (tako ponašanje nije zakonski sankcionisano) mora se ipak primetiti da su "novo vreme" u Srbiji obeležili ili žigosali oni koje bez griže savesti možemo nazvati političkim konvertitima (suprotno religijskim koje podrazumeva pravu promenu), oni čija je najezda toliko brojna i agresivna da se ova pojava može slobodno predstaviti kao društveni fenomen koji će se tek ozbiljno analizirati i proučavati. Evo nekoliko primera koji su nas uveseljavali poslednjih dana.
       Među prvima su u novooslobođeni Studio B utrčali da se legitimišu i ponovo predstave novoj vlasti Milovan Ilić Minimaks, Nenad Bajić Bajone i Vesna Zmijanac sa ćerkom. Ova dama razgnevila je zbog tog nastupa svog kolegu Andriju - Eru Ojadnića koji je kasnije ("Svedok" 10. 10. 2000) prokomentarisao: "Gledao sam Vesnu Zmijanac koja je utrčala presrećna zbog pobede govoreći da ćemo tek sada da pevamo onu njenu pesmu 'Idem preko zemlje Srbije'. Priča žena kako je godinama nema na RTS-u, a zaboravila je da je u vreme kad je bila u dobrim odnosima sa tadašnjim direktorom državna TV bila u njenim rukama. Era je bio taj koji je zbog svog opozicionog stava trpeo deset godina sankcije."
       Izgleda da je toliko trpeo da je sa grupom "Tvins" morao da izvodi striptiz pred nacijom ne bi li joj to nekako signalizirao. "Sankcije" je možda zaslužio i zbog toga što je prošlog leta "Nedeljnom telegrafu" izjavio: "Sada nam je na vlasti jedna fantastična garnitura. Tim koji pobeđuje nikad ne treba menjati a to su Slobodan Milošević i general Ojdanić." Vesna Zmijanac je pak septembra ove godine za "Svedok" opisala Miloševića: "Niko ne poznaje srpski narod bolje od njega. Svaka mu čast!"
       Gospodinu Bajiću Bajoneu država je omogućila da osnovcima drži koncerte u Centru Sava a Ministarstvo prosvete ih je, dajući mu podršku, učinilo tradicionalnim. Bajone je najmlađi dobitnik Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Svojim patriotski neiživljenim stihovima na liniji crveno-crne koalicije namučio je nekoliko desetina hiljada učenika u Srbiji koje niko nije pitao žele li ili ne žele da ga slušaju. Posle svega, za NIN je izjavio: "Nadam se da će u novom sistemu najbitniji biti kvalitet a ne partijska opredeljenost... Ne sme biti nikakvog revanšizma, to je najvažnije."
      
      
       Milovan Ilić Minimaks u svom obraćanju javnosti želeo je da po ko zna koji put podseti na svoje kameleonske mogućnosti i spremnost da za novac svima služi. Sećamo se, svojevremeno je priznao koliko je dugovao Željku Ražnatoviću Arkanu dok je ovaj bio živ da bi posle njegove smrti negirao svako prisnije prijateljstvo. Kada ga je novinar "Nedeljnog telegrafa" (11. 11. 98) upitao koga bi još voleo da upozna, izjavio je: "Slobodana Miloševića, ali on je nedodirljiv". Pre poslednjih izbora govorio je da je član GSP stranke - što znači stranke Gledaj svoja posla, a nešto kasnije izjavljivao da će glasati za DOS a NIN-u je rekao: "Sad mi je jedino žao što ne mogu da budem opozicionar jer sam prvi put na strani vlasti."
       Tri dana posle pobede kandidata DOS-a Vojislava Koštunice u prostorije DSS došao je jedan od ključnih članova Savezne izborne komisije i ponudio da pomogne u sređivanju dokumentacije, ispričao je Žarko Korać Radiju B 92. Korać ga je nazvao "mizerijom" i "čovekom bez karaktera". Bez obzira na ovaj mali izuzetak, vidimo, međutim, da opozicija rado šuruje sa "preletačima".
       Šta o ovom masovno iskazanom fenomenu naprasno izmenjene svesti misle stručnjaci?
       "Ne volim što uopšte moramo da govorimo o konvertitima u domenu politike kao da je reč o religiji ali, nažalost, kod nas zaista postoje dva temeljno različita pogleda na svet od kojih je jedan potvrđivao svoju ispravnost fanatičnim kvazireligijskim iskazivanjem lojalnosti jednoj lažnoj, mitomanskoj i zloj politici", kaže za NIN Jelena Đorđević, sociolog kulture. Ona smatra da postoje tri tipa tzv. konvertita.
       Prvi su oni koji iskazuju naprasno simpatije novoj vlasti želeći da joj se pridruže da bi je iznutra onesposobljavali i onemogućavali normalan rad. "To je najopasnija kategorija i bojim se da će takvih biti dosta jer dosadašnja vlast ne misli da izađe iz igre." Drugi su talentovani i večiti oportunisti, ljudi koji se uvek snalaze i izvlače korist. Oni su egocentrični i neiskreni. Treća vrsta su obični ljudi profesionalci ili nezainteresovani koji su bili poslušni ali bez naročitih interesa, više iz navike ili nužde za običnim preživljavanjem.
       Akademik Nikola Milošević misli da stranoj reči konvertit najviše odgovara naša reč prebeg. "Prebeg je neko ko brzo menja međusobno suprotstavljene političke strane, a čini to ne zato što je korenito i iskreno promenio svoja uverenja, već zato da bi na taj način sebi priuštio neku korist. Prebezi zapravo nikakva stvarna uverenja i nemaju, pa ih zato i mogu tako brzo i lako menjati."
       Govoreći o psihologiji prebega, naš sagovornik citira Eriha Froma koji kaže da svako društvo ima neki svoj socijalni filter. Imalo ga je i ono prethodno čija personifikacija je bio Slobodan Milošević. "Bio je to filter kroz koji su prolazili i u našem političkom životu favorizovani bili ljudi sa psihologijom prebega nalik onom legendarnom Jaši Prodanoviću, za koga je spevan onaj koliko duhoviti toliko i dobro pogođeni epitaf: 'ovde leži Jaša Prodan, kralju veran Titu odan'".
       Prebega će, naravno, biti još, bez obzira na poslednje promene. Nikola Milošević posebno ističe, kad je o prebezima reč, Dušana Mihajlovića, predsednika Nove demokratije. "Do juče je pomagao pomoću svoje stranke Slobodanu Miloševiću da bez većih teškoća očuva potrebnu mu parlamentarnu većinu a ko ne zna da se sada kao predsednik dotične stranke nalazi u redovima DOS-a i da će, po svemu sudeći, biti novi ministar policije."
       Na pitanje da prokomentariše modu nagle promene stavova, Dušan Mihajlović je NIN-u odgovorio citirajući narodnu izreku: Bolje se vratiti sa pola pogrešnog puta nego njime ići do kraja. Na isto pitanje Milan Božić, funkcioner SPO-a, prethodno član Demokratske i Srpske liberalne stranke, neuvijeno zaključuje: "Kad god se voda uzmuva, govna isplivaju na površinu." On, međutim, takva ponašanja doživljava kao nužnu posledicu tranzicije. "Čim se ljudi uvere da vlast zaista može da bude smenjiva, smanjiće se idolopoklonstvo. Konvertitstvo je poželjno političkom životu, zahvaljujući brojnosti konvertita kod nas se vlast promenila bez krvi".
       Socijalni psiholog Bora Kuzmanović ističe da konvertitstvo podrazumeva stvarnu promenu. Bilo brzu, kada se čovek u dramatičnom trenutku promeni (kao svojevremeno Nebojša Čović koji je nasuprot opoziciji stajao na kontra mitingu dok je danas lojalan DOS-u - prim. autora) ili kad dođe do postepenog preobraćenja ličnosti (kao recimo Milovan Đilas koji je platio cenu i do kraja ostao dosledan). Kuzmanović smatra da mnogo ozbiljniji problem za svako društvo jesu transvestiti. Oni samo menjaju političke dresove zavisno od materijalne koristi ili položaja u društvu. Malobrojniji to rade zbog toga što osećaju strah a ima i takvih koji jednostavno žele da ostanu na pravoj strani, ali tu nije reč o koristoljublju već o nekoj vrsti psihološke dobiti.
       "Ja se gadim transvestita, recimo Čedomir Mirković je jedan od njih." Da li su to i ljudi koji često menjaju stranke? "Promena stranke nije uvek transvestizam. I sam sam promenio više stranaka ali sam uvek bio opoziciono nastrojen."
      
      
       Veselog transvestita svakako oličava Siniša Vučinić, predsednik Radikalne stranke levice "Nikola Pašić", koji se opoziciji i crnogorskom režimu obraća isključivo sa "izdajnici", "kriminalci", "lopovi"... Pre neki dan javno se preko Televizije Crne Gore izvinio Milu Đukanoviću: "Program RTS-a uređivao je deo SPS-a i šešeljističke tzv. Radikalne stranke, koji su nas po svaku cenu bombardovali lažima da je raspoloženje građana Crne Gore drugačije od onoga kakvo zaista jeste."
       Kad čovek čuje ovako nešto, dođe mu da zagrli Milovana Bojića koji je ostao dosledan: "Stojim uspravno pred onim što sam radio." Dodao je da ostaje ubeđeni levičar "nikakav golub prevrtač, već autentičan Milovan Bojić".
       No, vratimo se još jedanput prebezima. Dovitljivi Željko Simić u jeku predizborne kampanje uspeo je da okupi i da se slika sa popularnim glumcima koji su do tada (a i od 6. oktobra) protestovali protiv represije vlasti. Simić je organizovao potpisivanje protokola u saradnji Ministarstva kulture sa Ateljeom 212 i Beogradskim dramskim pozorištem. Tu je bila i Danica Maksimović, predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije koja je tom prilikom izjavila: "Ja mislim kako je ovo jedan pomak koji će svima nama biti primer kako dalje, jer se drugačije ne može ako se ne bude sarađivalo."
       Danas je najupornija u želji da dokusuri Simića i za NIN kaže: "Ne volim kalkulacije, ne volim ništa nedefinisano i ne volim neistinu. Uvek sam se borila da se iza svojih reči pokažem i na delu. Sada je svakome na časti i na savesti da sebe moralno opravda."
       Zanimljiv primer je sigurno i popularna pevačica Leontina Vukomanović koja se onoliko isticala pevajući na kongresima i inim svečanostima SPS i JUL-a, a koja tvrdi da je već duže vreme "za promene" jer "negde je moralo da se slomi". Za NIN je još rekla: "Bila sam apolitična. Dakle, kako me politika ne zanima, o promenama razmišljam isključivo sa socijalno ekonomskog aspekta."
       Emil Vlajki u svojoj knjizi "Antihumanizam" tvrdi da je razlika između robova i slugu u tome što sluge to postaju dobrovoljno. "Oni čitavog života uče kako da budu oportunisti, konformisti, beskičmenjaci. Večito računaju između odnosa snaga i eventualne koristi u slučaju promene postojećih gospodara. Ponašanje im je uslovno refleksno. U društveno nejasnim momentima odobravaju sve svima dok ne ocene kome da se priklone. Posle donesene odluke postaju fanatični zagovornici onih kojima su odlučili da služe, što ne znači da već sutradan, ukoliko se situacija naglo promeni, nisu u stanju da se isto tako fanatično zalažu za nešto sasvim različito."
       Ovaj autor još tvrdi (a u našem slučaju to se pokazalo tačno) da istrošen sistem često očajnički i refleksno dovodi sluge na vlast koji ga, zbog mediokritetstva, relativno brzo okončaju. U kasnijim, politički neizvesnim trenucima novog društva, sluge još jednom privremeno dolaze na vlast dok se sveukupna vlast ne raščisti. Vlajki još ističe da većina, i to sa revnošću, prihvata ulogu sluge. Jedino što zahteva, to je da se to tako ne nazove.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      
       VVLADA MARTINOVIĆ
      
      

Magija Psiholog Josip Berger, za razliku od mnogih koji ovih dana nastupaju sa moralno čistunskih pozicija, ima razumevanje za novonastalu euforičnu situaciju u društvu - za građane koji kao da su zaboravili da su ikada pre glasali za Miloševića i njegove srodne partije kao i za političare koji pokušavaju da se probiju u redove pobednika. Štaviše, on povlači zanimljivu paralelu: sportisti zavisno od ugovora (novca) prelaze iz kluba u klub i to im niko ne zamera. To je igra, misli neko, ne padaju glave pa nije strašno. Psihološki, međutim, tvrdi NIN-ov sagovornik, to je slično - promenio si klub, promenio si stranu.        Dokle ovakva situacija može da potraje? Mnogi kao da učestvuju na nekom takmičenju iskazivanja obožavanja i servilnosti.        - Dugogodišnje stanje u kome smo se nalazili ostavilo je traga na ljudima i stvorilo je stanje pasivne rezistencije uglavnom negativnog emocionalnog tona. Doživeli smo iznenadno osećanje slobode koje iz osnova menja opažaj i doživljaj celine. Sad osećamo da naš život ima perspektivu. Promene su donele nadu. Kad se stvori obrt sa pobedničkim kvalitetom koji daje nadu, onda nastaje euforično oslobađanje. Sećam se kraja Drugog svetskog rata, bilo je slično stanje. To je psihološka akcija koja nije vezana za konkretnu istorijsku situaciju. To je ljudsko reagovanje koje samo po sebi nema moralnu konotaciju.        Da li to važi i za one koji su sve vreme bili na suprotnoj strani?        - Prestrojavanje i menjanje dresova koje sada primećujemo druga je priča. O tome možemo imati nepovoljno mišljenje, ali gledano sa distance, to ne bih suviše strogo ocenjivao. Naravno da se ljudi priključuju pobedniku. Da li je to krivično delo, da li je to nečastan čin? Posle pobede pobednik ima uvek više pristalica nego pre pobede. Ako pak neko misli da je to prekršaj, zašto onda ne odredimo normu, mere za to pa da odredimo ko će to da diktira, pa da osudi. Ako me pitate da li mi se lično dopada, ne dopada mi se, ali đavo da ga nosi, trajaće to neko određeno vreme pa će proći. Zašto bismo sad bili hipermoralisti i osuđivali ljude za u suštini potpuno nevine stvari? To bih nazvao banalnim činjenicama života.        Neki se plaše da bi preobraćeni krivci možda mogli da se izvuku.        - Kad je reč o manipulantima, bitno je da li su učinili ili nisu krivično delo. Ako jesu, moraju da odgovaraju. Oni koji su se ogrešili o kodeks časti predstavljaju moralno-političko pitanje i postavlja se pitanje na koji će se način taj deo naše istorije rešiti. Nadam se da će to biti stvar dogovora nadležnih i merodavnih.               JOSIP BERGER,        psiholog

      
      

Ja sam slobodan "Sad ima dosta ljudi koji hoće da uđu u spisak učesnika ključne istorijske prekretnice. Ja kažem - nažalost, zakasnili su jer ta ključna prekretnica je raskid sa socijalizmom, titoizmom, a tu vladavinu je prekinuo Slobodan Milošević i SPS, i oni su zadali težak udarac komunizmu razvlastivši radničku klasu i gurajući je na marginu. Ovo je samo personalna smena, a cilj je ostao isti - novac. Eto, DOS upada - u banke i firme, crkva blagosilja jer i sama očekuje deo plena - povratak svoje imovine. Članovi kraljevske dinastije isto očekuju da im se vrati imovina, a da ne govorim o Zapadu jer i oni očekuju korist. Dakle, mnogi ljudi koji su do juče aplaudirali Slobodanu Miloševiću jer su imali koristi, sada prelaze na drugu stranu - jer očekuju korist. A ovakvi kao ja nemaju razloga da 'prelaze' - moja ideja je moja ideja od malih nogu i ja sam osedeo sa njom. Zato sam tako slobodan da govorim i o Slobodanu Miloševiću, i o SPS-u i o opoziciji."               STEVAN MIRKOVIĆ,        general, nepokolebljivi komunista