Svi su savršeno savladali lekciju i dosta ujednačeno i disciplinovano izricali novu mantru: ni Haški sud ni Miloševićeva sudbina nisu u ovom svetlom času prioritetni

      Srbija se u očima sveta ne bi ovoliko promenila ni da je onog revolucionarnog četvrtka otišla na počinak kao krastava žaba, a u petak se probudila kao princeza. Srbi su se kolektivno, kao nacija, u očima zapadnog sveta preko noći preobrazili: genocidno nastrojeni nacionalisti postali su heroji demokratije. Beogradska revolucija pokazala se mekšom i od najmekšeg praškog pliša: zahvalnom Zapadu nedostaju reči kojim bi dostojno opisao ovo čudo na Balkanu.
       "Došao sam da izrazim divljenje predsedniku Koštunici i srpskom narodu. Oni su zajedno ispisali veliku stranicu demokratske istorije Evrope", rekao je u Beogradu francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin. "Uvek sam osećala da je srpski narod divan", rekla je šefica američke diplomatije Medlin Olbrajt "NJujork tajmsu". Dok ovaj broj NIN-a bude u štampi, u noći između srede i četvrtka po jugoslovenskom vremenu, o Srbe i plodove njihovog gneva otimaće se američki predsednički kandidati u odlučujućoj TV debati. Izazivač DŽordž Buš tvrdiće da kapitalna zasluga za prevrat u Beogradu ne pripada Klintonovoj administraciji i njenom novcu, već srpskom narodu.
       Zapad ne ostaje samo na rečima. Vojislav Koštunica proglašen je predsednikom SRJ u subotu veče: prvog narednog radnog dana, u ponedeljak, Evropska unija ukinula je prvi paket sankcija (embargo na naftu i avionski saobraćaj). Amerika i Evropa kao da se utrkuju ko će pre ukinuti sankcije Jugoslaviji i ko će joj pre ponuditi ekonomsku pomoć, energente, investicije, sredstva za obnovu razorenog u bombardovanju.
      
      
       Trka
       Otkako je protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića i njegovih najbližih saradnika podignuta haška optužnica za ratne zločine, Srbija se pita da li je dovoljno da Miloševića "za svoj groš" skine sa vlasti, ili joj pred Zapadom valja zanavek ostati Miloševićevim taocem. Vojislav Koštunica eksplicitno je u toku predizborne kampanje rekao da Miloševića neće izručiti Haškom sudu, sviđalo se to Zapadu ili ne. Ovo, sa stanovišta Zapada još malo pa bogohulno Koštuničino držanje dočekano je tamo učtivim ćutanjem, ali Srbi su tu uzdržanost uglavnom tumačili nevoljnošću Zapada da pokvari posao prvom ozbiljnom Miloševićevom izazivaču za ovih deset godina.
       No, gle iznenađenja: ni Koštuničine rezerve u odnosu na Haški sud, ni njegova za zapadno poimanje nerazumljiva "bolećivost" prema poraženom protivniku, nisu postali smetnje njegovom diplomatskom trijumfu. I ne samo to. Kada su sa tikera svetskih agencija počele da cure reakcije zapadnih političara, izgledalo je kao da su američki i evropski lideri za vreme predizborne kampanje bili na tajnom kursu u Koštuničinom izbornom štabu. Svi su savršeno savladali lekciju i dosta ujednačeno i disciplinovano izricali novu mantru: ni Haški sud ni Miloševićeva sudbina nisu u ovom svetlom času prioritetni. Evo kako je to izgledalo i zvučalo na dan ukidanja sankcija u Luksemburgu:
       Joška Fišer: Milošević nije naš prvi prioritet. Prvo ide konsolidacija demokratije. Ovo pitanje treba rešavati u okviru procesa demokratizacije. Nemam sumnje da će na kraju pravda pobediti.
       Robin Kuk: Mislim da ovo nije trenutak da bilo čime uslovljavamo ukidanje sankcija.
       Tokom vikenda, nemački kancelar Gerhard Šreder rekao je da "vlada u Beogradu" treba da odluči šta će sa Miloševićem, uključujući i mogućnost da Jugosloveni, ako to žele, sami sude Miloševiću.
       Srbi, koji su se pod Slobodanom Miloševićem davno odvikli ljubavi i pažnje svetske zajednice, uživaju u današnjim blagodetima ali negde krajičkom svesti valjda znaju da kao što pre nisu bili genocidni zločinci, tako ni danas pod Vojislavom Koštunicom nisu svi redom junaci novog, demokratskog doba. Sa zdravom sumnjom primaju najnovije izlive svetske nežnosti i ljubavi, ali naslućuju da se svet zapravo delom iskupljuje za prošle grehe. Zapad, naravno, zna da mi nismo preko noći postali anđeli demokratije, no Zapad zna i to da je ovde, na našem tlu, prekršio neke krupne zakone - u prvom redu ljudske, hrišćanske zakone, ali i neke sasvim prozaične propise koji važe u odnosima među državama u svetu. Ovde su počinjeni ratni zločini, rušene su bolnice i mostovi, gađani putnički vozovi, ovde su ljudi nečijom intervencijom sa neba ostavljani bez krova nad glavom, bez posla, bez hleba i struje, ovde su ljudi izlagani čudovišno lažljivoj i bezdušnoj propagandi, kako vlastitog režima tako i njegovih saučesnika, pregovarača i pomagača sa Zapada. Osnovni je građanski i državni red da se greške iskupe i šteta nadoknadi. Srbi će velikodušno i bez prebacivanja primiti zakasnela zapadna izvinjenja, zapadne pare i zapadno kajanje.
       U toj velikodušnosti će verovatno zaboraviti da su i oni činili zločine i nepravde.
       Ako se može suditi po dosadašnjem držanju, pridružiće se Zapadu u pretvaranju da na ovom prostoru nikad niko nije bio zao do Slobodana Miloševića. Rado će poverovati da su oni sami danas zapravo slika i prilika Vojislava Koštunice: odmereni, uglađeni, bez viška strasti, spremni da sve rizikuju zarad sopstvenih uverenja, privrženiji demokratiji, vladavini prava i poštovanju procedure nego ličnoj sreći.
       I dok se dešava zamena srpskog stereotipa, neka vrsta zgodne emocionalne trgovine (Zapad dobija oprost greha, a Srbi novac i lepšu sliku o sebi), na gubitku su oni koji su izgubili i pre jedanaest godina, prilikom pada Berlinskog zida, dakle čuvari sna o ruskoj veličini, državnom socijalizmu i slovenskoj braći. Zapadni lideri su instinktivno shvatili kakva im se prilika pruža sa Koštunicom: da zajedno sa mitom o Miloševićevom geniju zla, na bunjište istorije pošalju i "plodove" svojih katastrofalnih bombaških politika. (Gle apsurda: dok predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko upozorava svet da će prihvatanje Koštuničinog nacionalizma bez ikakvog otpora za bar dvadeset godina odložiti trenutak kad će se Srbi suočiti sa svojom odgovornošću za zločine počinjene na ovom tlu, dotle francuski ministar spoljnih poslova, kao predstavnik slobodnog sveta, vatreno dezavuiše i ne da ni da se spomene da je Koštunica nacionalista!)
      
      
       Cedilo
       Ruski lider je, kako banalno, jednostavno u svemu zakasnio, promašio, zakazao. Imao je priliku da odigra ulogu "kingmejkera", da za Rusiju očuva ulogu na Balkanu a da se otarasi balasta zvanog Milošević. On je tu priliku uočio, on je tu ulogu poželeo, on se za nju potajno odlučio, a onda je sve uprskao: događaji su ga pretekli, Čačani su ga preduhitrili, jedan bager ga je lišio posredničkog trijumfa. Imao je priliku da jednim udarcem zaduži i Amerikance i demokratski nastrojene Srbe, da matira konzervativne snage po raznim ruskim ministarstvima. Ovako je Rusiji ostalo da se nada da će Slobodan Milošević ostati u Beogradu: po toj logici, sa ili bez političke uloge, Milošević će onemogućiti približavanje Beograda i zapadnih prestonica, ostavljajući Koštunicu na cedilu, kao prinudnog ruskog klijenta. Putin je zakasnio dva dana, a u ta ključna dva dana Vojislav Koštunica je imao priliku da izgovori onu melem-za-dušu rečenicu koja je u četvrtak uveče pred Skupštinom Jugoslavije izmamila pravu provalu narodnog oduševljenja: Ne trebaju nam ni Moskva ni Vašington.
       Ruski ministar spoljnih poslova doputovao je sutradan, ali tad je već izgledalo kao da dolazi sa zadatkom da spase šta se od Miloševića spasiti da. Istog dana je Duma odbila da čestita Koštunici: većina poslanika doživela je, izgleda, Koštuničin trijumf kao zaveru Zapada, a lider Komunističke partije Genadij Zjuganov rekao je: "Nije to demokratija. To miriše na marihuanu, votku i dolare."
       Zjuganov ne mora da zna, ali ako Putina nezasluženo ne prati reputacija vrsnog KGB-ovca, on je u Koštunici morao prepoznati prvorazredni politički adut. Beogradom se ovih dana diskretno šetaju i diplomate čije se prisustvo ne publikuje u medijima: oni se, naravno, kroz diskretnu brigu i nuđenje usluga Vojislavu Koštunici zapravo brinu o interesima svojih diplomatija. Ali indikativno je da toliko zemalja prepoznaje podršku Vojislavu Koštunici unutar Jugoslavije i unutar njegove vlastite političke koalicije, kao sopstveni, odnosno interes sopstvene države. Nešto od toga se "prokrijumčarilo" i u svetske medije, pa je Miša Gleni, nekadašnji izveštač Bi-Bi-Sija i vrstan poznavalac ovih prostora, ove sedmice u londonskom "Tajmsu" objavio članak iz kojeg proizlazi da te diplomate najveću opasnost za Vojislava Koštunicu ne vide u ostacima poraženih SPS i JUL-ovskih snaga, kako se inače čuje od kandidata za ministra spoljnih poslova Žarka Koraća i drugih lidera DOS-a, već u "radikalnom krilu" DOS-a, koalicije koja ga podržava. Gleni citira jednog takvog anonimnog zapadnog diplomatu koji kaže: "Postoji opasnost da znatnu snagu (u previranjima u Srbiji) zadobiju snage koje nisu izabrane na izborima; te snage bi Koštunicu mogle da pretvore samo u titularnog šefa." Drugim rečima, neke zapadne zemlje brinu da Koštunica, lider koji je trijumfovao na izborima, u uličnoj borbi za vlast ne ostane kratkih rukava u eventualnom sudaru sa "bliskim saradnikom, ali potencijalnim rivalom" Zoranom Đinđićem.
       Ova vrsta brige za Koštunicu prevazilazi okvire epohalnog rušenja Slobodana Miloševića: to je ulaganje u budućnost. I kao da daje za pravo onima koji su prošlog četvrtka trljali ruke i govorili: Budućnost nam se smeši. Ne trebaju nam ni Moskva ni Vašington, što u prevodu znači da se i Moskva i Vašington otimaju o nas. Mi dobro plivamo u takvoj situaciji, na takvom rivalstvu velikih sila ostvarili smo najveći rast.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ