Ako se demokratija tehnokratski cinično opiše kao dobrovoljno smenjivanje elita na vlasti, onda je Srbija od petog oktobra - demokratska zemlja. Naravno, to je mogla da postane i dan-dva posle 24. septembra, da je Slobodan Milošević čestitao Vojislavu Koštunici pobedu na izborima za predsednika Jugoslavije. Sagovornik NIN-a upućen u rad obaveštajnih službi vojske i policije kaže da su se one ponele kao svojevremeno KGB u Sovjetskom Savezu: umesto služenja režimu koji je sam sebe pojeo i rada u korist naroda i države, izabrali su - narod i državu. "Policija je izračunala da je socijalni trošak tranzicije manji od socijalnog troška održavanja režima Slobodana Miloševića", kaže ovaj sagovornik NIN-a

      Ako se demokratija tehnokratski cinično opiše kao dobrovoljno smenjivanje elita na vlasti, onda je Srbija od petog oktobra - demokratska zemlja. Naravno, to je mogla da postane i dan-dva posle 24. septembra, da je Slobodan Milošević čestitao Vojislavu Koštunici pobedu na izborima za predsednika Jugoslavije.
       Ali, Milošević je jednostavno šampion propuštenih prilika. Prvo je, osnovano se može sumnjati, on ili neko njegov najbliži naredio da se glasovima kosmetskih Albanaca šef socijalista prebaci u drugi krug, iako je i đacima prvacima bilo jasno da će u krađi garantovano biti uhvaćen i da bi se za njega taj drugi izborni krug pretvorio u deveti krug pakla.
      
       Kontramiting
       Onda je Milošević u govoru, koji je bio koliko preteći toliko i oproštajni, tamo nekome pripisao sve svoje greške i neuspehe i uradio ono što iole ozbiljan političar nikada ne učini - kritikovao narod što je glasao kako je glasao. Naivni ste i ne vidite dalje od nosa, poručio je narodu predsednik kome i dalje kao da ništa nije bilo jasno posle 24. septembra, pa je u utorak 3. oktobra još razmišljao o mogućnosti da njegovi organizuju kontramiting 5. oktobra. "Savetovao sam Radetu Markoviću, šefu tajne policije, da kaže Miloševiću da nijedan član Izvršnog odbora SPS-a ne sme nigde u Srbiji da se pojavi sam na ulici bez obezbeđenja", objašnjava svoju reakciju na ideju kontramitinga nekadašnji Miloševićev i Markovićev saradnik.
       Manje mudar je bio Ustavni sud Jugoslavije koji je u sredu uveče, 4. oktobra, pokušao za Miloševića da sašije novo ruho, a samo je uspeo da napravi šnit za sopstveno zatvorsko odelo, jer se vrlo lako može pojaviti neko sa tužbom kojom će tvrditi da je upravo odluka suda izazvala dvočasovni prevrat 5. oktobra, u kojem je troje ljudi izgubilo život, demolirana i opljačkana zgrada Skupštine Jugoslavije, spaljena i opljačkana Radio-televizija Srbije, opljačkana policijska stanica u beogradskoj ulici Majke Jevrosime...
       Kada je u četvrtak ujutro čačanski gradonačelnik Velja Ilić, probijajući barikade na putu do Beograda, došao pred Skupštinu SRJ i izdržao prvi suzavac, bilo je jasno da 5. oktobar 2000. nimalo neće ličiti na 9. mart 1991, zimske šetnje 1996/7, letošnju "odbranu" beogradske televizije Studio B... Ovaj novinar je u to postao sasvim uveren kada mu je dva sata pred zakazani miting Velja Ilić rekao: "Ja ove ne vraćam bez obavljenog posla" kad je video čvrst stisak ruke Miroljuba Labusa i Zorana Đinđića koji su jedan drugome ponovili "Ili on - ili mi".
       "Ja sam se spremao za izbore, a oni za građanski rat", vajkao se posle bitke Milošević jednom od retkih gostiju u njegovoj dedinjskoj izolaciji. To, naravno, nije tačno. On je računao da će odgovor na pokradene izbore biti demonstracije opozicije koje će njegova pretorijanska garda - "crvene beretke" i SAJ očas razbiti, a vanredno stanje učvrstiti tenkovima koje je general Nebojša Pavković dovezao sa Kosmeta posle kumanovske kapitulacije. Višestruko je pogrešio.
       Pre svega, sada je između reči "opozicija" i "znatna većina naroda" stajao znak jednakosti. Narod je bio spreman da brani svoju volju i to je pokazao dosad najmasovnijim štrajkom i "Kolubarskom bitkom 2000." koju su Vojislav Koštunica i rudari dobili na kopu "Tamnava-istok" u sredu, 4. oktobra. I političko rukovodstvo opozicije se ovoga puta spremilo za bitku, rešeno da osvajanjem saveznog parlamenta - simbola volje naroda - i Radio- televizije Srbije - zaštitnog znaka autokratskog režima - obezvredi njegov pokušaj prekrajanja duha naroda. O toj spremnosti, međutim, Miloševića ovoga puta nije imao ko da izvesti. Ćutale su, po svemu sudeći, obaveštajne službe i vojske i policije iako su i jedna i druga imale sasvim dovoljno informacija o planiranoj akciji.
      
      
       KGB
       "Da, imali smo plan kako da osvojimo Skupštinu SRJ i zgradu Televizije. Mislili smo da nam to bude ulog da tražimo da ekspertski timovi provere izborni materijal jer smo bili sigurni da imamo sve dokaze da je Koštunica pobedio u prvom krugu. Imali smo spremljene i dve televizije preko kojih bismo to mogli da saopštimo narodu. Međutim, sve se tako brzo odigravalo, a kada su "crvene beretke" odbile da intervenišu, naša ideja o ekspertskim timovima koji će proveravati izborne rezultate postala je prošlost - režim Slobodana Miloševića se predao", kaže jedan funkcioner Demokratske opozicije Srbije.
       Sagovornik NIN-a upućen u rad obaveštajnih službi vojske i policije kaže da su se one ponele kao svojevremeno KGB u Sovjetskom Savezu: umesto služenja režimu koji je sam sebe pojeo i rada u korist naroda i države, izabrali su - narod i državu. "Policija je izračunala da je socijalni trošak tranzicije manji od socijalnog troška održavanja režima Slobodana Miloševića", kaže ovaj sagovornik NIN-a.
       "Vlajko Stojiljković nije imao kome da izda naređenje. Komandne linije su nepogrešivo pucale, blokade puteva bile su mlitave, jedinice iz unutrašnjosti odbijale su da krenu ka Beogradu... Takvo ponašanje se moglo očekivati posle saznanja da je 83 odsto vojske, policije i zatvorenika glasalo za Koštunicu. Ne možete policajca da naterate da radi protiv svoje savesti. A da je policija bila uverena da treba da rasturi demonstracije to bi i učinila. Za početak, zamislite šta bi se dogodilo da je snajper sa Pošte ili Doma sindikata razmrskao glavu vozača buldožera i pobio još nekoliko najborbenijih demonstranata", govori jedan bivši policajac, koji ipak nimalo ne sumnja da je krajnji rezultat svakog sukoba naroda i policije - pobeda onog prvog. (Vojislav Šešelj, šef radikala, tvrdio je u Skupštini Srbije, u ponedeljak 9. oktobra, da vlada ne kontroliše policiju, da je nije preuzeo ni DOS, "Znamo ko je mogao da preuzme policiju, to je posao koji traje možda i godinu... NATO je ostvario u miru ono što nije mogao bombama.")
       Šta se zbilo 5. oktobra: rušenje srpskog Berlinskog zida - urušavanje istrošenog komunističkog autoritarnog režima koji pada zajedno sa svojim vođom, manifestacija narodne volje, puč, revolucija nalik onoj iz 1945. godine. O tome će narednih godina raspravljati političari, istoričari, sociolozi... Zoran Đinđić, menadžer kampanje DOS-a, kaže za NIN: "U četvrtak uveče imali smo vlast serviranu na švedskom stolu. Mogli smo da proglasimo revoluciju, ali smo hteli samo legalizaciju vlasti. Preduzimali smo i neke stvari kako bismo sprečili eventualne protivudare socijalista, ali su se one pokazale nepotrebnim."
       Vlast se valjala ulicama. Narod predstavljen u manje-više samoproglašenim liderima, prevratničkim grupama, štabovima... počeo je da uzima u svoje ruke koliko je mogao i vlasti i moći i imovine: "oslobađani" su mediji, fabrike, ustanove. Neki lideri DOS-a nisu odoleli da poput nekadašnjih komesara revkoma na papiriću izdaju reverse za zauzimanje, po njihovom mišljenju, važnih tačaka društvene-ekonomske-političke moći, što je bio jedan od najboljih znakova da je počela promena društvenog sistema: prelaz iz specifičnog oblika komunizma u videćemo kakav kapitalizam.
       Priznanje Slobodana Miloševića (petak, 6. oktobar) da je izgubio izbore i da je Vojislav Koštunica legitimni predsednik Jugoslavije samo je bilo formalno priznanje da on sigurno neće biti jedan od upravljača te tranzicije.
       Javni dokaz da je isti, da ga ništa ne može izmeniti, šef SPS-a dao je sam uveravajući nas u nešto što se nikada nije dogodilo: "... uvek sam govorio da partija ne može nikada da pokaže svu svoju snagu i svoje kvalitete ako jedno vreme ne bude opozicija".
      
      
       Tranzicija
       Međutim, izgleda da Milošević koji je "jogurt revolucijom" ušao u istoriju još ne shvata da ga je "buldožer revolucija" na mala vrata izvela iz nje. Da li to nova vlast misli da mi zabrani da se bavim politikom, parafraza je pitanja koje je Milošević uputio saradniku pošto mu je u dedinjskoj usamljenosti, pre neki dan, objasnio da su okolnosti takve da je i za njega i za SPS bolje da više ne bude na čelu stranke i da se ne bavi politikom.
       Da je odmah posle septembarskih izbora čestitao Koštunici na pobedi, Milošević bi - čak i da nije mogao da računa na mesto saveznog premijera sačuvao svoj establišment, zadržao RTS i "Politiku" u svojim rukama, sa uživanjem posmatrao kako Zapad ne ispunjava obećanja data opoziciji u obliku ukidanja sankcija i velike pomoći pod izgovorom da će time samo učvršćivati levičarski režim. Ali, Milošević nije izneverio sebe. Inatio se, nije hteo da dă prst, izgubio je i ruku i glavu: ostao je bez harizme, bez RTS-a i "Politike", razbucao je sopstvenu stranku, stavio ključ u bravu ženine partije.
       Deo SPS-a je shvatio da je vreme da se spasava šta se spasiti može, ponudio je u ponedeljak (9. oktobar) DOS-u, radikalima i Srpskom pokretu obnove dogovor o prevremenim izborima u Srbiji i obrazovanju privremene vlade. ("Mislili smo da malo predahnemo i da za pet dana počnemo kampanju za organizovanje prevremenih izbora u Srbiji, ali nas je SPS preduhitrio i iznenadio svojom ponudom", kaže Zoran Đinđić za NIN.) Time je počelo stvaranje novog SPS-a koje bi na što skorijem "kongresu obnove" moralo da bude okončano kako bi se krenulo u kratku kampanju koja će prethoditi izborima za Skupštinu Srbije (17. ili 24. decembar). Brzo će se videti šta je važnije socijalistima: da li da utvrde ko je od njih "prodao Slobu opoziciji" ili ko od njih može da bude zaštitni znak novog izgleda prethodnih deset godina najjače stranke u Srbiji.
       Raspisivanje republičkih izbora odmah je učinilo privremenim sva dosadašnja "oslobađanja" medija, fabrika, preduzeća, ustanova, institucija. Tranzicija je privremeno prikočena.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      

Policija "Pregovori o privremenoj republičkoj vladi zapeli su zbog ministarstva policije. Tražimo ga i mi i socijalisti. Mi moramo da ga dobijemo kako bi bili zaštićeni ljudi koji su kao i mi izložili smrtnoj opasnosti svoje živote. Ne treba nam ni jedno drugo ministarstvo. A ako hoće da nam daju još neko, uz ministarstvo policije, neka to budu sva ona u kojima ima puno problema poput zdravstva, energetike, snabdevanja", kaže Zoran Đinđić, menadžer kampanje DOS-a koji tvrdi da ova formacija još nema svog kandidata za predsednika Srbije.

      
      

Nebojša Pavković Većina lidera DOS-a, a naročito generali Momčilo Perišić i Vuk Obradović, smatraju da Nebojša Pavković, sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije mora da bude smenjen. To uverenje deli izgleda i većina ostalih lidera DOS-a. Neki od njih su rekli da se Pavkovićeva smena očekuje na sednici Vrhovnog saveta odbrane kojoj će prisustvovati i Milo Đukanović. U najbližem okruženju Vojislava Koštunice misle da bi Pavkovića trebalo sačuvati i zato što je odbio da pokrene tenkove protiv naroda na ulicama Beograda.

      
      

Bulatović ili Labus Deo DOS-a i G-17 misli da bi najbolje rešenje bilo da se obrazuje ekspertska savezna vlada na čijem čelu bi se nalazio Miroljub Labus. To rešenje, po svemu sudeći, mogao bi da podrži i Milo Đukanović.        Predsednik SRJ Vojislav Koštunica bliži je, izgleda, stavu da bi mandatar trebalo da bude Predrag Bulatović.        Problem, ako ga ozbiljno ima, nije nerešiv, jer i Labusovi lobisti iz DOS-a kažu da mogu da podrže Koštuničin stav.        Zanimljivo je da se u razmišljanjima o saveznoj vladi pominje i Danko Đunić, ekonomista, koji je važio za jednog od nosilaca liberalne struje u SPS-u i čijih se usluga svojevremeno odrekao Slobodan Milošević. Posle toga Đunić je postigao veliki uspeh u svetski poznatoj firmi "Diloj & Tuš".