Milan Šarac: Ispovest generala Đoke Jovanića(5)

      Na kraju druge godine bilo je predviđeno da nas i Staljin primi. Međutim, tada su već došla ona pisma Informbiroa za koja mi nismo znali. I onda je Staljin poslao svoga generala koji je bio u njegovoj pratnji - ne mogu sada da se setim kako se zvao.
       A dok smo bili još u prvoj godini došao je Tito sa nekom grupom i imao je sastanak sa Staljinom. Mi smo znali kako se sve to odvijalo. Tito je pričao kako je izgledao taj njihov razgovor. Staljin je njega tri puta hvatao i dizao u vazduh. Tri puta - to je kao najveća počast. Tito se čudio: "Kako je tako mali čovek mene dizao, a ja nisam baš sitan?" Imao je neku strašnu snagu. Tito je bio i na mauzoleju sa njima, a do toga doba nijedan strani državnik nije smeo da se popne tamo, sem Ajzenhauera. Tito je bio druga ličnost koja se popela tamo.
       Vratili smo se u junu mjesecu 1948. i onda smo raspoređeni na razne dužnosti. Zamenik načelnika Generalštaba je Rodić, načelnik Prve uprave je Morača, načelnik Druge uprave ja, neki su po armijama, za Vojnu akademiju bio je zadužen Arso Jovanović i tako smo počeli da radimo. Ja sam počeo da radim u upravi, u Generalštabu. Međutim, poslije mjesec-dva, kada je došao Informbiro, kada je Arso pokušao da pobjegne, napravljene su neke izmjene, pa smo ja i Morača otišli u Akademiju mjesto Arse.
       Dok smo bili u Moskvi, nismo znali za ta pisma koja su već neko vrijeme išla između našeg CK i boljševika. Pred naš odlazak Nada Popović nas je upoznala da postoje ta pisma. Kada smo se vratili, došlo je do Rezolucije Informbiroa.
       Meni je bilo najteže i uvredljivo kada su govorili ružno o našoj borbi, kako ona nema nekog značaja. Druga stvar, to vrijeđa jedan ljudski ponos kad znamo šta je bilo, kad se narod borio, kroz koje je teškoće prolazio... I sad da to neko osporava zbog nekih svojih interesa. Tako da se nisam kolebao i opredijelio sam se protiv Rezolucije Informbiroa.
      
       INSTITUT: I počeli smo da radimo. Ja sam bio načelnik Druge uprave samo kratko vrijeme. Poslije sam postavljen za načelnika Vojnonaučnoga instituta.
       Premješten sam 1957. godine za komandanta korpusa u LJubljani. Dok sam bio u komandi korpusa, posjetio nas je maršal Žukov. Pratio sam ga dok je obilazio našu Prvu diviziju. Bio je prijatno iznenađen nekim našim novotarijama u artiljeriji.
       Onda sam bio prisutan kada ga je primio drug Tito. Bio sam vrlo zadovoljan kako se Žukov, najveći vojnik Drugog svjetskog rata, odnosio prema Titu. Rekao je otprilike: "Druže maršale, vi ste čovjek vrlo iskusan, dobro poznajete i Zapad, mi sad imamo rukovodstvo koje je dobroželeće, imaju dobre namjere, ali nemaju dovoljno iskustva (bilo je reči o Hruščovu i o njegovoj garnituri). Ja vas molim da pomognete da oni dobiju jednu pravu ocjenu o tom stanju." Poslije je ostao na ručku i još razgovarao sa Titom.
       Ponovo sam došao u Beograd 1959. godine. Ta ustanova (Institut), sređivala je materijale, zapovjesti iz Drugog svjetskog rata. Onda sam išao kod Koče Popovića koji je bio načelnik Generalštaba i rekao: "Druže Kočo, ova ustanova ne može da se zove Vojno-naučni institut." Onda je Koča rekao: "Pa neka to onda bude Vojnoistorijski institut, ti za njega napravi statut." Tako sam ja bio prvi načelnik Vojnoistorijskog instituta.
       Poslije sam otišao za načelnika novoformirane ustanove gdje smo izdavali časopise. Bio sam prvi urednik "Vojnog djela". Koča je tražio kako ćemo zvati taj novi časopis, nismo ga mogli nazvati "Vojna misao" pošto su to Rusi imali.
       Poslije tih raznih dužnosti određen sam - to je već '50. godine - za načelnika Opštevojnog fakulteta. Vojna akademija je predstavljala fakultet koji je imao 80 odsto slušalaca koje je naša Armija školovala, a ostali su bili po manjim gradovima. Ja sam bio načelnik tog fakulteta dve godine, 1950-52.
       Čim sam došao iz Rusije, tražio sam da idem u jedinicu. Ali Koča nije dao i tek kad sam završio taj svoj fakultet, dao mi je dužnost načelnika štaba Pete armijske oblasti koja je imala teritoriju Hrvatske i Slovenije. Moj komandant je bio Kosta Nađ. On mi je inače bio i đak, i sad komandant od 1952. do '57. godine.
       Prvo sam bio u Zagrebu načelnik štaba, pa sam posle bio dvije godine u LJubljani, pa sam došao u Generalštab i bio sam načelnik Treće uprave, Prve uprave, predsjednik Komisije za pukovničke ispite, poslije sam išao za komandanta armije u Zagreb (skoro sedam godina), pa za podsekretara. Imao sam pod svojom komandom političku upravu, upravu bezbjednosti, i Zavod za penzionere.
      
       HRVATSKO PROLEĆE: Ja sam '67. došao za komandanta u Zagreb. Bio sam na dužnosti načelnika štaba sa Kostom Nađem. Primio me Bakarić kad sam došao. Mi smo inače drugari još iz rata, zajedno smo radili u Glavnom štabu nekoliko mjeseci i spavali smo u jednoj sobi. Bili smo drugovi baš dobri i u nekim borbama smo bili zajedno.
       On meni kaže: "Đoko, ja nisam zadovoljan što si ti došao ovde za komandanta." Ja sam bio strašno iznenađen. "Kako, Vlado, pobogu? Pa ti mene dobro poznaješ, znaš da imam svoju glavu." "Tebe je sada Gošnjak - nije rekao Tito, ali mislio je na Tita - poslao ovamo da ti nama i Slovencima zavrneš šiju, da nas dovedeš u red." Tako otprilike. Ja sam bio malo iznenađen ali posle sam video da to nije samo njegovo mišljenje.
       Pa je Tito jedanput, poslije dva-tri mjeseca moga boravka u Zagrebu, u zimu '67.-'68, sazvao sastanak u Zagorju i pozvao je tamo partijsko rukovodstvo Hrvatske: Bakarić i Savka Dabčević i ostali. Bio je među pozvanima i Rukavina koji je bio prije mene komandant.
       Tito je rekao: "Ja sam obavješten da vi imate loš odnos prema sadašnjem komandantu armije. Ja sam vrhovni komandant i ja poznajem Đoku Jovanića iz rata, ja sam ga postavio i imam puno povjerenje u njega. Tražim od vas ne da mu smetate, nego da mu pomognete da se bolje snađe i da bolje sarađujete." Tu je bila i Anka Beravs, zajedno smo bili u zatvoru. I ona je isto rekla da me zna i govorila je nešto o tome. Poslije je bila zajednička večera i bila je atmosfera sasvim lijepa i nisam osetio ništa loše: znači, desila se ipak promjena kod tog rukovodstva. Međutim, sada dolazi maspok.
      
       MASPOK: Prvo moje saznanje o maspoku bilo je kada su se Đodan i Veselica pojavili na radiju i govorili kako je hrvatski narod ugrožen, da treba da se organizuje. Odmah sam reagovao i otišao kod Savke Dabčević koja je tada bila predsjednik Partije Hrvatske. Rekao sam joj da sam to čuo na radiju i da bi ona trebalo da se ogradi, isto na radiju. Savka je odbila: "Ne možemo, Đoko, mi Hrvati da stalno dokazujemo da svi Hrvati nisu ustaše. Nije to tako." To je bio odgovor.
       Tako se to nastavilo. Tito je isto ubrzo saznao da se nešto tu događa. I kada smo zajedno bili u vili "Zagorje", on mi je postavio pitanje: "Kako i šta oficiri, vojska, pa i civili misle o hrvatskom rukovodstvu i o stanju u Hrvatskoj?" Ja sam vrlo otvoreno rekao da vojska misli negativno o hrvatskim nacionalistima. Da je prije neki dan održana partijska konferencija u Tenkovskoj brigadi i da je osuđeno takvo nacionalističko ponašanje. Da sam razgovarao sa Savkom Dabčević da se ogradi od nacionalističkih izjava Čička i drugih, i da to nije urodilo plodom. On je pitao šta misle Srbi u Hrvatskoj. Rekao sam da Srbi strahuju. I došlo je do sastanka u vili "Zagorje" kod Tita.
       Bilo je to, ako se ne varam, 3. jula. Sazvao je sastanak u 16 sati u vili "Zagorje" i pozvani su tu svi ovi glavni rukovodioci: Savka Dabčević, Bakarić... Tito je odmah uzeo riječ i osuo vatru na njih: "Ja sam išao u Veliku Britaniju i kada sam se vraćao, slušao sam na radiju izjave nekih od vas, to je čisti hrvatski nacionalizam. Sada mi je krivo što sam i ja rođen kao Hrvat, tako mi to teško pada. Zahtijevam od vas da branite interese Jugoslavije, ako imate primjedbi, dajte te primjedbe."
       Onda je rekla Savka: "Pa kada se dijeli kolač, dijeli se u Beogradu i glavni dio uzmu Srbi, a nama što ostane."
       "Nije tačno", kaže Tito, "i vi mene obavijestite idući put kada bude takav sastanak, ja ću biti tamo." I tako je završen taj sastanak u jedanaest-dvanaest sati.
       Sutradan sam ja došao kod Tita, nedelja je bila. Tito je trebalo da obilazi omladince na radnoj akciji tamo kod Zagreba. Bio je sa njim i onaj Dalmatinac, zagrebački sekretar komiteta, ali on nas je brzo ostavio i otišao.
       Onda me Tito pita: "Da ja nisam bio sinoć previše strog?" Ja sam se iznenadio. "Druže Tito, vi ste im rekli to što je trebalo da se kaže i ja mislim da će to biti dobro primljeno od svih." Tito je bio zadovoljan i kaže: "Mislio sam da li je to baš tako, kolebao sam se, ali hoću da im otvoreno kažem." I to je bilo to sa maspokom. Poslije toga dolazi sastanak u Karađorđevu gdje je Tito smijenio to rukovodstvo tako da je situacija bila sasvim drugačija.
      
       LIČNE STVARI: U ovo vrijeme imao sam jedan sastanak. Došao je drug iz Unutrašnjih poslova Zagreba pa mi je rekao: "Druže komandante, mi smo obavjestili vašu drugaricu da vaš sin uzima drogu i mi znamo da mu to daju organizovano. To su ustaše iz Italije, direktno. Odlučili su da razbiju vašu porodicu, pa su sinu Miši, preko jednog dječaka, opet sina jednog doktora, davali najpre jedan lijek da se čovjek može bolje koncentrisati, pa su poslije tog lijeka počeli davati drogu. Mi smo otišli kod vaše drugarice, ali ništa se nije preduzelo. On i dalje koristi tu drogu."
       Ja sam se bio strašno uznemirio i onda sam pitao ženu: "Kako to da me nisi obavijestila?" "Pa, bio si na putu, nisam htjela da te uznemiravam, ja sam preduzela neke mjere, neće biti više tako."
       Onda sam se povezao sa jednom doktoricom koja je bila van vojnih bolnica. Važila je za dobrog stručnjaka. Zvala se Blažević. I onda sam se sa njom savjetovao. Davali su se lijekovi. Tako da kada smo se preselili iz Zagreba u Beograd (1954), ja sam se dalje povezao sa pukovnikom iz vojne akademije, Petrovićem, pa smo i dalje liječili moga sin i gotovo izliječili. Završio je studije i postao nastavnik muzike u muzičkoj školi.
       Tada sam saznao od ovih drugova iz Unutrašnjih poslova da nije moj slučaj jedinstven: da su slično postupali sa sinom Vladimira Dedijera, tako da su otrovali njegova sina i on se ubio sa Potočarevim sinom, Kardeljevim, Vicka Krstulovića i još mnogo nekih drugova i to znači da su htjeli da se razbije porodica i nanese najveća moguća nesreća tim ljudima na položajima.
       Kako se završilo sa mojim sinom? On je završio studije, oženio se, dobio dijete, sve je bilo u redu. Međutim, ovi su iz Italije poslali nekog njegovog školskog druga i on je sa njim sjedio pa su ponešto pijuckali i ovaj je počeo ponovo da mu daje drogu. Mi smo tada isto prekinuli sa tim, ali je to bila velika opasnost. Tako da je moj sin, pošto se rastao od žene, izvršio samoubistvo 11. januara 1987. godine. Tako je završio moj sin. Sada imam unuka i sretan sam što sam sa njim.
       Da, on mi je govorio: "Ćale, kad ja uzmem drogu i kad zamišljam ono najlepše u životu što će mi se desiti, muzika, društvo, ono kad je čovjek najsretniji, to mi se tako događa." To je strašno, strašno opasna stvar.
      
      
       TITO U MOSKVI: Radilo se o situaciji na Bliskom istoku kada su Izraelci zauzeli Suec. Mene je pozvao Gošnjak: "Sutra da se nađeš na aerodromu, ići ćeš sa Titom u Moskvu." Sa nama je bio Vlada Popović. Nas trojica smo sjeli u naš avion i otišli u Moskvu.
       Toga dana u dvanaest sati noću počeo jedan veliki skup Varšavskog pakta. Bili su svi: Gomulka, Čaušesku, Ulbriht, Kadar, Živkov itd. Svi su bili tu. Predsednici država, predsednici vlada i vojni komandanti. Tito mi je rekao: "Sačekaj da vidimo koga su oni sve doveli, pa možda ti nećeš morati da budeš, ako nisu vojna pitanja." Međutim kada je video da su tamo i vojnici, da je svaka treća ličnost vojnik, onda smo nas trojica prošli i sjeli.
       Tačno ispred nas su bili Rusi. U centru velike sale sovjetsko rukovodstvo: Brežnjev i ostalo rukovodstvo, a ispred njih predstavnici Ministarstva narodne odbrane, Generalštaba - Zaharov, koji je bio moj komandant vojne akademije koju sam završio.
       Brežnjev je otvorio skup. Dao je reč Novotnom koji je izlagao šta misli o situaciji. Sve dok je trajalo ovo, dolazio je oficir i davao predsedniku telegrame ruskog ambasadora u Kairu. On je govorio: "Evo ovoga momenta, uveče, Naser je pokušao da izvrši samoubistvo pa su ga jedva sprečili."
       Poslije toga je Brežnjev prozvao Tita: "Druže Tito, vi niste naš član, ali vi ste najbolje informisani o toj situaciji u Egiptu i imate dobre odnose sa Naserom i ostalima. Pomozite nam i kažite šta mislite da bi sad trebalo uraditi." Tito je rekao otprilike: "Treba tu smireno razmotriti situaciju. Treba imati u vidu , kada se radi o Arapima, da su to ljudi emotivni. Oni misle sad jedno, sad drugo. I ne treba sve odmah shvatiti teško i tragično. Evo ja ću, na primjer, poslije ovog sastanka, preko vaših veza, ako mi dozvolite, zvati Nasera i pomogao bih mu da se snađe. A čim dođem u Jugoslaviju, već ću imati neki sastanak sa njim." Od tada su svi govorili u tom duhu: jeste opasno, može svjetski rat da izbije, ali...
       Poslije, na prvom odmoru, u dva sata noću, video sam jednu drugu sliku Tita. Tu su bili Kadar, Gomulka i ostali. Popili smo kavu i Tito je išao od jednoga do drugoga i šalio se sa njima. Sa Kadarom je razgovarao na mađarskom, onda je sa Ulbrihtom razgovarao na njemačkom. A oni su ga svi gledali, kako bih rekao, divili su mu se. Na primjer, onaj Ulbriht, sav se ukočio. Gledao ga očima, prosto, kao da neko čudovište gleda. Ogroman autoritet je Tito imao kod tih ljudi i oni su se sa radošću pozdravljali sa njim, a Tito se ponašao onako, kako bih rekao, kao neki grof, sa visine.
       Kasnije, pored nas je stajao Grečko, ministar Varšavskog pakta. Ja kažem Titu: "Dajte ga nešto pitajte". Samo što sam to rekao, a Tito će njemu: "Maršale, kako se to vi sada kolebate, mislite šta ćete, kako ćete se postaviti, kako ćete pomoći Naseru, bi li to tako bilo i sa nama da smo mi u takvoj situaciji?" A ovaj kao da raportira svom vrhovnom kmandantu: "Druže Tito, to je jedna stvar kakva je sada sa Naserom i ostalim, a druga je stvar kada biste bili vi u takvoj situaciji."
      
       VELIKA PARADA: Ja sam poslije '74. došao u Beograd i saopštio mi je načelnik Generalštaba da je vrhovni komandant odredio mene da rukovodim paradom, '75 - to je tridesetogodišnjica oslobođenja.
       I bilo nam je stalo do toga. Nije bio u pitanju samo korak, već čitava jedna organizacija, koordinacija između avijacije i pešadije. Tada smo uveli jednu novinu, snimali smo kamerom vježbe i poslije pokazivali vojnicima i oficirima: "Evo vidite, vi ovako izgledate. Tu ste pogriješili ovo, tu ono, itd." Tako da su ljudi videli gdje su griješili.
       Parada je ispala jako dobra. Ja sam došao u džipu, raportirao sam drugu Titu i popeo se na tribinu. Kada je parada počela, rekao sam Titu: "Druže Tito, vi ste htjeli da održimo paradu u Drvaru gdje smo dobili proleterski naziv, pa sam vam ja savjetovao da se ne drži ta parada jer je bila zima, a htio sam da bude lijepo vrijeme. Međutim, ni jedanput od tada je nismo održali, evo sad je ta parada koju sam organizovao." Tito se malo nasmejao. A baš su tad išli u paradi ispred tribina košarkaši. Tad je bio onaj košarkaš Knežević, Hercegovac onaj visoki, preko dva metra. Pita Tito: "Ko su ti ovi veliki vojnici? Gdje ih nađe? Slabo im je u socijalizmu pa su toliko narasli."
       Tada su nastupali i narodni heroji. Pojavili su se istovremeno avijacija i tenkovi. Lijevo od nas je bio Kardelj. Tad se pojavila mornarica, na kamionima čamci i ostalo. Kardelj je pitao: "Koliko košta ovo jedno?" Ja sam mu objasnio i rekao da je, naročito za mornaricu vrlo skupa tehnika. On kaže: "Pa mnogo je, ali šta da radimo, ne možemo bez toga." Poslije mi je sam Kardelj pričao da su Slovenci tražili da se ponovi na njihovoj televiziji dva puta ista ta parada, tako je bila dobra.
      
       OPASNE KOMBINACIJE: Trebalo je razmotriti situaciju sa glavnim kadrovima u vojsci za narednih deset godina - to znači od '76. do '86. Bilo je odlučujuće da znamo ko će biti savezni sekretar, ko će zamijeniti LJubičića kome ističe rok za dvije-tri godine. I ja sam LJubičiću predložio da pita vrhovnog komandanta koga on predlaže. On je pitao druga Tita koji mu je rekao da će ga zamijeniti Stane Potočar, tadašnji načelnik Generalštaba. To je meni bilo dovoljno.
       Međutim, meni je bilo nezgodno da kažem ko je predložen pa sam poslije na sastanku sa Potočarem, Šumonjom i Kukočem (Kukoč je bio tada u CK Jugoslavije i prije mene je radio ovaj posao i pravio neke kombinacije pa zato sam njega uzeo u najuži sastav) i ovako im rekao: "Drug Tito je predvideo da savezni sekretar poslije odlaska LJubičića bude Franc Tavčar, komandant ljubljanske armije, to je Slovenac i znači treba i ostali da komanduju."
       I mi smo poslije počeli da kombinujemo ostale kadrove. General LJubičić je trebalo da ide na Kubu kod Kastra. I on je naredio da mi vršimo te kombinacije.
       LJubičić se vratio sa Kube početkom oktobra '76. godine i tada ga je na aerodromu Brnik dočekao Stane Dolanc koji je bio generalni sekretar partije i pitao ga: "General Jovanić pravi neke kombinacije i tebe nije uzeo u obzir nego sebe. Šta ti znaš o tome?" Ovaj se bio malo iznenadio:
       Kako je Dolanc došao do tih podataka? Ja ne znam. Verovatno je Kukoč pričao Juri Biliću koji je bio u sekretarijatu, Jure Bilić Dolancu koji je verovatno bio zabrinut.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Pre tri meseca je general Đoko Jovanić "otišao na raport svom vrhovnom komandantu". Ispratilo ga je više od sto generala. Ostala je legenda i, kao što će se čitaoci NIN-a uveriti, retko bogata biografija - retka i među najodabranijom "decom komunizma". Naš kolega Milan Šarac od jeseni 1996. susretao se s generalom. Snimio je opsežnu ispovest čije će delove NIN objavljivati od sledećeg broja. Sasvim je izvesno da generalovo autentično svedočenje značajno pomera granice naših znanja o događajima i ključnim ličnostima iz druge polovine XX veka istorije zemlje Južnih Slovena. Fotografije uz feljton su iz albuma generala Jovanića. Feljton je priredio Slobodan Reljić.