Filozof, guru egzistencijalizma, više je polagao na svoje književno delo govoreći: "Želim da besmrtnost zadobijem književnošću"

      Beogradska izdavačka kuća "Paideia", koju vodi Petar Živadinović, nedavno je povodom dvadesetogodišnjice smrti Žan-Pola Sartra, nekadašnjeg gurua egzistencijalizma (ako je to bio povod i ako je neki povod uopšte bio potreban) objavio u jednoj knjizi sa originalnog kritičkog izdanja Sartrov književni opus pod naslovom "Romani i novele". U našem prevodu (prevodioci Jelena Stakić, Ivan Dimić i Mirjana Vukumirović) ova knjiga broji skoro 1400 stranica i u tom pogledu je izuzetno nepraktična.
       Nema nikakve sumnje da je objavljivanje Sartrovog književnog dela u jednoj knjizi značajan izdavački poduhvat, ne samo zato što je reč o kritičkom izdanju opremljenom neophodnom istraživačkom aparaturom, mnogim Sartrovim beleškama koje su izostale iz konačnog teksta i koje zato otvaraju vrata njegove književne radionice, nego i zato što ovo delo ponovo podseća na staro pitanje koje je postalo i Sartrova lična opsesija: šta će u ovom delu preživeti i šta je vrednije, njegov filozofski ili književni deo.
      
       Kentaur od Stendala i Spinoze
       Oni koji su čitali "Ceremoniju oproštaja", intimni dnevnik Sartrove životne saputnice Simone de Bovoar, koji je ona objavila neposredno posle njegove smrti, biće iznenađeni u kojoj meri je sam Sartr bio opsednut strahom da ga delo koje je stvorio (on koji je želeo da bude, kako je govorio, Stendal i Spinoza istovremeno i koji je uz to veoma rano došao do ideje genija u sebi), da ga to delo, iako na izvestan način besmrtno - neće nadživeti.
       O ovoj opsesiji svedoče i priređivači ovog izdanja, podsećajući na Sartrovu reakciju kada mu je negde 1965. njegov izdavač predložio da mu objavi delo u Biblioteci "Plejade". "Plejada je nadgrobna ploča, neću da me sahrane za života", odgovorio je Sartr. Kasnije je, vele priređivači Mišel Konta i Mišel Ribalka, promenio mišljenje. Ipak, nije dočekao svoje delo u "Plejadama".
       U svakom slučaju, i priređivači ove knjige Sartrov književno-filozofski projekat nazivaju "narcističkim projektom", slažući se u tome da je, ako ništa drugo, Sartr kao retko ko u XX veku došao do ovog "prava na javnu autobiografiju" zahvaljujući upravo slavi koju je tako rano stekao. Ipak, niko kao on nije istovremeno strepeo da će ubrzo posle njegove smrti to delo biti zaboravljeno. Biće dovoljno, govorio je, da se promeni pojam književnosti, onako kako se to desilo u kineskoj književnosti, koja je odbacila svoju prošlost, pa da ovaj kentaur koji je želeo da bude i Stendal i Spinoza istovremeno, bude konačno zaboravljen. Jer, takvih lomova u istoriji književnosti biće pošteđeni jedino oni koji su, po njegovim rečima, dosegli "suštinu književnosti".
       Više je nego jasno da je sam Sartr više polagao na svoje književno delo, jer prema Sartru postoji izvesna hijerarhija a ona kaže da je filozofija na drugom a književnost na prvom mestu. Uostalom, Sartr je počeo kao pisac i ova dvojnost između filozofije i književnosti obeležava njegovo delo u celini. "Ja želim da besmrtnost zadobijem književnošću", govorio je Sartr, "filozofija je način da joj se pristupi. Ali u mojim očima ona nema apsolutnu vrednost, jer okolnosti će se promeniti i dovešće do filozofskih promena. Filozofija se ne odnosi na trenutak, to nije nešto što se piše za svoje savremenike, ona umuje o bezvremenim stvarima. NJu će nužno prevazići druge filozofije, jer govori o večnosti, ona govori o stvarima koje izdaleka prevazilaze naše današnje pojedinačno gledište. Književnost, naprotiv, govori o sadašnjem svetu, svetu koji se otkriva kroz čitanje, razgovore, strasti, putovanja. Filozofija ide dalje, ona smatra da su današnje strasti, na primer, nove strasti koje nisu postojale u Antici."
      
       Pravo na javnu autobiografiju
       Tako je Sartr formulisao paradoks prema kome je filozofija upravo zato što govori o večnosti i ima izvestan odnos prema nauci i istini, podložnija promenama nego književnost koja govori o čovekovoj svakodnevici, o svetu koji se otkriva kroz čitanje, strasti, putovanja. Ali, nezavisno od toga, zanimljivo je i povodom ove knjige, koja rezimira upravo njegovo književno delo, postaviti pitanje da li je Sartr bio u pravu. Da li dve decenije posle njegove smrti ono što traje u ovom kentaurskom delu pripada filozofiji ili književnosti? I kako danas stoji sa njegovim delom u celini, nezavisno od njegovih ličnih očekivanja i strahovanja.
       U tom pogledu, priređivači ovog dela nedvosmisleno daju prednost književnosti. "Da knjigom valja spasavati apsolut", pišu oni, "to ne spada u najmanje Sartrove protivurečnosti. S jedne strane, on tvrdi da pisac gradi svoje knjige rečima, a ne svojim jadima, sa druge, dozvoljava da na celo njegovo romaneskno delo naknadno padne neka vrsta autobiografske sumnje. Naravno to je zakon romana... Doista, Sartrovi romani stvorili su svog autora i dali mu pravo na javnu autobiografiju." No, eto paradoksa: autobiograf je neko Drugi, "jedan od onih mnogobrojnih parazita koji govore u nečijoj glavi ili vode nečije pero..."
       "Ja sam Rokanten", veli Sartr, "ali Rokanten koga otkriće slučajnosti nije dovoljno potreslo". Možda je to rešenje ovog paradoksa koje nameće ovo kentaursko delo, koje nije drugo do ovo pravo na javnu autobiografiju, tako izuzetno u ovom veku ljudskih prava. Ali, šta je slava, šta ovo "pravo"? Možda silazak filozofije u kafane koji je počeo sa Huserlom? Jer, "otkrićemo se na drumu, u gradu usred mnoštva, kao stvar među stvarima, kao čovek među ljudima".
      
       NENAD DAKOVIĆ