Dva koncerta na kojima su aplauze pobrali dirigenti Darinka Matić-Marović i Uroš Lajovic

      Ovogodišnji Bemus otvorio je akademik Dejan Despić rečima koje su kao svetlost obasjale sve prisutne. Na njegov govor naslonila se molitva Oče naš Josifa Marinkovića koju je publika slušala stojeći, smerno i kako dolikuje. Hor "Obilić", vođen iskusnom rukom Darinke Matić-Marović, uz učešće protođakona Vlade Mikića, Dragoslava Aksentijevića Pavla i Svetlane Bojčević, nastavio je program izvođenjem stare srpske duhovne muzike. Bila je to više molitva nego koncertni program, a vrhunac je predstavljala najlepša od najlepših stranica Stevana Mokranjca, pesma elitnih anđela iz Liturgije sv. Jovana Zlatoustog.
       Ova je muzika poznata u izvođenju mnogih uglednih dirigenata iz prošlih vremena, ali nikada u njoj nije zvučala kosmička dimenzija lepote i plemenitosti u ovako obilatoj meri. Ma koliko da je uspešnih koncerata i interpretacija ostvarila Darinka Matić-Marović, ova će pesma ostati zapamćena mnogo duže od jednog estradnog trenutka. Otvaranju Bemusa nije prisustvovala Radmila Bakočević, rektor Univerziteta umetnosti, sticajem okolnosti poznata ličnost iz sveta muzike, ali ni ministar kulture, valjda zato što ga već dugo vremena nemamo ili ga imamo ali niko ne zna njegovo ime.
       Dva dana kasnije, na istom mestu, u Kolarčevoj zadužbini dogodilo se još jedno malo muzičko čudo. Nekada redovni gost Beograda i naših orkestara, slovenački dirigent Uroš Lajovic posle dugih godina stao je pred Beogradsku filharmoniju. Dugotrajni aplauz pokazao je ono što smo godinama znali i ponekad govorili. Političari mogu razvoditi države uz ratove i psovke, ali ne i prijatelje. Uroš Lajovic se odazvao pozivu samo nekoliko dana pre koncerta, i sigurno je iz Beograda otišao zadovoljan. Program koncerta činila su dela Milana Mihajlovića Memento (najuspelije delo u njegovom opusu), nastalo u znak sećanja na Vasilija Mokranjca, zatim Koncert za violinu Jana Sibelijusa i, na kraju, Prva simfonija Johanesa Bramsa. Najfinije boje suptilno orkestrirane Mihajlovićeve partiture, zvučne gradacije i savršene formalne proporcije izvukao je Uroš Lajovic na površinu.
       Mladog violinistu Dmitrija Maktina iz Holandije, sa pedigreom ruske violinističke škole, neki su već upoređivali sa Julijanom Rahlinom i tako pokazali žilavu našu sklonost da svoje idole nećemo izneveriti čak ni onda kada to znači samo priznanje da se muzika obogaćuje različitošću a ne kopijama. Matkin je, bez sumnje, odličan violinista, dosledan u zamišljenoj interpretaciji i savršen u komunikaciji sa publikom.
       Centralni deo programa, znalo se to unapred, bilo je izvođenje Prve simfonije Johanesa Bramsa. Ako je nekada davno Uroš Lajovic, dolazeći u Beograd, pokazivao izvesno razumevanje za poneku slabost naših orkestara, ovoga puta, zauzeo je sasvim drugačiji stav. Činjenica je da je Lajovic u međuvremenu izrastao u dirigenta visokog ranga. Orkestru Beogradske filharmonije prišao je, čini se, kao Berlinskoj filharmoniji ili nekome sličnom i dobio zauzvrat tačno ono što je mogao da očekuje: pravog partnera u realizaciji opsežne partiture i besprekornu saradnju u svakom kolegi muzičaru. Nepogrešivim dirigentskim gestom, ali ne i teatralnim crtanjem muzike u vazduhu, Uroš Lajovic je ostvario interpretaciju u mnoštvu finesa, čvrsto armiranu u odabranim parametrima, u dinamičkim suprotnostima i emocionalnosti usmerenoj ka suštini poznoromantičarskog melanholika.
      
       MILENA MILORADOVIĆ