Bez obzira na to što nova vlast nije obećavala jeftine stanove na dugoročne kredite, to sad može biti test kod građana koliko će joj verovati. Možda će mnogi na kraju biti srećni što Mrkonjić nije imao srca da kaže svom tadašnjem predsedniku da za tolike stanove nema para

      Stara cincarska mudrost kaže - ne verujte nikome, a i sebi dopola. Da su je znali i ozbiljno shvatili, mnogi od srećnih uplatilaca stana iz poslednjeg grandioznog poduhvata nazvanog "Sto hiljada stanova za novi milenijum" koji je lično promovisao bivši predsednik Slobodan Milošević, verovatno bi još jednom dobro razmislili, pre nego što izvuku iz kuće poslednje devizne rezerve, ili ih čak od nekog pozajme. Posle zrelog promišljanja shvatili bi da im nije ostavljeno mnogo argumenata za slepo poverenje.
       Ovako, Direkciji za obnovu zemlje, koja je započela i vodila čitav posao, javilo se 18 000 građana voljnih da dođu do stana na kredit i po damping ceni od 700 DEM po kvadratu. Cela akcija nekako se slučajno poklopila sa predizbornom kampanjom, a tadašnji vladajući blok težište te kampanje bacio je na obnovu i izgradnju. Obnova na televiziji baš fino izgleda, ali ne pogađa u srce prosečnog birača - lepi su novi mostovi, ali ljudi nekako više vole nove stanove, pogotovu sopstvene. Kad se tome doda i priča o kreditima na 20 godina, u vreme kad se ni mašina za veš odavno ne može kupiti na kredit, pa još sa godišnjim kamatama od pet odsto (a već i deca znaju da je kod nas i mesečna kamata duplo veća), dolazi se do zaključka da je reč o neverovatno dobroj ponudi.
      
       Srećni dobitnici Beobanke
       Čim se izborna kriza završila, već 10. oktobra Direkcija za obnovu zemlje obustavila je sklapanje ugovora o kupovini stanova. Bankama koje su prethodno "oberučke" prihvatile da dele stambene kredite (u pitanju su Beogradska banka, Jugobanka, Komercijalna i Vojvođanska banka) sugerisano je da ne primaju ni drugu ratu od građana koji kupuju stan na tri rate. Potpisivanje ugovora o kupovini, zbog očekivanih gužvi prvobitno zamišljeno na Beogradskom sajmu, takođe je odloženo do daljnjeg.
       U međuvremenu je još jedan događaj, koji dobija odlike afere u razvoju, bacio senku na poštene namere da se u ovoj zemlji tako olako i "neselektivno" dele krediti: u štampi se, naime, već u vidu feljtona, pojavljuju primeri srećnih dobitnika koji su od Beobanke, dok joj je direktor bio Zlatan Peručić, isposlovali stambene kredite, što mnogi tumače kao poklone u stanju visoke inflacije. Peručić, prirodno, ima drugu priču i svoje argumente, ali to je već druga tema.
       Ovaj slučaj samo je dobra ilustracija da se u ovoj zemlji i u bankarskom sistemu kakav mi imamo, dugoročni stambeni kredit ne tretira kao normalna pojava. Pre svega zbog toga što naše banke ne raspolažu dugoročnim izvorima za ove plasmane, potom zato što su im te kamate krajnje neisplative i konačno, što bi na kraju, na teret svojih bilansa, pretrpele inflatorni gubitak.
       Nije neosnovano sumnjati da je prethodna vlast, kao i više puta u proteklih trinaest godina, imala nameru da još jednom od građana prikupi preostali novac, potroši ga za sopstvene (predizborne?) potrebe, a potom ceo dug prebaci u sektor stare štednje. Računica je jasna: ako se od milion beskućnika, koliko je Direkcija za obnovu prethodno izbrojala, prijavi samo deseti deo za kupovinu stanova i neki od njih uplate učešće od 30 odsto, a neki i ceo iznos, moglo se prikupiti više od 200 miliona maraka, a to je skoro polovina sadašnjih deviznih rezervi zemlje. Drugo, vlast time za sebe dodatno vezuje bar 50 000 ljudi, ako se uračunaju i roditelji mladih bračnih parova koji su uglavnom učestvovali u toj kupovini. Retki su, naime, mladi ljudi sa platom od oko 18 000 dinara, koliko im je potrebno da bi otplaćivali prosečnu mesečnu ratu od devet hiljada dinara. "Kad se ima u vidu da je Milošević izgubio izbore za nekih 600 000 glasova, ovo nije zanemarljiva cifra", kaže u razgovoru za NIN mr Slobodan Milosavljević iz Instituta za tržišna istraživanja iz Beograda.
      
       Korov još stoji
       Čemu se sad mogu nadati ljudi koji su uložili učešće ili čak platili ceo stan, a na mestu gde treba da se usele ni korov nije počupan? Postoje dve mogućnosti - ili da se nastavi gradnja, ili da se ljudima vrati novac, kaže kratko za NIN Mlađan Dinkić, zvanično izvršni direktor G 17 plus, a nezvanično čovek koji u Narodnoj banci Jugoslavije zamenjuje još prisutnog guvernera. "To je u nadležnosti republičke vlade, koja je i osnovala Direkciju za obnovu zemlje, a ova je pokrenula čitav projekat. Dakle, šta će biti sa tim, odlučiće nova republička vlada", kaže Dinkić.
       Slobodan Milosavljević, pak, smatra da ovaj započeti posao ne treba prekidati: "Mora se održati neki kontinuitet vlasti i ugovorene obaveze treba ispoštovati. To treba da bude jedan od ciljeva ekonomske politike, jer su sad veće šanse da se ti stanovi stvarno izgrade, nego u vreme kad je cela priča započeta u predizborne svrhe. Ukoliko stigne međunarodna pomoć, deo bi se mogao upravo tamo usmeriti, jer se pokretanjem građevinske operative pokreće čitav lanac prateće industrije. Projekat je u osnovi dobar, a drugo je pitanje da li su Miloševićeve pobude bile časne. Sada je potrebno strpljenje dok se ne naprave realne procene šta se može učiniti", smatra Milosavljević.
       "Ugovori koje su potpisala lica ovlašćena u tom momentu da ih potpišu, obavezuju i njihove naslednike na tom mestu. Pravno je nedopušteno da novo ovlašćeno lice te obaveze ne prizna", kaže za NIN poznati beogradski advokat Sava Anđelković. Moguće je jedino, kaže on, da država, u liku Direkcije za obnovu, traži raskid ugovora, ali na to mora pristati i druga strana. Ukoliko druga strana ne pristane, moguće je pokrenuti postupak raskida preko suda, iz razloga koji su zakonom predviđeni.
       U svakom slučaju, skreće pažnju Anđelković, ukoliko dođe do raskida ugovora, građanima se mora vratiti uloženi novac po principu jednakih davanja, uvećan za kamatu, kako bi se kupac zaštitio od obezvređenja svog uloga usled inflacije. Ukoliko je ugovorom bilo "uvezano" i treće lice, u ovom slučaju jedna od četiri poslovne banke, i nju sklopljeni ugovor obavezuje - ne može naknadno izjaviti da za to kreditiranje nema novca.
       Ovako je, kaže Sava Anđelković, po zakonu. Mi, međutim, već deceniju živimo u krajnje nestabilnim uslovima, tako da svako lično ulazi u rizik, sklapanjem ovakvog posla. Građanin može biti tzv. neuka stranka, ali je zato unapred trebalo da se konsultuje s pravnikom, zbog osnovane sumnje da se posao neće završiti - nijedan posao ne sme se sklapati olako, već se mora voditi računa o njegovom riziku.
       Kad se ima u vidu prethodno iskustvo sa starom štednjom, Jezdom, Dafinom, ako se znalo da se sklapa posao sa nesigurnom državom, nesolventnim bankama i preduzećima koja ne mogu sama izgraditi ove stanove, postavlja se pitanje koliko je svaki građanin bio svestan rizika koji preuzima, kaže Anđelković. On smatra da i nova vlast mora ovakve poslove podržati, i te obaveze ispuniti, jer u suštini nije reč o nečasnom delu. Ukoliko bi se dokazalo da su kreatori ovakvog posla imali nameru da prevare (mala fides), onda podležu krivičnoj odgovornosti i za uzeti novac odgovaraju svojom imovinom.
      
       Ništa bez novca
       Direkcija za obnovu zemlje u svom saopštenju uverava kupce stanova da razloga za brigu nema, niti će ih biti, pošto će gradnja da se nastavi već za nekoliko dana. Saopštenje je izdato 12. oktobra. Direkcija odbija podle insinuacije da je za gradnju stanova korišćen novac od dnevnica solidarnosti - on nije korišćen ni za obnovu, a pogotovu ne za izgradnju. Stanovi su, tvrdi Direkcija, građeni od prodaje poslovnog prostora, od prometa dizel-goriva, kratkoročnih bankarskih kredita i sredstava dobijenih prodajom stanova kupcima.
       Građevinske firme, čiji su se direktori u poslednje vreme malo okuražili, pa i raspričali (što ranije ne bi nikako učinili, pod pretnjom najteže kazne, gubitka fotelje) traže od Direkcije da im plati dosadašnje dugove, bar za uloženi građevinski materijal i plate radnicima, pa da potom preispita da li je ovaj ambiciozni projekat baš sasvim mudro i ekonomski zamišljen, a tek onda mogu da nastave gradnju. NJima je, kažu, u interesu da napokon (g)rade, pošto godinama nemaju posla. Ali, ne mogu više besplatno.
       To što nova vlast u ovom poslu nije učestvovala, očigledno je ne oslobađa obaveze da plati tuđi ceh - lako se može dogoditi da to bude test kod građana koliko joj se može verovati. To što DOS nije obećavao jeftine stanove na dugoročni kredit i sa izgradnjom "pre roka", ne menja osnovnu stvar - građanima su potrebni stanovi, a uglavnom nemaju novca da ih kupe. Može se na kraju dogoditi da mnogi budu zahvalni Milutinu Mrkonjiću, direktoru Direkcije za obnovu zemlje, što nije imao srca da odbije svog (tadašnjeg) predsednika i objasni mu kako trenutno nema dovoljno para za tolike stanove.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ