("Ispovest generala Đoke Jovanića, NIN br. 2598)

      Posle više od pola veka, komunisti su najzad priznali da potpukovnik Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde, nije izdao generala Dražu Mihailovića.
       Na pitanje zašto su upravo Kalabića obeležili kao izdajnika, Jovanić je odgovorio: "Htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti iskompromituje." Međutim, i u svojoj novoj verziji komunisti žele da iskompromituju četnike, samo sada, verovatno, ne "u potpunosti". Naime, oni i dalje tvrde da je Draža zarobljen izdajom jednog svog visokog oficira - majora Jezdimira Dangića. U osnovi, i nova verzija je ista kao stara, samo što se menja ime: tamo gde se pominjao Kalabić, sada se pominje Dangić.
       Tako pred sobom imamo još jednu hrpu koještarija. Umesto da jednostavno priznaju istinu - Draža je, kao teški bolesnik od pegavog tifusa, zarobljen uz pomoć engleske obaveštajne službe - komunisti po svaku cenu nameću laži. Sada, ako bi dobili odgovor u vidu još jedne dokumentovane knjige, recimo, "Istina o Dangiću", neko od njih bi svakako rekao: E, nije Dangić, već neko treći.
       Zato, više nema svrhe polemisati sa takvim osobama. Naročito ne danas, kada su komunisti potpuno prokaženi. Ono što zabrinjava, to je ponašanje novinara koji, eto, i dalje veruju komunistima. Jovanićevo svedočenje NIN-u ne samo što ne prati nikakva kritika, već je, naprotiv, najavljeno veoma afirmativno. Evo citata iz NIN-a:
       "Sasvim je izvesno da generalovo autentično svedočenje značajno pomera granice naših znanja o događajima i ključnim ličnostima iz druge polovine 20. veka istorije zemalja Južnih Slovena."
       Ni manje, ni više! A kako bi se novinar i urednik NIN-a osećali da njih neko uvredi tako kao što su oni uvredili ćerke majora Dangića (inače profesorke u penziji)? Da neko napiše, recimo, kako su oni sinoć krali po samoposlugama, da su im očevi krali konje, a da su im još dedovi bili ubeđeni komunisti? Pa neka oni to posle demantuju...
       Major Jezdimir Dangić, komandant istočne Bosne i Hercegovine, bio je jedan od najvažnijih komandanata u ravnogorskom pokretu. U jesen 1941. oslobodio je čitavu istočnu Bosnu i Hercegovinu od ustaša, zaustavivši tako genocid nad Srbima. Početkom 1941. izdržao je nemačku ofanzivu, a potom i zajedničke ustaško-partizanske napade. Nemačka 714. divizija zarobila ga je u noći između 11. i 12. aprila 1942 - ne 1943 - u Rogačici kod Bajine Bašte. Odveden je u logor Strij u Poljskoj, odakle beži i priključuje se poljskom pokretu otpora. Na komandnim položajima učestvovao je u borbama za oslobođenje Poljske od Nemaca. Kao i mnoge poljske oficire, Sovjeti ga zarobljavaju i odvode u Sibir. Vraćen je u Sarajevo tek 1947. godine, gde je, posle staljinističkog procesa, osuđen na smrt i streljan. Jezdimir Dangić je bio na dobrom glasu mnogo pre 1941. godine. Prvi svetski rat je proveo u austrougarskim zatvorima, kao pripadnik "Mlade Bosne". Posle rata, pored ostalog, dolaze do izražaja i njegove literarne sklonosti. Objavio je dve zapažene knjige, koje su, nažalost, i danas "na ledu". Završio je prava, da bi 1928. prešao u aktivnu vojnu službu, u činu konjičkog poručnika. Kao komandir Dvorske žandarmerijske čete, aprila 1941. pratio je kralja Petra do Nikšića. Prema izvorima iz nemačkog dosijea, kralj je tada majoru Dangiću naredio da uđe u avion, na što je usledio odgovor: "Jedan Srbin ne bi smeo da napusti svoju zemlju u nevolji." Vratio se na Drinu, blizu svog rodnog Bratunca, da bi radio u žandarmeriji, kao činovnik komesarske vlade Milana Aćimovića. Po Dražinom naređenju od 16. avgusta 1941, stavlja se na čelo ustanka u istočnoj Bosni i Hercegovini.
      
       MILOSLAV SAMARDŽIĆ,
       Kragujevac