Sreten Stojanović (1898-1960)

      Četiri decenije od smrti (preminuo je 29. oktobra 1960) velikana našeg kulturnog života - Sretena Stojanovića Muzej savremene umetnosti ne obeležava ni simbolično. Narodni muzej nije za ovu priliku, i bar na kratko, iz depoa izneo izvanredan Đakometijev portret koji je Stojanović (omiljeni učenik velikog Antuna Burdela) uradio 1919. svom cimeru s kojim je, kao i s Modiljanijem, jedno vreme delio atelje u Parizu. Srpska akademija nauka i umetnosti nije se setila svog kolege - u toku su bili izbori. Pa ni Fakultet likovnih umetnosti se nije setio velikog pedagoga, jednog od osnivača ove visoke škole...
       Pozivamo se na tradiciju ali ništa ne činimo da je afirmišemo i učinimo sastavnim delom svakodnevice.
       Da li je ovo mogla biti prilika da se, recimo, saberu i objave njegovi lucidni, sjajni tekstovi objavljeni između dva svetska rata u Srpskom književnom glasniku i Misli? Zar ga i znalci nisu tek pre dve godine izložbom u Galeriji kod pozorišta otkrili (tek delimično) kao izvanrednog slikara?
       Vreme, razume se, dodaje i oduzima. Koliko Sretena Stojanovića odista poznajemo kao vajara i slikara? Posle četiri decenije kulturna sredina bi osetila potrebu (i u besparici) da preispita neke njegove tvrdnje, da podvrgne proveri neke njegove stavove kao likovnog kritičara i hroničara. Ali, to je pre svega mogla biti prilika i da se uverimo u trajnost većine njegovih ocena.
       Na periferiji evropskog kulturnog prostora odbrana duhovnih vrednosti naroda - kojoj je Sreten Stojanović u celosti posvetio svoj život - dramatičnija je nego drugde odbrana samog naroda. Ta njegova posvećenost je deo naše tradicije, u temeljima je našeg kulturnog identiteta. Skromno je naše priznanje čoveku koji je delao kao da mu je moto bio "samo onaj koji radi za dvojicu - obavlja svoj posao".
      
       S. P.