Bila je to borba sa konzervativizmom, sa strahom i stidom: Bih, a ne smem! Volela bih, ali... U stvari, nema veće razlike između žena i muškaraca. Jadni muškarci, opterećeni su društvenim modelom ponašanja. Treba da budu agresivni a većina nije takva. Frustriraniji su od žena

      Jedno od zanimljivih lica ovogodišnjeg Međunarodnog susreta pisaca bila je Katalin Ladik, pesnikinja i glumica, jedan od simbola jugoslovenske avangarde šezdesetih. Ostala je upamćena po svojoj erotičnoj pojavi i izjavama kojima je provocirala konzervativnu javnost. Poslednje decenije gospođa Ladik živi u Budimpešti i, kako kaže, došla je da udahne malo ovaj revolucionarni vazduh u Srbiji.
       - Kakva slučajnost, bila sam baš u Rumuniji kad se ovde događala revolucija. Na ekranu mi je sve to izgledalo kao neka multimedijalna predstava. Gledala sam sa oprezom i velikom sumnjom da će se sve završiti bez krvi, i iznenađena sam da je sve ispalo tako pozitivno, da je stvar okončana gotovo benigno.
       Sumnjam da će to uticati na drugi čin u mom životu, da ću se vratiti u Jugoslaviju. One godine ne mogu da se preskoče, da se nastavi sa životom kao da se ništa nije dogodilo. Deo ljudi moje generacije takođe je otišao i to se ničim ne može nadoknaditi. Ostaje osećanje praznine, ali i uteha da su se promene dogodile za našeg života. Sve se nastavlja, dolaze novi talenti i život ide dalje, a ja svakako navijam da vam bude bolje.
      
       AKO MUŽ NE ŽELI: Kad sam imala 18 godina, verila sam se i verenik mi je, pre nego što je otišao u vojsku, postavio uslov: ako želim njega, ne smem da se bavim glumom. Odlučila sam se za tu ljubav i zaposlila se kao službenica u banci. Posle godinu dana napisala sam mu pismo, rekla da mi strašno nedostaje, ali da sam od službeničkog života skoro dobila slom živaca. Osam sati sedenja, ja to ne mogu! Znao je da pišem pesme i bavim se glumom u dramskoj sekciji Radio Novog Sada, pa neće biti nikakve promene u mom karakteru ako se zaposlim kao glumica u Radiju! Odmah je stigao njegov ultimatum: Biraj, gluma ili ja! Odabrala sam sebe i otišla u glumice.
       Do tada sam bila klasična verna devojka, pisala pesme u samoći. Toliko sam bila sramežljiva da sam svoje stihove slala poštom redakciji književnog časopisa "Uy simpozion". Moje ime i na mađarskom čudno zvuči, mislili su da je to nečiji pseudonim. Ko je ta ženska? Bila sam veoma zgodna, i kad sam se konačno pojavila u redakciji, dogodilo se da su se svi zaljubili u mene. Smatrala sam da je razlog tome moja poezija, međutim, usledili su komentari: Lako je njoj kad je dobra riba! Bilo je to previše uvredljivo, povukla sam se u sebe i počela da sumnjam u svoj intelekt. Bila sam frustrirana i odlučila da se udam za prilično starijeg čoveka - živeću klasičnim životom, ali dokazaću da sam ja intelektualka, da sam dobar pesnik. Procenila sam da nisam boemski tip, a želela sam i dete.
       Uskoro sam počela da se osećam kao da sam sluškinja. Nigde ne izlazim, nosim, vučem, sve radim oko deteta... I posle nekoliko godina saznajem da moj muž živi sa još jednom ženom! Iz mog krika proistekao je moj erotizam, prvo u poeziji potom i na sceni. Htela sam da dokažem da sam ja ipak, poželjna žena. Znate, to je ono tipično: ako me muž ne želi, ima ko me želi! Kad sam se obavila kultom erotske žene dobila sam satisfakciju: znači krivica nije u meni!
      
       MALA PRIVATNA REVOLUCIJA: Moji brakovi nisu bili sjajni, mislim da se muškarci frustriraju u braku. Uvek sam birala intelektualce smatrajući da će me oni shvatiti. Nisam se vodila erotskom čežnjom mada bi bilo bolje da jesam, onda me ne bi varali.
       U sva tri moja braka bila je povređena žena u meni. Zašto mi se to događa? Kopala sam po sebi, tražila identitet. Možda u meni ima više muškog karaktera, možda sam podsvesno odabirala muškarce slabije od sebe?! Želela sam ravnopravnog partnera i nisam ga pronašla. Ali, život je takav: neko ima problem sa partijom, neko problem u braku. Ja sam imala oba problema.
       Šezdesetih su žene počele da pišu poeziju u muškom rodu, to su androginske pesme. Pitala sam se mogu li i ja mada u mađarskom jeziku ne postoji muški rod. Ne postoji čisto muško i čisto žensko, svi smo androgeni. Samo su neki to potisnuli u sebi. Shvatila sam da su i androginstvo i moja ženstvenost autentični, i tu svoju dvopolnost istakla sam u poeziji.
       Želela sam da napravim performans, sada znam da se to tako zove. Onda se to zvalo: samostalno umetničko veče. Imala sam iskustvo hepeninga, znala za "fluksus", i u jednom intervjuu sam naznačila da želim da napravim takvu predstavu. Da će to biti poezija tela, da ću to izvesti gola. Glasovno sam to već izvodila na književnim večerima, sa pesnicima iz "Udž simpoziona": Otom Tolnajiem, Laslom Vegelom, Ištvanom Domonkošem. Nisam volela monotono, dosadno čitanje poezije, ponekad bih izvodila neke ritualne pesme. Uglavnom su to bili krikovi bola i čežnje, smeh ili jedno dugačko o. Kad sam videla kako to šokira ljude i da se ja pri tom dobro osećam, želela sam da napravim pozorište - spojiti glumu i poeziju, poeziju dopuniti pokretom.
       Mislim da sam taj intervju dala "Politici"; sutradan me zovu iz Ateljea, Mira Trailović i Jovan Ćirilov. Kažu da bi voleli da vide taj performans. Mislila sam da ću umreti od stida, prvi put sam se skinula gola. Ali bilo je tu mnogo erotičnog naboja, mnogo toga autentičnog. Moj performans je išao zaredom nekoliko večeri. Užas, ludnica i fotografi, ali ja sam osetila da sam kompletna ličnost, ovaj svet mi više nije mogao ništa. Doduše, nisam pretpostavljala da će se svet srušiti na mene, a srušio se. Moja mala privatna revolucija napravila je razdor u partiji - Nije lepo da te izbacujemo iz partije, bolje sama vrati knjižicu!
      
       DISKRETNI EROTIZAM: Kad su se u "Startu" pojavile moje fotografije, odmah su rekli da je to što radim nemoralno. Osim toga, kažu, vi niste raščistili sa religijom. Pričate o šamanizmu i nekim religijskim stvarima! Pozvana je neka drugarica iz opštinskog komiteta, kaže: "Članovi partije se ne svlače javno, vi to činite i u tome je vaša krivica!" Proglašena sam elementom koji razbija Savez komunista i pod tom "dijagnozom" isključena.
       Na radnom mestu u Radiju svakodnevno sam doživljavala vulgarna zadirkivanja i šikaniranje, zabavljali su se na moj račun. "Zašto pišeš takve gluposti?" "Primitivan si, glup i zlonameran, ne zaslužuješ objašnjenje!" Mada, u početku sam naivno pokušavala sve da objasnim. Surovo je to kad svako jutro odlazite u neprijateljsku sredinu. Moje izjave u javnosti bile su provokativne i problematične, ali moje ponašanje je bilo sasvim normalno. Na čudan način imala sam probleme sa ljudima koje sam smatrala prijateljima, kolegama književnicima i urednicima. Do mene su dopirali tračevi: "Ma, nju treba jebati!" Mislila sam: najzad jedan koji neće! Ma hoće i on. Znate, živela sam veoma strogim životom. Nisam bila u šemi Erike Jong ili Gordane Stošić, moj erotizam bio je diskretniji.
      
       DRUŠTVENI MODELI: Veći deo mađarske kulture ne samo da me nije prihvatio nego su se zgrozili. Moje pesme više nisu bile poželjne za objavljivanje. U Mađarskoj je moj performans izazvao skandal. Na Pozorišnoj akademiji izučavana sam kao najnegativniji primer za avangardu - Vidite dokle je došao taj zapadnjački uticaj! Dan-danas ne mogu da se oslobodim epiteta nemoralna. Nedavno sam bila predložena za jednu visoku književnu nagradu, ali Mađari se još zgražavaju. Bože moj, ja sam "gola pesnikinja". A imala sam ogrnutu medveđu kožu, grudi se ponekad vide, ponekad ne. To je pre razgolićenost. Jeste da nisam imala gaćice, ali to se nije primećivalo. Kružila sam oko velike upaljene sveće, zaboga, to je ritual plodnosti, nema tu ničeg nemoralnog. Mađare je to zaprepastilo, svi su me zvanično osudili. Pa, šta da radim, da se ubijem? Na sreću Judit Šalgo, toliko značajna za intelektualni život Novog Sada, prevodila je moje pesme na srpski i to je radila odlično. Samo zahvaljujući njoj, mogla sam da objavljujem poeziju.
       Nije to bio feministički vapaj. Ja sam samo unela lično iskustvo, iskustvo žene koja je doživela poniženja kroz svakodnevni život. Bila sam u jednom zatvorenom mikrosvetu: radio, kuća, porodica, i ja sam svoj glas pustila kroz poeziju i performanse. Pronašle su me žene Zagreba, Beograda... i stavile na svoju zastavu. Bila je to borba sa konzervativizmom, sa strahom i stidom: Bih, a ne smem! Volela bih, ali... U stvari, nema veće razlike između nas žena i muškaraca. Jadni muškarci, opterećeni su društvenim modelom ponašanja. Treba da budu agresivni a većina nije takva. Frustriraniji su od žena.
       Shvatila sam da sam na pravom putu: oslobađajući sebe, oslobađam i druge. Nije bilo puno žena u tome; one koje nisu bile seksepilne, prema njima je pokazivano više poštovanja. Mene su odmah vređali. Recimo, gostujem u nekoj televizijskoj emisiji i prva rečenica voditelja bude: Tako lepa a piše pesme! Odmah vam izmakne tlo pod nogama.
       Mnogi su govorili da sam hrabra, ja sam sebe uvek smatrala plašljivom. Da su me moji muževi pustili da pišem i glumim, ne bih pravila nikakvu revoluciju. Ovako, bila sam pesnikinja koja se svlačila na performansima. Redovno sam nastupala u SKC-u u Beogradu, na festivalu proširenih medija. Urednica Dunja Blažević omogućavala mi je da radim izložbe vizuelne poezije, to mi je omogućavalo gostovanja po inostranstvu.
      
       ČEŽNJA ZA ČEDNOŠĆU: Početkom devedesetih počela sam da se osećam kao da sam u bezvazdušnom prostoru. Dešavao se destruktivni nacionalizam, neki mračni ljudi počeli su da dominiraju pozorištem. Koristile su se partijske pozicije, bahatost je postala princip. Bila sam zgrožena tim huškanjem na mržnju. Kad pijani pesnik drži tiradu za kafanskim stolom, to se može na književnim večerima. Ali nisam verovala da to može imati konsekvence, da može da se izlije izvan tog prostora, i da će neke ljude to koštati života.
       Osetila sam se nepotrebnom, čak i onima sa kojima sam bila duhovno bliska. Verovatno su bili zaokupljeni sličnim problemima, svako je tražio svež tračak vazduha. Gluvo doba.
       Ranije su slike golih žena prodavale novine, odjednom se na naslovnim stranama objavljuju slike leševa! Pa to je vulgarno bombardovanje psihe ljudi. U početku se čovek zgražava, potom se privikava na taj užas. Da li mi je svejedno ako gledam slike na kojima je mrtvo dete ili ubijena starica?! Prestala sam da pišem, osetila da ću doživeti samodestrukciju. Ta negativna energija negde će se zatvoriti u mene, mislila sam: dobiću rak.
       Nisam se uplašila da krenem ispočetka. Dobila sam mesto urednice u jednom uglednom mađarskom književnom časopisu i predavala ekspresiju glasa sa glumom u privatnoj glumačkoj školi. Neki ljudi iz inostranstva sećali su se mene, imala sam nastupe u Amsterdamu, Marselju...
       Znate, ništa posebno u životu nisam želela osim da pišem, bavim se umetnošću. Nisam želela da odem iz Novog Sada. Tu na ovom malom trgu pravili smo performanse, kredom beležili senke koje promiču... Sad planiram da putujem, navraćam u Beograd, Novi Sad, Pariz... Da ostanem večiti putnik i večiti ratnik, manje krvav od onih koji su se nudili u ovom vremenu. I ne treba zaboraviti užase koji su se u ovih deset godina dogodili kako bi održali čednost, ili, makar čežnju za čednošću.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ