Koliku će cenu Srbija platiti da bi ove zime bila topla i osvetljena, da li će uopšte biti, i zašto smo tu gde jesmo

      Srbija izlazi iz mraka i nova zora počinje da nam sviće, usklikom nas obavestiše neki novinari, iznenada nadahnuti novim predsednikom. Ali kroz sumrak, u kome smo sada, bauljamo sa svećom pošto struje u novoj Srbiji nema, odnosno ima je al' nedovoljno. No, zar smo ičemu drugom i mogli da se nadamo kad je od Elektroprivrede Srbije u poslednjih deset godina pokušavano da se napravi perpetuum mobile?
       Kakva je trenutna situacija sa strujom, možda i nije potrebno posebno opisivati budući da svi koji u njoj žive to vrlo dobro znaju ali, ilustracije radi, evo nekoliko brojki: srpske termo i hidroelektrane dnevno mogu da proizvedu između 70 i 80 miliona kilovatčasova a u oktobru se, i pored miholjskog leta, trošilo i do svih stotinu miliona. U proseku, nedostaje petina tražene električne energije, odnosno oko 20 miliona kilovatčasova dnevno, i to u danima sa temperaturom od dvadeset i nekoliko stepeni.
       Bitno je na ovom mestu napomenuti da ogromna razlika između letnje i zimske potrošnje struje nastaje zbog grejanja (leti se dnevno potroši između 65 i 75 miliona kilovatčasova, zimi između 120 i 150), a već sada je, kad za grejanjem praktično i nema potrebe, ona za tridesetak miliona kilovatčasova dnevno veća od uobičajene. Šta će biti kada temperatura spadne na minus pet stepeni, zapitao se ove nedelje na jednoj od svakodnevnih konferencija za novinare glavni dispečer EPS-a Dragan Vignjević, i odmah izveo računicu: sa sadašnjim nivoom proizvodnje, falilo bi nam dnevno između 40 i 50 miliona kilovatčasova električne energije, "što je praktično nemoguće uvesti". "Otkud tolika potrošnja? To je neverovatno, mi ne razumemo šta se to dešava", priznao je Vignjević.
      
       Manjak
       Onolika struja teško bi se uvezla, sve i da ima dovoljno novca, jer kriza je i u okolnim zemljama zbog loše hidrološke situacije. Iz zapadne Evrope struja ne može da stigne pošto je fizička veza sa njom prekinuta u Hrvatskoj i Bosni tokom ratova početkom devedesetih. Vlade ovih dveju država dosad nisu pokazivale interesovanje da pokidane električne vodove poprave.
       Ipak, za bojazan veću od opravdane mesta nema, za NIN kaže LJiljana Hadži Babić, direktor Sektora za plansko-organizacione poslove u EPS-ovoj Direkciji za proizvodnju i prenos energije, jer se kraju privode remonti na termo-blokovima snage 1300 megavata, što je otprilike jedna trećina ukupne snage EPS-a bez (nedostupnih) kosovskih pogona. Kako se ovi pogoni za proizvodnju struje budu uključivali u mrežu, u remont će otići pogoni od još oko 600 megavata snage, da bi se u snabdevanje vratili sredinom decembra. "Mogli smo da biramo: da završimo remont ovih termo-blokova iako je zimska sezona već u toku, ili da ubrzo budu u kvaru i neupotrebljivi", objašnjava LJiljana Hadži Babić.
       Sve u svemu, ukupan dnevni nedostatak struje svešće se na onih dvadesetak miliona kilovatčasova ili, kada se sačini zbir za čitavu zimsku sezonu koja traje od prvog oktobra do 31. marta, reč je o 3,2 milijarde kilovatčasova električne energije koju sami nećemo moći da proizvedemo te ćemo morati da je potražimo negde na strani.
       Zbog ovoga, Srbija je podeljena na četiri grupe. Dvadesetog oktobra u 16 sati počela su havarijska isključenja koja, međutim, nisu dala željene rezultate. Primera radi, ovog ponedeljka isključivanjem struje ušteđeno je svega četiri miliona kilovatčasova. Stoga EPS sve više prelazi na selektivna isključenja, odnosno naizmenična isključivanja one četiri grupe potrošača na nivou cele Srbije zameniće isključivanja u svakom od ukupno 10 distributivnih centara kad potrošnja premaši dodeljenu im količinu električne energije.
      
       Krađa
       Zanimljivo je napomenuti da stručnjaci EPS-a tvrde kako su prethodnim vlastima predlagali da restrikcije počnu još u septembru, da bi se bar donekle predupredila sadašnja situacija. Ali, to je bez razmišljanja odbijeno pod izgovorom, "je'l ste normalni, da isključujemo struju pred izbore!?".
       Kako se dosad nabavljao manjak struje, objašnjava Momčilo Cebalović, direktor Centra za odnose s javnošću EPS-a: u ponedeljak (30. 10) nam je falilo 17,7 miliona kilovatčasova; od tog broja, iz Balkanske interkonekcije neovlašćeno je povučeno 7,7 miliona, dok je iz Dunava hidroelektrana Đerdap 1, opet neovlašćeno, uzela 7,2 miliona kilovatčasova više nego što joj je namenjeno. Svega 2,8 miliona kilovatčasova kupljena su legalno. Sva neovlašćena preuzimanja struje u granicama su stabilnosti sistema, napomenuo je Cebalović, i uredno se beleže kod naših suseda kojima ćemo ovu struju morati da vratimo, uz plaćanje "penala" zbog krađe. Ipak, situacija se sada menja pošto se sa komšijskim elektroprivredama potpisuju ugovori o legalnom uvozu struje.
       Pre nego što pređemo na priču o uvozu struje, razmotrimo, najpre, kako je to Srbija - koja je proizvodila 45 odsto električne energije u bivšoj Jugoslaviji i imala je za izvoz onoliko - uopšte dospela u situaciju da joj je uvoz praktično od životne važnosti.
       Uzrok tome je, u suštini, politički, a svodi se na odluku da se cena struje, zarad socijalnog mira, baš kao što je i sa uljem, šećerom, hlebom..., drži nemoguće niskom. To je izazvalo više pogubnih posledica koje sada i te kako osećamo.
      
       Pad proizvodnje
       Niska cena struje napravila je manjak u budžetu EPS-a, i od '91. godine naovamo sve je manje novca izdvajano za redovne remonte postojećih postrojenja; o izgradnji novih, planiranih tokom osamdesetih, da i ne govorimo. Kada svemu dodamo i sankcije, zbog kojih mnogi od neophodnih rezervnih delova nisu mogli da se uvezu čak i da je novca za to bilo, potpuno je logično što od početka ove decenije proizvodnja neprekidno opada, kaže LJiljana Hadžibabić. Zahvaljujući inerciji velikog sistema i zalihama rezervnih delova, sve do zime 1996. godine proizvodnja struje, i pored svega, nadmašivala je potrošnju. Tada se, 1996, javlja prvi manjak, koji iz godine u godinu postaje sve veći, a ako bi se propadanje, ne daj bože, nastavilo ovim tempom, 2005. godine falilo bi nam, umesto ovogodišnjih 3,2 milijarde kilovatčasova, oko šest milijardi čak!
       Razlika u manjku prošle i ove zime je pak 900 miliona kilovatčasova. Kako je ona nastala, objašnjava LJiljana Hadžibabić: "Remontni plan za ovu godinu bio je krajnje restriktivan, planirano je da se odradi samo ono što će direktno uticati da se ne smanje proizvodne mogućnosti." Međutim, proizvodne mogućnosti su ipak smanjene. "Od ukupno predviđenih 115 miliona nemačkih maraka, namenjenih za remont, realizovano je tek 40 odsto, što zbog nedostatka novca, što zbog toga što većina onoga što je obezbeđeno nije uplaćeno na vreme. Ključno je da radovi počnu po tačno utvrđenom rasporedu, zbog rokova za remont ograničenih na letnju sezonu, kad je pritisak na mrežu mnogo manji nego zimi", kaže Hadži Babićeva.
       Nisu remonti jedini uzrok sadašnjih nestašica struje. Kako su devedesete odmicale, fabrike su radile sve manje i manje, tako da im je trebalo sve manje struje, ali istovremeno je drastično porasla njena potrošnja u domaćinstvima. Nastalu situaciju na primeru Beograda objašnjava Slobodan Petrović, direktor Direkcije održavanja i upravljanja distributivnim elektroenergetskim sistemom Elektrodistribucije Beograd: deo potrošača greje se na struju (TA peći), deo preko daljinskih sistema grejanja (gradske toplane), a deo preko sopstvenih kotlova. "Problem nisu oni što se greju na struju jer se s tim računa, već onih šest, sedam odsto što treba da se greju preko kotlova ali se greju na struju i potroše čak do trećine električne energije", kaže Petrović.
      
       Povećana potrošnja
       Ali ni ove ljude ne treba osuđivati jer i njihovi su motivi jasni: zagrevanje stana od 60 kvadratnih metara 2,7 je puta skuplje ako se to čini drvima i ugljem a ne strujom, i duplo skuplje ako se umesto struje koristi gas.
       Uzroka ovogodišnjeg povećanog manjka struje ima još. Ne smeju da se zaborave efekti prošlogodišnjeg bombardovanja - direktna šteta, procenjeno je, iznosi 267 570 834 dolara, i zato što ne rade kosovske elektrane (vidi okvir). Tokom leta one iz ostalog dela Srbije morale su da rade kao usred zime kako bi se vratila struja pozajmljena prošle godine. Međutim, uprkos tome, ostao je dug od 900 miliona kilovatčasova a predviđeni remonti i zbog ovog nisu mogli da se obave u potpunosti. Posledica letošnjeg rada jesu i ispražnjene rezerve uglja za termoelektrane, koje se tek sada polako popunjavaju i iznose oko 40 odsto predviđenih količina.
       Dodole su zakazale, kiše nije bilo te su akumulacije u hidroelektranama pale ispod 30 odsto od planiranih za oktobar, uz procenu da će se "sporo oporavljati" i da "značajnijih dotoka vode možda neće biti sve do topljenja snega". Povrh svega, remonta u njima tokom leta gotovo da i nije bilo ali - sreća je u nesreći - raspoložive vode ima taman toliko koliko hidroelektrane, u stanju u kakvom jesu, mogu da iskoriste.
       Kako je već rečeno, ove zime nedostajaće nam 3,2 milijarde kilovatčasova električne energije koju ćemo, nema nam druge, morati da uvezemo, i veći deo da platimo (manji deo ćemo, izgleda, dobiti kao humanitarnu pomoć) - ukupno, predviđa se, oko 100 miliona dolara. "Struja uvezena za taj novac biće dovoljna pod uslovom da daljinsko grejanje bude besprekorno, odnosno da nema dogrevanja TA pećima i drugim potrošačima", rekao je NIN-u Miroslav Marković, vodeći stručni saradnik u EPS-ovom Centru za odnose s javnošću.
       Kakvo će biti daljinsko grejanje, osim povremenim pipanjem radijatora, pokušali smo da saznamo od nadležnih. U Grupaciji gradskih toplana, čiji su članovi 40 najvećih gradova u Srbiji plus Pljevlja u Crnoj Gori, od sekretara Radisava Drobnjaka čuli smo samo jedno utešno "gasa i mazuta uglavnom ima", ali na dalji razgovor o nešto tačnijim podacima o potrebama, zalihama i nezaobilaznom novcu tačku je stavio Dragan Nikolić, predsednik Grupacije, koji je telefonom Drobnjaku rekao da NIN može da dobije samo podatke o količinama gasa, mazuta, lož ulja i uglja od 1996. godine.
       Dobili smo, ipak, i zaključke sa sastanka Grupacije održanog 24. oktobra, u kojima stoji da su "sve toplane u osnovi spremne za početak grejne sezone", ali da "rezerve energenata većina gradova nema" te da se "čekaju nove isporuke gasa i mazuta". U zaključcima sa ovog sastanka kaže se i da je, gle čuda, finansijska situacija u toplanama teška, na šta su nadležni "državni i drugi organi" upozoravani i ranije, "ali dosad nismo nailazili na razumevanje, pa se nadamo da se ovog puta slično neće ponoviti".
       Zbog oprečnih informacija iz Grupacije toplana u pogledu grejanja, od koga će zavisiti i potrošnja struje, obratili smo se i vršiocu dužnosti direktora Naftne industrije Srbije Jovanu Vuliću, da vidimo šta konkretno može da se očekuje iz Rusije i Mađarske kada su gas i mazut u pitanju, ali s obzirom na odgovor koji smo od njega dobili (nije ga ni bilo pošto zbog prezauzetosti od četvrtka prošle do srede ove nedelje Vulić nije uspeo da za NIN pronađe ni dva minuta slobodnog vremena) ostaje nam samo da se vratimo oprobanim metodama - pipanju radijatora i gledanju u pasulj.
       Kako god, tek, struja, koja kod nas u proseku košta 0,8 centi po kilovatčasu (u Crnoj Gori je, posle nedavnog poskupljenja, oko 2 centa), za onih 100 miliona dolara - koji tek treba da se pronađu - uvoziće se po ceni od 3-3,5 centa, što i nije mnogo kada se uzme u obzir da ona u jugoistočnoj Evropi košta između tri i dvadeset centi po kilovatčasu. Ipak, eto nove prilike da se postojećima dodaju i novi gubici, koji će biti nešto manji samo ako - sve je realnije - struja poskupi i ako bude onih koji će to moći da plate.
       Zasad je, međutim, EPS-u "obezbeđeno" samo pet miliona dolara, kako je to pompezno najavila G 17 plus, a kada su restrikcije i pored toga nastavljene a struja iz uvoza nije stigla, Predrag Marković iz G 17 plus optužio je u ponedeljak EPS i ostatke starog režima za opstrukciju pošto, ne bi li napakostili, odbijaju da upotrebe dodeljeni im novac. "Tokom prethodne nedelje Elektroprivreda Srbije imala je na raspolaganju pet miliona dolara za nabavku električne energije, ali potrebne količine nisu nabavljene. To predstavlja ili nepotrebno šikaniranje građana ili pokušaj nekoga u finansijskom menadžmentu da dobije ličnu proviziju od posla", rekao je Marković.
      
       Nema opstrukcija
       Međutim, "nema nikakvih opstrukcija unutar EPS-a", izjavio je kratko za NIN novi republički ministar energetike dr Srboljub Antić, inače i sam član G-17 plus. Da bi se razjasnila i situacija oko onih pet miliona dolara "dodeljenih" EPS-u iz Narodne banke Jugoslavije: NBJ je, naime, EPS-u samo omogućila da kupi tih pet miliona, ali pod uslovom da sam nabavi dinare kojih nije bilo, i otuda zastoj. Problem je prevaziđen kada je kod Delta banke, jedine koja je to htela i mogla, podignut kredit od 360 miliona dinara i za taj novac kupljene neophodne devize kojima će Rumunima i Mađarima biti plaćena struja. Struja je, takođe, ove srede potekla i iz Bugarske, odakle do kraja godine treba da nam stigne ukupno 300 miliona kilovatčasova.
       A onih pet miliona dolara biće, inače, dovoljno da pokrije tek trećinu novembarskog manjka, a šta i kako dalje, tek treba da se vidi.
       Svoj dug Delta banci EPS treba da vrati do 15. januara. Kao garancija, položeni su akceptni nalozi koji će biti aktivirani ako novac do sredine januara ne bude vraćen. U tom slučaju, slede blokada EPS-ovih računa i Delta banka uzima sve što se na njih slije do izmirenja duga i, verovatno, oko izbora nepopularno prinudno naplaćivanje dugova od građana. Sudeći po dosadašnjem maniru, i za ovo će biti optuženi "hirovi onih u EPS-u" ne bi li se neko drugi "oprao" od odgovornosti iako, objektivno gledano, odgovornost i nije njegova pošto je neko drugi gazdovao našom elektroprivredom tokom protekle decenije.
      
       Oporavak
       Kako je gazdovano, iz opisanog može da se nasluti a još bolje da se vidi svaki put kad nestane struje. Kako da se izvučemo iz ove situacije? To neće biti ni brzo ni lako, upozorava LJiljana Hadži Babić, i prognozira da će nam za povratak na pređašnje stanje, ono od pre deset godina, trebati otprilike onoliko koliko je trajalo lagano upadanje u sadašnje, i to "uz maksimalno korišćenje raspoloživog vremena (tokom letnje sezone) i pod uslovom da na vreme dobijemo sav novac koji možemo da iskoristimo za remonte". Jer, objašnjava Hadži Babićeva, ne bi nam mnogo pomoglo ni da nam s neba, recimo, padne milijardu dolara, pošto je obim poslova koji mogu da se obave u jednoj remontnoj sezoni, osim novcem, ograničen i vremenom, tako da ćemo svakako morati da se strpimo jer nam druge i nema.
       "Sa oko sto miliona maraka sledećeg leta moglo bi da se uradi sve ono što, zbog ograničenog vremena, uopšte i može da se uradi", govori LJiljana Hadži Babić i napominje da se efekti ovih ulaganja u početku neće videti budući da najpre treba da se zaustavi propadanje, odnosno inercija sistema elektroprivrede koja nam je do 1996. godine pomagala da ne osetimo kuda to stremimo.
       Što se pak investicija u nove pogone tiče, koje su poslednjih godina gotovo zamrle (ulagano tek oko pedeset miliona dolara godišnje, umesto predviđenih 650), očekuje se nastavak izgradnje termoelektrane Kolubara B. Novi plan se pravi te tačne cifre za sledeću godinu još nisu poznate, ali prema rečima LJuba Maćića, direktora Sektora za strateško planiranje u Direkciji za razvoj i investicije EPS-a, očekuje se da (nameravano) ulaganje neće biti ispod 350-400 miliona dolara godišnje. Da li će se toliki novac zaista pronaći, sačekaćemo stisnutih palčeva pa ćemo videti ali, u svakom slučaju, ovde je reč o nešto dugoročnijim planovima čije ćemo rezultate, u najboljem slučaju, osetiti tek kroz koju godinu.
       Do tada, da rezimiramo, i dolazeća zima i nekolike posle nje neće biti nimalo lake. Utehu, kakvu-takvu, pružaju ipak najave pomoći sa Zapada na koju ćemo, osim na sopstvene snage i mogućnosti, i te kako morati da se oslonimo. Šta bi bilo da su se izbori završili drugačije nego što jesu, možda je bolje i da ne pomišljamo.
      
       NIKOLA VRZIĆ
      
      

Kosovski dug Proizvodnja struje u kosovskim termoelektranama pre rata činila je 17,7 odsto ukupne proizvodnje u Srbiji, i većinom je korišćena tokom leta kako bi se u ostalim termoelektranama izvršili neophodni remonti a inostranstvu vratili dugovi od prethodne zime.        Kosovo i Metohija Srbiji su, osim toga, bili važni i zbog rezervi lignita koje iznose 17 milijardi tona, dovoljnih za sledećih 200-300 godina.        Završetkom rata i potpisivanjem Kumanovskog sporazuma termoelektrane Kosovo A i B dospele su pod rukovođenje Unmika i Albanaca. Prvi rezultati promene rukovodstva bili su, kažu rukovodioci EPS-a, katastrofalni jer su elektrane i rudnici ostali bez stručnjaka "pa su dopremanje uglja i rad termoelektrana zapali u kritičnu fazu".        Stoga, Srbija je posle gubitka suvereniteta nad njime Kosovu počela da izvozi struju, što nastavlja da čini i dalje iako je rad dveju termoelektrana, nestabilno doduše, obnovljen pre oko šest meseci.        Za sve to vreme Unmikov dug EPS-u za isporučenu struju narastao je do 19,7 miliona dolara. Milion dolara duga dosad je vraćeno, uskoro bi trebalo i još jedan, dok će vraćanje ostatka morati da sačeka sledeću godinu kada se vidi koliki je budžet međunarodne misije u Pokrajini.               N. V.