Dok u Narodnoj banci Jugoslavije, koja ima nadležnost samo u Srbiji, postoje dva guvernera, Crna Gora najavljuje sopstvenu centralnu banku

      Mogućnost da unutar jedne zemlje postoje tri valute i dve centralne banke, a unutar jedne od njih dva guvernera, verovatno je dobar materijal za obogaćivanje svetske ekonomske teorije. Za nas nije dobro što ovaj slučaj opet isprobavamo baš na sopstvenoj koži. Pored svih ostalih problema, između Srbije (odnosno SR Jugoslavije) i Crne Gore postoji i prava monetarna zbrka: Narodna banka Jugoslavije, koja je još odavno samo formalno centralna banka cele države, a faktički samo Srbije, ima dva guvernera - formalno to je još uvek Dušan Vlatković, a faktički ga je već zamenio Mlađan Dinkić. On najavljuje prvo internu, pa potom i punu konvertibilnost nacionalne valute dinara.
       Za to vreme, Monetarni savet Crne Gore, još uvek druge federalne jedinice unutar iste države, najavljuje osnivanje sopstvene centralne banke, koja će se zvati Monetarna banka Crne Gore. Predlog je već poslat u skupštinsku proceduru. Monetarna banka, kako je zamišljeno, treba da bude odgovorna za monetarnu politiku, uspostavljanje i održavanje zdravog bankarskog sistema i efikasnog platnog prometa. Nije predviđeno da emituje novac.
       Ako nekome u prvom trenutku nije bilo sasvim jasno kako će funkcionisati zajednička valuta u jednoj zemlji sa dve centralne banke, dilemu je razjasnio Momčilo Cemović, predsednik Monetarnog saveta Crne Gore. Prema njegovom tumačenju "zajednička valuta sa Srbijom praktično nije moguća" pošto se, je li, ne zna da li bi to bio dinar ili crnogorski perper. Cemović je "siguran" da bi se mali broj Crnogoraca odrekao marke, a zajednička valuta sa Srbijom značila bi za Crnu Goru "sve iz početka".
       Cemoviću, inače nekadašnjem dugogodišnjem direktoru Fonda za nerazvijene u bivšoj Jugoslaviji, a i tvorcima ideje o crnogorskoj centralnoj banci, replicirao je zemljak, Željko Bogetić, stručnjak Međunarodnog monetarnog fonda. On je ovakav potez opisao kao "najgore moguće rešenje" pošto bi ta crnogorska centralna banka emitovala "prosečnu, a najverovatnije vrlo slabu valutu, sa kursom koji bi postao novi, trajan izvor nestabilnosti u Crnoj Gori". Bogetić je, kaže, zapanjen kako je nekome ovakva ideja uopšte pala na pamet pošto u Crnoj Gori "ne postoji minimum visokospecijalističkih znanja, iskustva i veštine u vođenju racionalne monetarno-devizne politike u sistemu centralne banke". Kome je sve ovakvom kvalifikacijom opalio žestok šamar, ostavićemo ovom prilikom po strani.
      
       Marka i evro
       Monetarni stručnjak prof. dr Đorđe Đukić, koji je bio član ukinutog Saveta guvernera Narodne banke Jugoslavije, u razgovoru za NIN predlaže da i Srbija prvo uvede sopstvenu centralnu banku, pa da se onda razgovara na "ravnopravnim osnovama". Đukić smatra da bi "nakon decembarskih republičkih izbora Skupština Srbije trebalo da usvoji Zakon o Narodnoj banci Srbije, po kome bi nova centralna banka uživala potpunu nezavisnost od vlade i parlamenta u vođenju monetarne politike i utvrđivanju kursa nove valute - srpskog dinara". Ova banka bi poslovala po međunarodnim standardima, što znači da bi iz postojeće glomazne NBJ "kao relikta bivše SFRJ" preuzela samo mali broj kadrova, a i oni bi se morali dodatno obučavati. Time bi, smatra Đukić, i Srbija postala monetarno suverena, a o funkciji monetane politike kao zajedničkoj, moglo bi se govoriti tek nakon postizanja konsenzusa vladajućih političkih struktura o budućoj zajednici između Srbije i Crne Gore.
       Šta, međutim, da se radi dok se taj politički konsenzus ne postigne - privreda mora da radi, ljudi da žive, a svi zajedno da reše zbrku kojom valutom i po kom kursu da operišu. Đukić opet predlaže da Srbija uvede režim slobodnog fluktuirajućeg kursa dinara. U tom slučaju bi se transakcije između Srbije i Crne Gore nesmetano odvijale, jer bi u svakom trenutku na deviznom tržištu u Beogradu bila raspoloživa cena marke (odnosno evra) na koju je prešla Crna Gora. Ukoliko bi i Srbija suspendovala dinar i prešla na marku (ili evro) razlike ne bi ni postojale, pa bi funkcionisale dve centralne banke kao dve monetarno suverene države. Faktički, kad se kao sredstvo plaćanja preuzme marka ili evro, monetarna suverenost ni jedne od republika više ne postoji.
      
       Dve kuće
       Crnogorski ekonomista dr Nebojša Medojević, član G-17 smatra da se ovo pitanje uopšte ne može rešavati dok Srbija i Crna Gora ne definišu svoj državni status: "Za rešavanje ovog i svih drugih ekonomskih pitanja neophodno je prethodno obezbediti jasan politički i državno pravni okvir. Nemamo ni temelj, ne znamo da li gradimo zajedničku kuću, ili dve kuće pod jednim krovom, a mi raspravljamo o crepu i dimnjaku. Svaki pokušaj da se sprovede ovo što se najavljuje, apsolutno je nemoguć", smatra Medojević. "Uopšte ne mogu da nađem motiv zašto se sve ovo radi", kaže on.
       Da vreme u očekivanju političkog rešenja ne bi prošlo uzalud, nova savezna vlast već najavljuje svoje korake: sada je već gotovo izvesno da će Mlađan Dinkić biti guverner jugoslovenske centralne banke (čije se ingerencije praktično protežu samo na Srbiju). Dinkić je u taj posao krenuo vrlo ambiciozno. Kao što smo pomenuli, najavio je prvo internu, pa potom punu konvertibilnost dinara. Ekonomisti uglavnom smatraju da je obećavanje pune konvertibilnosti naše upropašćene valute još uvek preuranjeno, kad se imaju u vidu sve zloupotrebe koje je upravo centralna banka, po nalogu bivše vlasti, pravila u proteklih deset godina.
       Dr Đorđe Đukić, čiji je glas u Savetu guvernera često bio u disharmoniji sa ostalim članovima (a tu su bili još Dragan Tomić iz "Simpa", Zlatan Peručić, direktor Beobanke, Nikola Stanić bivši direktor Investbanke, Petrašin Kasalica i Kruno Vukčević iz Crne Gore) jedini je tada bio postavljen bez "privrednog" zaleđa. Ostali članovi morali su svakodnevno da savlađuju unutrašnji rascep ličnosti - da li da brinu o opštem interesu, ili da se malo sete i interesa firme koju vode, pa dakle i sopstvenog. Često se događalo, potvrđuju i događaji, da je pretezao ovaj drugi deo.
       Konkretna priča o tome kako su pojedinci sami sebi i svojim preduzećima prodavali po smešno niskom zvaničnom kursu devize iz državnih rezervi, a potom glumili uspešne direktore i privrednike doći će, možda i uskoro, na red. Upravo zbog iskustva sa zloupotrebama mnogi ekonomisti, među kojima je i naš sagovornik, godinama zagovaraju politiku fluktuirajućeg, umesto fiksnog kursa. Šta će Dinkić uraditi, videćemo već do Nove godine.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ