|
Sa Koštunicom, SRJ ima ono bez čega se u složenom svetu sve teže opstaje, i čega ni Srbija ni Jugoslavija pod Miloševićem ni jednog dana ni mrve nisu imale: dobru volju velikih i moćnih država koje upravljaju svetom
Ova zemlja odskora živi tako brzo da po drugi put u ovom veku ulazi u Ujedinjene nacije, i pre nego što su njeni građani do kraja razumeli šta se tačno zbilo sa prvom jugoslovenskom UN stolicom, koju je svetska organizacija osam godina držala upražnjenom. Naš list nije stigao ni da javi da je Vojislav Koštunica prošlog petka podneo zahtev za prijem Savezne Republike Jugoslavije u UN, a već je stigla vest da postoje veliki izgledi da postanemo punopravan član na sednici Generalne skupštine u noći između srede i četvrtka, 1. ili 2. novembra, i pre nego što ovonedeljni broj stigne u ruke čitalaca. Procedura prijema ubrzana je u čast novog, demokratski izabranog jugoslovenskog predsednika toliko da je, posle osam godina jalovog nadmudrivanja, sve bilo rešeno između dva broja NIN-a.
To što su sve formalnosti obavljene u rekordno kratkom roku (u svakom drugom slučaju bilo bi potrebno najmanje devet dana) ne svedoči toliko o jugoslovenskoj žurbi, koliko o izuzetnoj količini dobre volje koju svetska organizacija ispoljava prema svom novom, 190. punopravnom članu. U času kada je zatražila prijem, Jugoslavija još nije imala ni saveznu vladu: jedina institucija vlasti kojoj i svet i domaća javnost priznaju demokratsku legitimaciju bio je predsednik Koštunica. Sve drugo je bilo klimavo i privremeno, u ostavci ili u tranziciji, u najboljem slučaju polulegalno. A moćne članice Saveta bezbednosti, Francuska i Rusija, ipak su se utrkivale u tome koja će biti Jugoslaviji od veće koristi u pospešivanju njenog glatkog puta kroz institucije glomaznog i poslovično tromog ustrojstva.
Sa Koštunicom, SRJ ima ono bez čega se u složenom svetu sve teže opstaje, i čega ni Srbija ni Jugoslavija pod Miloševićem ni jednog dana ni mrve nisu imale: dobru volju velikih i moćnih država koje upravljaju svetom u kojem živimo. U najburnijem periodu njene istorije, Jugoslaviji je pod Miloševićem uskraćena ne samo čast što je bila zemlja osnivač Ujedinjenih nacija već i elementarno pravo da zastupa i brani svoje interese i da učestvuje u rešavanju svojih, a kamoli tuđih i globalnih problema. Samo se po sebi razume da će Savezna Republika JugoslavijA kao punopravna članica UN, uz naglašenu blagonaklonost međunarodnih posrednika, lakše sačuvati svoj suverenitet i teritorijalni integritet (uključujući tu i zaštitu prava manjinskog stanovništva na Kosovu), da će sa više autoriteta učestvovati u rešavanju problema sukcesije bivše socijalističke i federativne Jugoslavije, da će se iz Ujedinjenih nacija lakše vratiti u međunarodne finansijske ustanove u kojima je članstvo danas pitanje ekonomskog života ili smrti.
Zašto, ipak, Srbima ostaje nešto gorčine u ustima i posle ovog nespornog diplomatskog trijumfa?
Kontinuitet
Pod Slobodanom Miloševićem Jugoslavija se osam godina, sa katastrofalnim učinkom, opirala zahtevu svetske organizacije iz septembra 1992. godine (Rezolucija 47/1) da poput ostalih bivših DŽU republika podnese zahtev za prijem u UN. Činila je to iz dva razloga, jednog načelnog i jednog nadasve praktičnog. Prvi je bio njen stav da SRJ vuče međunarodnopravni kontinuitet sa bivšom Jugoslavijom koja je 1945. godine osnovala UN, i da iz članstva te organizacije nikad nije isključena: taj stav imao je respektabilno uporište i u međunarodnom pravu, i u načelu pravičnosti među državama. Drugi je bio daleko prozaičniji i verovatno daleko relevantniji: Miloševićeva Jugoslavija nije nipošto mogla biti sigurna da bi njenom zahtevu da postane nova članica UN bilo udovoljeno pod postojećim odnosom snaga u svetu. Umesto da bude ostavljena pred vratima kao zemlja kojoj se poriče da ispunjava elementarne uslove za članstvo u društvu nacija koje se pridržavaju osnovnih pravila civilizovanog ponašanja, Miloševićeva Jugoslavija više je volela da se duri proklamujući da je, ne svojom krivicom, pravno oštećena u surovom svetu posthladnoratovske realpolitike. Taj uvređeni stav posle se lepo uklopio u Miloševićevu predizbornu platformu po kojoj je on bio lider "ostatka sveta" protiv "nacističke Amerike", koja je pogazila sva načela međunarodnog prava.
No ako je Slobodan Milošević ispoljavao i neke simptome paranoje, to ne znači da nije bio progonjen a njegova zemlja pravno šikanirana. Sve je počelo na Haškoj konferenciji o Jugoslaviji, kada su velike sile počele da brinu našu brigu: ta konferencija u vrlo kratkom roku postala je Haška konferencija o bivšoj Jugoslaviji, a potom su vodeće evropske države odlučile (kroz Arbitražnu komisiju Francuza Robera Badentera) da se Jugoslavija "sama raspala", da su sve države nastale raspadom SFRJ u međunarodno-pravnom smislu nove države i da sve treba da pod jednakim uslovima konkurišu za međunarodno priznanje. Zvanični Beograd je tvrdio da nije bilo nikakve "disolucije" (Slovencima se dopadao izraz "razdruživanje") već je došlo do otcepljenja, i da samo Beograd vuče međunarodno-pravni kontinuitet sa državom u koju su, od svih bivših federalnih jedinica, jedino Srbija i Crna Gora unele međunarodni subjektivitet stečen još na Berlinskom kongresu 1878. godine.
U razgovoru za NIN vođenom u kabinetu novog šefa jugoslovenske države početkom ove sedmice, politički savetnik Vojislava Koštunice Slobodan Samardžić kaže da je to bio "načelno ispravan stav". Isto je tako činjenica da Jugoslavija nikad nije formalno isključena iz članstva UN (NIN raspolaže kopijom važećeg pravnog mišljenja UN od 29. septembra 1992. godine, u kojem se nedvosmisleno kaže da je Rezolucijom 47/1 od 22. septembra 1922. godine Saveznoj Republici Jugoslaviji - Srbija i Crna Gora - uskraćeno pravo da učestvuje u radu UN, ali da tom rezolucijom članstvo Jugoslavije u UN nije ni suspendovano ni okončano). Nije daleko od pameti ni ono što je Vladislav Jovanović, jugoslovenski ambasador u UN, objašnjavao dok je proteklih godina bez velikog i stvarnog posla sedeo u NJujorku: zapadnim zemljama je bilo stalo da mi, zahtevom za prijem u UN, sami priznamo da smo nova država kako bi na taj način porekli i poništili svoju odgovornost za raspad bivše Jugoslavije. Po svoj prilici sasvim je u pravu i Miodrag Mitić, pravnik u SMIP-u do penzije 1995. godine, koji kaže da je pravnim šikaniranjem Jugoslavije "kažnjavan ne samo Slobodan Milošević već i naša država kao takva". Stručnjak za međunarodne odnose Predrag Simić podseća da je Badenterovo mišljenje imalo posve praktičnu svrhu: da pokuša da uhvati JNA kao agresora, sa vojskom na teritoriji tuđih država, da priznanjem Slovenije i Hrvatske internacionalizuje sukob i otvori mogućnost korišćenja Glave VII Povelje UN (akcija Saveta bezbednosti u slučaju akata agresije u međudržavnim sukobima).
Slobodan Samardžić privatno je takođe uverenja da je "Badenterovo mišljenje" bilo vrlo sporno, ali pristup novog jugoslovenskog predsednika u korenu je drugačiji od pristupa bivšeg režima. "Oni su išli za logikom da svet njima prizna da su bili u pravu, i da su se bivše republike otcepile. Mi znamo, politički gledano, da su se one otcepile, ali šta biva sa državom i njenim građanima ako režim zauzme tvrdi stav, 'mi smo u pravu, i svi ćemo umreti za to pravo'? Jugoslavija je od međunarodne zajednice dobila neku vrstu naloga da traži priznanje i učlanjenje u međunarodne institucije. Bivši režim je odabrao da čeka da se struktura sveta promeni i da do uticaja dođu zemlje koje se slažu sa Jugoslavijom i koje će joj dati za pravo. Tezom o pravnoj ispravnosti svog stava režim je zapravo prikrivao bojazan da bi mu, zbog pomanjkanja demokratske legitimacije, bio odbijen pristup međunarodnim ustanovama", kaže Slobodan Samardžić za NIN. Kad je reč o čekanju da do uticaja dođu blagonaklone nam sile, Miodrag Mitić se seća da su i Rusi (sećate li se izvesnog Čurkina?) još 1992. godine ubeđivali vladu Milana Panića i tadašnjeg predsednika Dobricu Ćosića da zahtevaju novo članstvo u UN a istovremeno priznali da ne mogu da garantuju da će tom zahtevu biti udovoljeno.
Obaveze
Da jugoslovenska pozicija nije bila u pravnom smislu jaka, Amerika bi nas davno i formalno isterala iz članstva UN. Ovako se na Prvoj aveniji do srede u noć u NJujorku vijorila "Titova zastava", što bi za trobojku sa petokrakom u sredini prezrivo rekao ambasador SAD u UN Ričard Holbruk, koji nije krio zadovoljstvo što je okončana osmogodišnja "glupa i jalova rasprava" o tome da li je Jugoslavija, ili nije, članica UN. To pak što se Holbruk raduje ne znači da i mi ne treba da se radujemo ažuriranju svog statusa u UN (Samardžić veli da kontinuitet u sadržinskom smislu nastavlja da postoji, da Jugoslavija preuzimanjem svih ranijih obaveza nastavlja da funkcioniše, da se olakšava pregovaranje oko nasledstva SFRJ, ali sada sa blagonaklonim stavom svetske zajednice prema nama). Nismo dobili punu satisfakciju, ali smo dobili nešto daleko korisnije i upotrebljivije od toga.
Jedini koji ovih dana misle da imaju razloga da budu nezadovoljni jesu bivša jugoslovenska vlada u ostavci sa Momirom Bulatovićem na čelu te pripadnici crnogorske vlasti koji su izričito molili svetsku zajednicu da ne izađe u susret Koštuničinom zahtevu dok za to ne dobije jasan signal iz Podgorice. Vladajuće strukture Crne Gore čak su tražile da se za Srbiju i Crnu Goru odvoje dve stolice u Ujedinjenim nacijama, valjda po uzoru na rešenje iz Staljinovog vremena, kada su Sovjeti imali čak tri stolice: jednu za SSR, jednu za Ukrajinu, i jednu za Belorusiju (što je nagnalo beogradskog umetnika Miletu Prodanovića da za "Blic" izjavi da je "za mirno odvajanje" Srbije i Crne Gore, i da bi "bilo dobro da Crna Gora dobije ne jednu, nego osam ili devet stolica u Ujedinjenim nacijama, za svako pleme po jednu, a u skladu sa planetarnim značajem te zemlje".) Isključeno je da su Crnogorci, bez obzira na sva zadirkivanja vezana za njihovu tobožnju veliku sujetu, istinski verovali da će time zaustaviti točak Ujedinjenih nacija. Uostalom, svi njihovi dosadašnji pokrovitelji, kako američki tako i evropski, jasno su im rekli da ne bacaju pesak u točkove ove lokomotive. Specijalni američki izaslanik za Balkan DŽems O'Brajen kazao je sasvim otvoreno u intervjuu za podgoričku "Pobjedu": "Iskreno, ne vidim nijednu državu koja bi podržala dve stolice u UN". Rekao je i to da je "malo zabrinut da aktuelna usredsređenost na status u federaciji počinje da odvlači pažnju ljudi od nekih drugih, zaista bitnih stvari". Jasno je kazao da Crna Gora "mora" pomagati ulazak Jugoslavije u Evropu i međunarodnu zajednicu i izneo bojazan da neki crnogorski politički trendovi "nisu ohrabrujući". Ništa od ovoga, doduše, nije ušlo ni u naslov, ni u nadnaslov, ni u podnaslov dužeg intervjua objavljenog protekle nedelje na trećoj strani "Pobjede", ali teško da je promaklo ma kome u rukovodstvu. Pogotovo predsedniku Milu Đukanoviću, kome je to pre dve nedelje saopšteno u četiri oka.
Pre će, dakle, biti da je Podgorica ušla u pregovore o budućoj državnoj zajednici sa Srbijom sa visokom startnom pregovaračkom pozicijom. Upadljivo je ovih dana u dijalogu Beograda i Podgorice o ovim temama da zvanični Beograd, valjda svestan odgovornosti jače strane u pregovorima, bira reči i prema crnogorskim sagovornicima postupa sa najvećim taktom, dok Podgorica polako spušta ton u odnosu na početne postizborne retorički neoprezne izlive (Đukanović je 28. septembra eventualnu koaliciju SNP-DOS nazvao "anticrnogorskom politikom iz Beograda", dok je njegov savetnik Miodrag Vuković početkom oktobra odbijao i samu mogućnost razgovora sa Koštunicom, a njegov ministar spoljnih poslova Branko Lukovac osporavao je u isto vreme svaki Koštuničin legitimitet u Crnoj Gori). Crna Gora drži u opticaju mogućnost osamostaljenja, ali se za nju ne izjašnjava otvoreno, već u aluzijama. Predsednik Đukanović tako je u utorak uveče koristio sledeće stilske figure: Jugoslavija je fikcija koju ne treba održavati, a od dve zdrave države ne treba praviti "neku četvrtu Jugoslaviju", ali to još ne treba zvati crnogorskim separatizmom; on nije protiv da se zadrži "neki oblik zajedništva".
No o tome treba razgovarati prilikom redefinisanja odnosa Srbije i Crne Gore. Što se spornih stolica u UN tiče, Crna Gora ne mora da brine: ako se osamostali, dobiće sa lakoćom svoju stolicu, samo za sebe. Zato je teško razumeti zašto je u ovom času htela da spreči Jugoslaviju da dođe do svoje.
LJILJANA SMAJLOVIĆ
|
