Bez otmice Ivana Stambolića ne bi bilo ni 5. oktobra.Ali, sve je to beznačajno pred pitanjem: hoće li se on najzad pojaviti. Jer - dok se ne pojavi, ništa nije završeno

      Hoće li se on sada, kada je sve završeno, ipak pojaviti?iiiiiiiiiiiiii
       S onu stranu svake politike, neizvesna sudbina Ivana Stambolića jeste obrazac tragedije. Stradanje bilo kog čoveka je tragično, pa je, bez obzira na to šta neko mislio o njemu, takva i sudbina bivšeg srpskog predsednika. Činjenica da o njemu danas, kada ga (nadajmo se - privremeno) tako dugo nema, mnogi misle bolje nego ranije jeste pak dokaz o razlici između tragičnog i tragičkog (tragedije). Kad, dakle, kažemo da je ono što se dogodilo Stamboliću obrazac tragedije, onda to nikako ne znači otklanjanje pomisli o mogućem tragičnom aspektu razrešenja misterije njegovog nestanka, već znači da je taj događaj u sumraku jednog zlog vremena zaokružio njegovu životnu priču na način onoga što se pod tragedijom podrazumevalo u antičkoj ("aristotelovskoj") dramaturgiji.
       Ako se već ovakve tvrdnje laćamo kad joj vreme možda nije, tada, s druge strane, budući da je slučaj otmice Ivana Stambolića duboko ukorenjen u konkretan društveni kontekst, znamo da ima i takvih znalaca dramaturških zakonitosti - u svakom slučaju, boljih od nas - koji će biti skloni da njegovo stradanje smeste u okvire drame, u onaj rod gde su, kako to kaže DŽordž Štajner, uzroci propasti junaka svetovni, dakle, ovako ili onako, politički. Grubo rečeno, da nije bilo Osme sednice, ne bi bilo ni nestanka Ivana Stambolića. Pošto je Osme sednice bilo, ona je uslovila lično stradanje Ivana Stambolića. To je drama. Ali, sa tragičkog aspekta, sve je upravo obrnuto: otmica Ivana Stambolića konačno potvrđuje neminovnost Osme sednice, nečega što se nikako nije moglo sprečiti. Tragedije se završavaju loše, kao što se loše završavaju i Ibzenove drame, ali ako za dramu važi pretpostavka da bi današnji stepen emancipacije Norin loš kraj učinio problematičnim, možda i nemogućim ishodom, nikakvi popustljiviji zakoni o razvodu braka - da ih je u antičkoj Grčkoj eventualno i bilo - ne bi mogli izmeniti Agamemnonov usud (Štajner). Tragedija je nepopravljiva.
       Aristotel je tvrdio kako je tragedija prikazivanje stradanja ljudi koji su bolji nego što smo mi prosečni, ali je u ovome bio nedosledan zapisavši na drugom mestu da je taj junak, junak tragedije, "jedan čovek po sredini", ni posebno dobar i pravedan, ni nepopravljivo zao. Stambolićeva "politička zaostavština", posebno njegovi intervjui, ponovo objavljeni posle njegovog nestanka, vrvi od prosečnosti naknadne pameti koja je začuđujuće nesposobna da pronikne u suštinu one stvari koja će izazvati istorijsku srpsku katastrofu. Otuda se Stambolićeva više puta ponovljena tvrdnja da Slobodan Milošević nije njegov proizvod mora razumeti kao iskreno uverenje onoga koga je suština stvari učinila tragičkim likom. Jer, opet će Aristotel, junak tragedije ne strada ni zbog vrlina ni zarad poroka, "nego zbog neke pogreške (krivice)". Stambolić je, prosto, kao i Edip, bio slep. Takvim ga je učinilo ono što se dogodilo pre zapleta njegove sudbine: nasleđe predaka, porodice i partije.
       Svakako da Stambolić, kao pragmatičan političar, aparatčik od iskustva, čija su relativno liberalna shvatanja bila i plod praksom stečenog oportunizma, nije želeo da promocija njegovog štićenika Miloševića završi onako kako je završila, ali je, svejedno, sama ta promocija, na kojoj je zdušno radio, bila pogreška, dakle krivica, koja uzrokuje dalji tragički - i po sve nas tragični - tok stvari i onaj njegov nepopravljivi ishod. Tragedija je, da ponovimo, "završena radnja" određenog "sklopa događaja"; te dve stvari su neraskidive: "Jasno je da i razmrsivanja radnje treba da se razvijaju iz same radnje." Sklop događaja koje je Stambolić inicirao dovevši svog intimusa Miloševića na čelo srpskih komunista završio je onako kako je jedino mogao završiti. U tragediji se pitanje "šta bi bilo da je bilo..." ne može postaviti.
       Otuda greše oni, uglavnom Stambolićevi prijatelji i bivši bliski saradnici, koji tvrde da bi Ivanov pristup problemu Kosova ili njegove ideje o redefinisanju statusa Srbije u federaciji, sve ono što je nasilno prekinuto Osmom sednicom, u najmanju ruku bar sprečilo krvavi rasplet. Jer tada Osme sednice ne bi ni bilo. Ali Osma sednica morala se dogoditi. Ona je našu sudbinu učinila nepopravljivom, dakle tragičnom. To je Stambolićeva krivica. O njoj se on nikada nije mogao pitati. Ako su se stvari, sa racionalnog gledišta, odvijale suprotno njegovim intencijama, onda je i to - naročito to - dokaz tragičke peripetije (preokreta), neminovnog "okretanja radnje u protivno od onoga što se namerava". Ivan Stambolić sada sigurno zna o čemu je reč; on je, stradajući, prešao put "iz nepoznavanja u poznavanje". On je konačno prepoznao svoju sudbinu. Zato je njegova sudbina patetična. Patos je, zaključuje Aristotel, radnja koja donosi propast ili bol. U toj bolnoj propasti Ivan je konačno progledao. Takva završena radnja deluje katarzično, ona nas "pročišćava". Bez otmice Ivana Stambolića ne bi bilo ni 5. oktobra.
       Ali, sve je to beznačajno pred pitanjem: hoće li se on najzad pojaviti. Jer - dok se ne pojavi, ništa nije završeno.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ