("Smrt u Sremu", NIN br. 2599)

      Kada sada, posle pola veka, čitam kazivanje generala (ima ih k'o pleve) Đ. Jovanića ne mogu a da ne mislim da je za sve "ideologe" i narodne dušebrižnike narod bio i ostao potrošni materijal.
       Upravo sam bio završio sedmi razred gimnazije. Nisam imao ni punih 18 godina kada sam sa ostalima, od kojih je dobar broj bio mlađi od mene (ne verujem da se zna koliko nas je bilo a pogotovo koliko nas se vratilo) sproveden u Beograd. Tu smo u I muškoj gimnaziji primili naoružanje i postali borci Prve proleterske brigade III kragujevačkog bataljona. To što Đ. Jovanić kaže "puno vremena smo posvetili obuci jer bilo je puno mladića koji nisu služili vojsku..." je možda bilo predviđeno kao propagandni materijal, ali nije uopšte ostvareno. Nismo imali ni jednog časa obuke, ni jednog ispaljenog metka, niti je većina imala ikada pušku u ruci. Sve je bilo završeno za dve nedelje. Naime, negde posle 15 dana od odlaska od kuće bili smo već u rovovima a 4. decembra 1944. god. (podvlačim ovo 1944. god) krenuli smo, tačno u podne na juriš protiv dobro ukopanih, opskrbljenih i uvežbanih nemačkih vojnika.
       Ja danas ne mogu drugojačije da mislim nego da je neko hteo da mene, a sigurno i ostale, ubije.
       U toj borbi-jurišu bio sam ranjen i ostao ratni invalid sa 40 odsto nesposobnosti. Ovi koji su ostali, tada su mi zavideli, naravno oni preživeli, jer pored mene je poginula devojčica od 16 godina, ranjeno nekoliko drugara. Sada čitam da se tada Đ. Jovanić i njegov oslobodilački i idejni ansambl spremao da dočeka novu 1945. godinu u Belom dvoru, uz pesmu i svirku.
       Naravno, nema rata bez žrtava pa Đ. Jovanić objašnjava učitelju Mileševki, koji se zabrinuo jer je izgubio 1 500 ljudi (ne krastavaca), "pa sam ga ja umirio - dobro, dešava se". Ja to nisam mogao da kažem ni bratu plavog LJubiše iz gornjeg parka ni pozivaru iz moje ulice čiji je sin Bane ostao u Sremu. Nisam imao ideale da tuđ život žrtvujem.
       Sada posle pedeset godina vidimo gde smo i gde je ideologija čija se cena meri milionima žrtava. Ja primam invalidninu od nekoliko stotina dinara (zahvalna otadžbina), a u Vojnomedicinskoj akademiji, sada kada sam ostario i kada mi treba lečenje, rekli su mi: "Kakve vi veze imate s nama, što ste zaboga ratni vojni invalid."
       Đ. Jovaniću i ostalim, njemu sličnim, to se nije dogodilo. On je "svoju" borbu izvojevao. Uostalom, njegovim "kolegama" generalima ni sada nije loše!
      
       LJUBINKO POČEKOVIĆ,
       Beograd