("Revanšizam", NIN br. 2599)

      Najzad se ispunilo ono za šta se NIN tako dugo borio i uporno zalagao. Kao što je i moglo da se očekuje, nastalo je vreme euforije koja se u doziranoj meri zapazila i na stranicama NIN-a, ali koja nije išla na uštrb njegove ozbiljnosti i objektivnosti. U takvoj zatalasanoj atmosferi pažnju je privukao uvodnik Marijane Milosavljević pod naslovom "Revanšizam", u osnovi poziv vlastima i građanima da se u tako korenito izmenjenoj situaciji uzdrže od osvetoljubivih izliva prema institucijama i ličnostima iz "ansijen režima", kako se ovaj termin odomaćio među istoričarima.
       Međutim, na stranicama NIN-a zapazila se i izvesna tendencija da se uperi prst u neke ličnosti eksponirane u poraženom društvenom sistemu, one koje su tek posle havarije režimskog broda uskakale u brod nade. Nema li već u tome, autor ovog pisma se pita, izvesnog revanšizma. NIN, čija je vokacija da prati sve karakteristične pojave u našem društvu, nije propustio da se ne osvrne i na fenomen takozvanih "prebega", što se od njega i očekivalo. Samo u takvom reagovanju neki NIN-ovi novinari, kako se čini, osvrnuli su se sa dosta zajedljivosti na ovakva "salta mortale", ne oklevajući da žonglere prozovu punim imenom.
       Politički "prebezi", kakvi su se dešavali posle 5. oktobra i kakvih će još bivati, nisu sa moralnog stanovišta uzorni, čega je verovatna većina "salto mortalista" manje-više bolno svesna, što je u neku ruku već izvesna kazna, budući da svoje pominjanje u javnosti mogu da dožive kao vezivanje na stub srama. NIN je, kao što je poznato, bar dosad pišući o negativnim pojavama, pribegavao radije sociološkim faktima nego okomljujući se možda prestrogo na same ličnosti. Uostalom, ima li ikog među nama toliko čistog, kako je Isus govorio, da bi mogao čiste savesti digne ruku pa i svoj glas protiv grešnika?
      
       MAKS ERENRAJH,
       Beograd