Ako smo se posle 5. oktobra bar delimično oslobodili nosilaca te mračne folklorne politike, da li smo već danas u stanju da programski razmišljamo o vlastitoj budućnosti?

      Tokom nekoliko stoleća turske okupacije Balkana, Srbi su stvorili najlepše primerke deseteračkog usmenog predanja. Tom književnošću su se kulturno i nacionalno identifikovali pred Evropom u 19. veku. Koliko su naši preci zaista bili junačni i moralni u tim vremenima, to ne možemo znati, jer poezija ne nudi saznanja o svakodnevnom životu. Ipak, sasvim je sigurno da su težili plemenitim ciljevima i da su imali razvijen smisao za moral, pravdu i hrabrost, a u epskim vrhuncima uzdizali su praštanje i trpeljivost.
       Nažalost, sklonost mitotvoračkoj tradiciji je ostala, ali je u našem veku deformisana. U titoizmu, prvo kroz prigušen kafanski folklor, da bi se u godinama što su neposredno za nama pretvorila u službeni, u teror osrednjosti i kiča. Dominacija primitivnih ideologija i populističke politike u godinama višestranačja tome su mnogo pridoneli. Otud, u poslednjih desetak godina, u Srbiji veoma uspešno cvetaju javne zablude, kolektivne samoobmane, nacionalni stereotipi, lažni mitovi. Ovi bolesni fenomeni, sistematski ugrađivani u propagandu Miloševićevog režima, postali su čak elementi društvene komunikacije.
       Za sve to vreme, a naročito posle pada Berlinskog zida, svet se dramatično i brzo menjao. Promenila su se i društva, ali i položaj pojedinca u njima.
       U Srbiji su društveni tokovi imali suprotan pravac. Pred agresivnom navalom nosilaca ideološkog i propagandnog folklora, kao pred radioaktivnim oblakom, povlačile su se čitave profesije, akademske grupacije, čak i specifični poslovni cehovi. Ne samo što su se povlačili već su, revnosno i bez stida služeći, stalno izdavali profesiju: sudije, policajci, vojnici, bankari, lekari, učitelji, profesori, inženjeri, muzičari, novinari, šumari, agronomi, poštari, sportisti...
       U Srbiji se malo radilo, a mnogo služilo. Zaključana Srbija, sa partokratskom organizacijom društva na svim nivoima, bila je pogodna laboratorija za neznalice i ostrašćene mediokritete i njihove naoružane čuvare. Ali, nije služenje toliko dugo trajalo samo zbog očuvanja egzistencije.
       Ako smo se posle 5. oktobra bar delimično oslobodili nosilaca te mračne folklorne politike, da li smo već danas u stanju da programski razmišljamo o vlastitoj budućnosti? Da li raspolažemo aparatom koji bi nam pomogao da preko noći prevedemo jezik društvene komunikacije u razumne kategorije našeg teškog i zahtevnog doba? Možemo li, u fazi preuzimanja vlasti i popravljanja razvaljene državne kuće, da se izdignemo na viši vidik od onog koji nam je omeđen hitnim dnevnim poslovima? Da li je išta važnije od zbrinjavanja strujom, naftom, gasom, hlebom i lekovima? Kojim putevima Srbija treba da se vrati u međunarodnu zajednicu? Konačno, da li je srpsko-crnogorska federalna država prva ustanova koju treba popravljati?
       Da vidimo. Pre svega, za rešavanje svih spomenutih, a i hiljada drugih problema, potrebni su znanje, hrabrost, odlučnost i jasne vizije. Dok sam početkom decembra prošle godine sedeo sa grupom mladih Srba u njihovom omiljenom sastajalištu u Kembridžu nedaleko od kapija Harvard univerziteta, bio sam zadivljen njihovim pojavama i rečima. Pomišljao sam kako bi za njihovu zemlju bilo idealno da se vrate. Ne razlikuju se oni mnogo od svojih vršnjaka u Srbiji po intelektualnim sposobnostima, ali su, za razliku od njih, sačuvali razumnu glavu, poštovanje za rad i sposobnost da komuniciraju sa smislom. Takođe, onog trenutka kad se otvore granice za primanje pomoći ili za uvoz životno neophodnih stvari, država bi na hitno i relativno kratko školovanje morala da pošalje bar nekoliko stotina mladih ljudi. Sa obavezujućim povratkom.
       Srbiji i Crnoj Gori neophodno je znanje o današnjoj ekonomiji, o kretanjima kojima se unapređuje položaj individue u društvu, o savremenoj diplomatiji, o globalnim institucijama, o međunarodnim organizacijama... Otvaranje komunikacije sa akademskim i poslovnim svetom razvijenog dela planete treba da bude prioritet novih vlasti u Srbiji. Znanjem se formira demokratska disciplina nacija i država. Zato je drugi prioritet stvaranje škola svih nivoa u zemlji kako bismo postali zaista ravnopravan sagovornik svim spoljnim partnerima. A onda će i ona deca sa Harvarda verovatno da se vrate kući, jer će i ovde moći da komuniciraju sa smislom.
      
       (Autor je književnik iz Beograda)