NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srbi i Mađari

Esej

      Početkom juna 2000. godine i u Mađarskoj i u Srbiji deljene su lekcije Evropi. U Srbiji to čini predsednik Jugoslavije u svom govoru na otvaranju železničkog mosta u (mom, našem) Novom Sadu. Lekcija je data povodom bombardovanja zemlje od pre godine dana, rušenja mostova u Novom Sadu (kada je i u našem stanu bilo dosta kolateralne štete), a i povodom sankcija i držanja Evrope uopšte. U Mađarskoj, povod nije bio ovako svež. Reč je o osamdesetogodišnjici Versajskog mira (deo o Mađarskoj se vezuje za palatu Trijanon, koja je za Mađare postala simbol žalosti i nepravde).
       Pošto ovaj tekst pišem za čitaoce u Srbiji, ne bi trebalo bliže da objašnjavam srpsko viđenje nepravde nanete od strane Evrope ali bih rekao nešto o mađarskom viđenju. Pošto time zalazim u veoma opasne vode istorije, hteo bih da kažem da zaista ne nameravam da otkrivam istorijske istine. Nisam istoričar, ne znam dovoljno o istoriji, a nisam siguran ni u to da li oni koji jesu istoričari stvarno znaju istinu. Živeći u dvema kulturama (a poslednjih nekoliko godina i u dvema državama) znam, međutim, da se ljudi nešto lakše sporazumevaju ako uz sopstveno viđenje istorije (tj. vezivanje izabranih činjenica i interpretacija u jedan niz) steknu neke informacije i o viđenju istorije druge (susedne) strane.
       Mađari - kao i Srbi, pa kao i mnogi drugi - vide sebe kao ponosan narod koji se hrabro suprotstavljao moćnijima i koji je trpeo tragične istorijske nepravde. Mađari vide sebe na pravoj strani u Rakocijevoj (R‹k†czi) pobuni protiv Habsburga početkom XVII veka, sećajući se da je francuski kralj Luj XIV obustavio pomoć Rakociju 1709. godine kada su stvari krenule nagore. Potom dolazi do revolucije 1848. godine (opet protiv Austrije), i s gorčinom se primećuje da su se manji, od careva takođe ugnjeteni narodi - kao što su bili Srbi i Hrvati - stavili na stranu omražene Austrije. Vođa ove revolucije Lajoš Košut (Kossuth Lajos) postao je, inače, deo Srbima poznate galerije likova - mada s nesigurnim karakternim predznakom. Pominje se. Ime mu se nađe čak i na mestu kao što su lucidno konstruisana (ili pronađena) prototipska naklapanja Danojlićevog Dobrisava:
       Dobro jutro, Košut Lajoš, živ si ti, i živ sam ja još!
       (Potrebe rimovanja dovele su i do toga da se u redosledu imena i prezimena sledi mađarski način: prvo prezime, pa ime. Kako moj kolega i prijatelj Vojin Dimitrijević reče, mi Mađari bismo i Cortina d'Ampezzo sigurno izgovarali D'Ampezzo Cortina.) Ban Jelačić - čija je gvozdena ruka i sablja pokazivala prema Pešti pre nego što je bio skinut sa glavnog trga u Zagrebu, da bi posle bio vraćen s rukom ispruženom ka Kninu - nije baš bio omiljen među Mađarima. Nakon što je mađarska revolucija bila ugušena uz saradnju austrijskog i ruskog cara, a mađarski generali obešeni 6. oktobra 1849. godine u Aradu, u Pešti je izdata zbirka lirskih pesama bana Jelačića iz mladih dana, s tim da prihod bude namenjen ratnoj siročadi. (Vlast nikada nije mnogo marila za granice između disciplina. Zašto general koji je bio stao na pobedničku stranu ne bi imao pravo da bude i slavljeni lirski pesnik? Ili zašto potpredsednik vlade ne bi bio i profesor pravnog fakulteta? Zašto drugi potpredsednik ne bi ujedno bio i predsednik atletskog saveza, pa i akademik?)
       Neuspele revolucije su nešto ipak donele. Kada je došla do uverenja da su neki kompromisi neizbežni, Austrijska carevina je ponudila neku vrstu partnerstva upravo Mađarima, s kojima je do tada imala najviše nevolja. Tako dolazimo do Austro-Ugarske monarhije. (Bogdan Denić ima jedno poređenje koje verovatno podjednako iritira mađarske, srpske i albanske nacionaliste. Prema Deniću: "Mađari su bili Srbi Austro-Ugarske monarhije, a Srbi su bili njihovi Albanci.")
       Sada dolazimo do Prvog svetskog rata, u kojem novi savez i nova lojalnost stavlja Mađarsku na gubitničku stranu. Juna 1920. godine dolazi Trijanon. Među poraženima, Mađarska ispada praktično najveći gubitnik: gubi 70 odsto svojih teritorija, a jedna trećina svih Mađara postaje manjina u susednim zemljama. (Ko uporedi ove brojke vidi i to da je na teritorijama koje je Mađarska izubila živelo više nemađara nego Mađara. No ostaje činjenica da su granice tako povučene da je jedna trećina Mađara došla u manjinski položaj - i to među onima koji su pre toga bili manjina u Mađarskoj, o čemu mnogi nisu baš imali lepe uspomene.)
       Tako počinje jedan sled događaja na koji vredi baciti pogled s osmatračnice današnje Srbije. Između dva rata, mađarska politika je opsednuta doživljajem nepravde i željom za revizijom te nepravde. Gorčina baš nije najbolji savetnik. Ne gleda se mnogo ko je taj koji nudi šansu za "istorijsku pravdu". Mađarska klizi ka savezu s Hitlerom.
       Stvari, međutim, ne idu baš sasvim pravolinijski i posebno je zanimljiv razvoj odnosa Jugoslavije i Mađarske u godinama neposredno pred rat. Stvara se ugovor o prijateljstvu, koji - na jugoslovenski predlog - dobija naziv "Ugovor o večitom prijateljstvu". Ugovor potpisuju Aleksandar Cincar-Marković i mađarski ministar inostranih poslova grof Ištvan Čaki (Cs‹ki Istv‹n) 12. decembra 1940. godine. Predsednik mađarske vlade je tada Pal Teleki (Teleki P‹l) koji za ugovor ima izrazite simpatije. U svom govoru u mađarskom parlamentu 19. decembra 1940. godine, Teleki govori o tome da su "Jugoslavija i Mađarska pronašle put jedna ka drugoj", da će dobri odnosi imati pozitivan uticaj na položaj narodnosti, da Mađare, te Srbe i Hrvate, "dva glavna naroda Jugoslavije", povezuje "ista duhovnost". Potom, s pojačanom patetikom diskursa u koji se već svuda po Evropi infiltriraju fonovi predstojećeg rata, dodaje da Mađare, Srbe i Hrvate povezuje i "herojski oblik života". Zanimljivo je pratiti te događaje u dnevničkim beleškama Mihajla Konstantinovića (ministra pravde Kraljevine Jugoslavije 1940. godine - čoveka koga su mnoge generacije, pa i moja generacija studenata na Pravnom fakultetu u Beogradu zapamtile kao impresivnu ličnost i izuzetnog profesora). Konstantinović beleži da je Nemačka s dosta podozrenja pratila stvaranje ovog ugovora. Konstantinović zapisuje, 20. decembra 1940. godine, posetu V. Grubera dopisnika nemačke agencije DNB. "Na završetku jučerašnje posete Gruber me je hteo pitati nešto o mađarsko-jugoslovenskom paktu. Govoreći dosta nerazgovetno jer ga je stvar ženirala, rekao mi je da se 'na putu od Beograda za Berlin ne mora proći kroz Peštu: Šta je to? Stvara se neki blok'? Ja: 'Nikakav blok, čemu bi on služio?' On: 'Uzajamnom osiguranju...' On je malo docnije dodao: 'Znamo mi te mađarske grofove'."
       Nekoliko dana pre toga, Konstantinović dobija od mađarskog poslanika Mađarski orden zasluga i poslanik mu predaje poruku grofa Čakija koja govori o nameri da se stvori "iskreno prijateljstvo".
       Ugovor je pogažen. Horti (Horthdž) kao saveznik Hitlera umarširao je u Bačku. Telekijeva iskrenost se ne može, međutim, dovesti u pitanje. On je izvukao sve konsekvence, počinivši samoubistvo. U svom snažnom oproštajnom pismu navodi da je razlog samoubistva gaženje "večitog ugovora o miru" s Jugoslavijom. Tibor Čereš (Cseres Tibor) koji je napravio film o zlodelima mađarske vojske u Novom Sadu (spomenik raciji se nalazi ispred prozora mog stana na keju) kaže sledeće: "Pal Teleki je platio životom za svoj stav da od Srba ne uzimamo natrag Bačku, već da nuđenjem našeg prijateljstva činimo srećnijim život naših Mađara koji su tamo ostali među Srbima i Nemcima u južnim krajevima."
       Južni krajevi" (tj. Vojvodina) su naravno nezaobilazna tema u srpsko-mađarskim odnosima. Moji Srbi iz Vojvodine nervozno reaguju na sve, pa i na indirektne nagoveštaje teritorijalnih pretenzija koje formulišu stranke krajnje desnice u Mađarskoj. Pored toga, skloni su da vide iredentizam i tamo gde ga zapravo nema. Mađari opet previđaju da sve to nije baš tako neobjašnjivo nakon aprila 1941. godine. Mađari su sa svoje strane previše skloni zaključku da je smisao i cilj srpske politike da se Mađari svedu na beznačajnu grupu u Vojvodini. (Mađari navode da je glavna meta seoba i kolonizacija bila baš Vojvodina; i da su i posle Prvog kao i posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu uvek dolazili - bilo iz Bosne, bilo iz Hrvatske - baš Srbi, a nikada Hrvati ili Bošnjaci. Kao da se strateški uvek važnijim činilo da bude više Srba u Vojvodini, nego da ih bude u Krajini ili u Bosni. Odlazak vojnih obveznika - i drugih - poslednjih desetak godina pod pritiskom ratova, vojnih poziva i sveopšte nesreće, moji Mađari često percipiraju kao pritisak upravo na Mađare da napuste Vojvodinu.) Mađarsko pamćenje bi trebalo da beleži - a kod dobrog broja Mađara u Vojvodini i beleži - da od šezdesetih do osamdesetih godina od svih Mađara koji žive u manjini, upravo su Mađari u Vojvodini imali najšira manjinska prava, pa verovatno i najbolji život. Srbi bi mogli da pamte - a mnogi i pamte - da je, na primer, Matica srpska osnovana u Mađarskoj.
       A sada da se vratim na juni 2000. Predsednik SRJ govori da je Evropa posustala na kraju 20. veka, da treba da uči od male Srbije šta je to istorijsko dostojanstvo i šta su ljudske slobode. Istovremeno, SRJ naziva "najevropskijom evropskom zemljom". Ministar pravde te najevropskije evropske zemlje je znatno žešći. On naziva gđu Karlu del Ponte, glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog suda u Hagu "najgorom kurvom".
      
       U Mađarskoj, vođa "Stranke mađarskog života i istine" Ištvan Čurka (Csurka Istv‹n) zamerio je mađarskoj vladi što je zaključila ugovore s Rumunijom i Slovačkom (u kojima se naglašava i princip nepromenljivosti granica). Ranije je Čurka tražio i referendum u delovima Vojvodine gde živi značajan broj Mađara. Taj referendum bi imao za moguću posledicu otcepljenje tih delova. (Već poduže pratim manjinske zahteve, nastojim i da učestvujem u njihovom artikulisanju. Hteo bih da primetim da su - sa stanovišta vojvođanskih Mađara - konstrukcije Čurke frapantno slične konstrukcijama vlasti kojima ona odbija manjinske zahteve. Ako želi da odbije manjinske zahteve, vlast će ih uvek radikalizovati tj. falsifikovaće njihovu radikalizaciju. Ako Jožef Kasa (Kasza Jozsef) traži da direktore mađarskih škola i novina biraju sami Mađari, to mnogi Srbi ne bi smatrali baš tako odbojnim. Zato će se zahtev interpretirati kao "zahtev za secesijom" ili "uvod u secesiju", ili "uvođenje mađarskih zakona u Vojvodinu". To, prirodno, iritira sve Srbe, a nije spojivo ni s evropskim normama. Zahtev se može odbiti uz široku saglasnost. Čurka čini potpuno isto. Radikalizuje - odnosno falsifikuje - manjinske zahteve i postiže njihovu kompromitaciju.)
       Da nastavim s obeležavanjem osamdesetogodišnjice Trijanona. Predsednik Stranke malih posednika Jožef Torđan (Torgdž‹n J†zsef) se žestoko obrušio na nepravednost "trijanonskog diktata" koji je stvorio "razbojnički mir", uputio je zamerke Evropi ali je dodao da sada treba da se gleda unapred i da je cilj što lakša prohodnost granica. Ton ministra inostranih poslova Janoša Martonjija (Martondži J‹nos) je bio sasvim drugačiji. Založio se za Evropsku integraciju Mađarske kao i zemalja u kojima živi mađarska manjina, ističući da se na taj način granice neće menjati ali će gubiti značaj.
       Očigledno je da traume nisu zaboravljene. Očigledno je i to (nadam se) da zainteresovanost Mađarske za vojvođanske Mađare ne treba više da vodi konfrontaciji. Verovatno je nerealno očekivati da mađarski političar svečano kaže da je Trijanon bio pravedan; ali je sasvim realno očekivati mađarsku politiku koja prihvata Trijanon kao realnost i koja traži boljitak za Mađare u okvirima te realnosti.
       Srpske traume su svežije i neumereni tonovi ne dolaze od predstavnika minornih stranaka. Tome valja dodati da gorčina i doživljaj nepravde nisu samo doživljaji vladajućih. Da je bilo nepravdi veruju i drugi u Srbiji, pa i neki van Srbije. (Koliko mi pokazuju iskustva iz mnogih razgovora, u sintagmi "nepravednih i ničim izazvanih" sankcija i drugih nevolja koje su snašle Srbe i građane Srbije, mnogi Srbi iz opozicije, Mađari iz Vojvodine, pa i neki prijatelji sa Zapada spremni su da prihvate kvalifikaciju "nepravedni". Ono "ničim izazvani", međutim, teško prolazi.) Ako iko treba da razume srpske traume zbog gubitka vekovnih prostora to su upravo Mađari. Oni imaju (mi imamo) izbor između zluradosti i saosećanja. Svaka istorijska logika govori da bi bilo ne samo ljudskije nego i celishodnije izabrati saosećanje. To ni emotivno nije teško. Ne bi trebalo biti teško ni srpskoj strani da racionalno, pa i emotivno, izabere dobrosusedstvo. Priča o ratovima poslednjih desetak godina je složena, kontroverzna, ali to sasvim sigurno nije priča srpsko-mađarskog sukobljavanja. Srbi zameraju Mađarima neke gestove, neka svrstavanja, koje smatraju iritirajućim. Jasno je, međutim, da u ovim proteklim ratovima protivnik Srbije nije bila Mađarska.
       Kompromis koji se traži i jeste i nije težak. Nije težak, jer nijedna strana ne bi trebalo da učini ništa bitno drugačije od onoga što ionako izjavljuje. Težak je, jer bi sopstvene izjave trebalo prihvatiti bez primisli i sa svim konsekvencama. Doslednost više ne traži gestove samouništenja kao što je 1941. godine bio slučaj s Palom Telekijem. Naprotiv, doslednost je sasvim spojiva sa samoodržanjem i jednih, i drugih. Najkraće rečeno, Mađari bi trebalo da prihvate da izjave o stabilnosti granica ne važe samo do sledećeg sukoba i haosa, već je zaista to rešenje. (Mogu eventualno da zamišljaju i očekuju jednu buduću Evropu u kojoj se pitanje granica rešava na taj način što gubi važnost). Srbi, opet, treba da prihvate ne samo da Vojvodina ostaje u Jugoslaviji - već i to da Mađari u Vojvodini ostaju Mađari, da to nije privremeno, već Vojvodina ostaje multikulturalna. (Iz ovoga proizilazi i to da se Mađarima ostavlja da sami urede prostore svog identiteta.)
       Bivša Jugoslavija (mislim na SFRJ) se graničila s dve zemlje koje su bile članice, kako NATO-a tako i Evropske unije (Italija i Grčka), treći sused, Austrija je postala članica Evropske unije. Danas ove tri zemlje zamenjuju novi susedi: Hrvatska, Bosna-Hercegovina i Makedonija. Od današnjih suseda SRJ, jedino je Mađarska članica NATO-a i jedino Mađarska ima izgleda da postane članica Evropske unije za narednih nekoliko godina. To je, bez sumnje, značajna promena geopolitičkog položaja. Dodao bih i to da od svih NATO zemalja jedino Mađarska nije uvela vize za Jugoslovene. Razlog je prosto taj, da je od ovih zemalja Mađarska objektivno najmanje zainteresovana za izolaciju Jugoslavije. Mađarskoj nije u interesu izolacija Jugoslavije, jer to ujedno znači i izolaciju znatnog broja Mađara koji žive u Jugoslaviji - a do istog zaključka dovode i ekonomski razlozi. Sankcije su najteže pogodile, naravno, samu Jugoslaviju - a posle nje, njene susede.
       Pre petnaestak godina bio sam arbitar u dosta krupnom sporu između jednog jugoslovenskog i jednog mađarskog preduzeća. Imenovalo me je jugoslovensko preduzeće. Nakon više godina procedure koja je predstavljala pravi stručni izazov, došlo se do jednog kompromisa koji je bio dosta povoljan za jugoslovensku stranu. Predmet spora je bio poučan. Reč je bila o gasovodu koji polazi iz tadašnjeg SSSR-a i koji kroz Mađarsku dovodi gas do Srbije. Spor je mobilisao veliki broj advokata, stručnjaka, argumenti su bili žestoki. Obe su strane znale, međutim, i sledeće: Jugoslaviji je bilo u interesu da se poslovni odnosi održe jer taj gasovod jednostavno postoji, teško bi drugde mogao da postoji, jer je put kroz Mađarsku najbrži i najjeftiniji način da se ruski gas doveze do Novog Sada; Mađarskoj je takođe bilo u interesu da se poslovni odnosi održe, jer ko bi drugi plaćao transportne troškove za prevoz baš ovim gasovodom - jedino ona zemlja do koje taj gasovod vodi. (Inače, koliko mi je poznato, isporuke gasa nisu prestajale ni za vreme sankcija.)
       Mislim da su pozicije kojima je obeležen ovaj spor paradigmatične. Sudbina nam je namenila prijateljstvo. Znam, naravno, da su i Srbi i Mađari prilično umešni i prilično uporni u izazivanju sudbine i u suprotstavljanju sudbini. Ali dosta smo to činili. Sada nam ni ponos ne bi više trpeo ako bismo prihvatili jednostavnu činjenicu da smo osuđeni na saradnju.
      
       TIBOR VARADI


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu