Bugarin Dimitar Gocev (57), jedan od najistaknutijih nemačkih pozorišnih reditelja postavio je "Bure baruta" kao vrhunski domet na ovogodišnjoj Štajerskoj jeseni

      Iz niza provokacija ovogodišnje Štajerske jeseni usredsređujemo se na pozorišni festival. Pomenimo samo predstavu "Pohlepa", prema tekstu Sare Kejn, u režiji Alija Abdulaha, multimedijalni spektakl "Opsesija" u režiji Pepa Gartela, predstavu "Pad", prema tekstu Biljane Srbljanović, u režiji Gorčina Stojanovića, zatim reviju "Saporo", prema tekstu Marlene Streruvic, u režiji Kacuko Vatanabe.
       Međutim, po mišljenju kritike, pa i samog direktora pozorišne selekcije festivala Helmuta Rajtera, vrhunac svega prikazanog je predstava "Bure baruta", na tekst Dejana Dukovskog, u režiji jednog od najistaknutijih nemačkih pozorišnih reditelja danas Dimitra Goceva, u kojoj igraju glumci Hamburškog pozorišta, nekoliko glumaca koji u Nemačkoj rade bez ugovora, glumci iz Graca i jedna glumica iz Bugarske. Predstava Mitka Goceva je svedena na minimum glumačkog personala, scene i teksta. Tekst Dejana Dukovskog, povest nasilja pripovedana iz samog izvorišta nasilnosti, ovde je stilizovan govor tela, mimike, gestike i jezičke performatorike. Gotovo da se radi o trijumfalnom vraćanju semiotici Rolana Barta i klasičnom strukturalizmu.
       Ova predstava gledaoca stalno podvaja, cepa, locira u polje visokog napona. U nizanju scena razvrata gledalac, međutim, ni u jednom trenutku ne oseti gađenje. Priča o nasilju je ovde diskurs u kome se i te kako normalno krećemo. Šokantnost predstave je u potpunom prihvatanju nasilja i oduševljenju njime. A namera je: razbijanje klišea o nasilju, i nasiljem uspostavljanje komunikacije između do bola različitih komunikanata. U svesti se začinje pomisao da je nasilje samo plod nerazumevanja i pogrešnog prevođenja na strani jezik. Čovek, pogotovo stranog porekla (u ovom slučaju Balkanac), olako biva proglašen za nasilnika, i olako se stvaraju mitovi o njegovom nasilništvu, mitovi koji brzo postaju činjenice, pa i istorijske. Tome se baš protivi ova predstava jedanaest sukcesivnih slika nasilja, praćenih eksplozivnom muzikom Balkana, koja pokreće najistančanija osećanja, i navodi na jasnu misao o univerzalnosti nasilja, baš kao i nežnosti.
       Bure baruta nije samo na Balkanu, nego svuda! - trebalo bi da glasi poruka ove jedinstvene pozorišne predstave u sjajnoj režiji Dimitra Goceva, sa jedinstvenim Samuelom Fincijem, Friderike Belstet, Helmutom Cuberom, Robertom Korteze, Slatinom Todevom i drugima u ulogama, uz tako ubedljivu muziku Sandija Lopičića, na sceni koju je najjednostavnije i najjasnije postavio bugarski umetnik Anri Kulev. Ova moćna predstava makedonsko-austrijsko-bugarsko-nemačko-itd. koprodukcije polazi uskoro iz Graca na turneju po Austriji, Nemačkoj, Bugarskoj, Makedoniji, a planirano je i gostovanje u Beogradu (upitati Jovana Ćirilova!).
       Neposredno posle premijere u Gracu smo bugarski publicista Žerminal Civikov i ja razgovarali sa režiserom Dimitrom Gocevim (57). (Civikovljeve anarhistički intonirane kolumne se već godinama pažljivo čitaju u uglednom sofijskom mesečniku "Kultura". Transkripciju našeg razgovora objavljuje, pored NIN-a, i list "Kultura". Utoliko je naš razgovor i bugarsko-srpska koprodukcija.) Razgovarali smo u stanu glumice Slatine Todeve u Gracu, samo stotinak metara od zdanja pozorišta, u kojem je prethodne večeri izgovorila esencijalni monolog predstave. Prisutan je i bugarski filozof i vizantolog Žoro Kaprijev. Nedelja pre podne. Slatina, starica od 75 godina, u kuhinji priprema nedeljnju supu. U prostranoj, gotovo bez nameštaja, primaćoj sobi, okupljeni smo oko niskog stola na kojem su pepeljara, kutije cigareta, limenke piva, i mikrofon magnetofona, umiven i dalje toplim jesenjim štajerskim suncem. Na golom parketu senke grana već proređenih krošnji stabala sa ulice. Prozori kao otvori u kutije duša danas - posle jučerašnje katarze nasilja - širom otvoreni. Razgovor teče kao gutljaji piva. Režija Dimitar Gocev:
      
       Polazimo od okvira predstave: Na početku operska pevačica, odevena u odeću iz vremena rokokoa, peva, groteskno, "Odu radosti", Šilera i Betovena, koja je, kao što znamo, i himna Evropske unije.
       - U svakom slučaju sam želeo da obradim tekst koji će me pokrenuti, tekst koji neće biti lokalnog karaktera. Dugo sam tragao za takvim tekstom o Balkanu. Decenijama. I tek sam se tu, u tekstu "Bure baruta" Dejana Dukovskog, već prvim čitanjem, sudario sa snagom koja me je naprosto ponela. Srećan sam što sam naišao na tog mladog autora iz Makedonije. A pre mnogo godina je Hajner Miler rekao "danas mogu da pišu samo još Tamilci". Ovaj tekst je taj Milerov iskaz i potvrdio. Tekst Dejana Dukovskog nije mogao da nastane u zapadnoj Evropi.
      
       Zašto ne tekstovi Biljane Srbljanović?
       - Čitao sam ih. NJeni su tekstovi puni moralnosti. Površni. Dnevno-politički. A to me ne zanima... Dukovski, pak, ćuti svojim tekstovima. A to je lepo i moćno.
       Gospoda iz Evrope, operska pevačica, govori na početku predstave drugačijim jezikom. Peva - "o radosti, ti zvezdo božanska!" - a da to nema veze sa zbivanjima koja će na sceni (na Balkanu) da uslede. Kao da ne shvata šta se (na Balkanu) događa... Potom, na zbivanja na sceni u drugom delu predstave operska pevačica je, svojom drugom pojavom, reagovala kliširanom arijom o "parazitima", "kriminalcima", o "prepunom brodu" (navodimo reči Jerga Hajdera)... Mitko Gocev izgleda posreduje između teksta Dejana Dukovskog i sveta iz koga na scenu dolazi operska pevačica. Posrednik između Balkana i Zapada?
       - Nisam posrednik. Uopšte ne nudim nikakvu poruku. Utoliko i ne posredujem. Primećujem, međutim, da se mnogi glumci, pa i direktori pozorišta raduju mome radu na ovakvim tekstovima. Posredovanje postoji u dodiru oprečnih strana. Ovde, pak, nema mnogo doticanja. Važan je, pak, onaj emocionalni prostor. Ako u nečemu posredujem, onda u prenošenju energije naših balkanskih osećanja, naših povesti, naše čulnosti. To je ono što uzbuđuje... Ako postoji poruka tog izuzetno kompaktnog teksta, onda je ona to doticanje nekog drugog sveta.
      
       Mitko Gocev govori, ipak, razumljivim jezikom scene.
       - Da. Poneko nas razume. Premda sam ubeđen da su gledaoci, pri drugoj pojavi operske pevačice, na polovini izvođenja, bili usredsređeni na poznatu melodiju (Odu radosti), na slušanje melodije, a ne i na to što se pevalo (reči Hajdera). Jer ljudi se predaju samo poznatim melodijama. Uvo i ostali organi su već toliko unakaženi da su u stanju da primaju samo klišee.
      
       Kako se onda razbija ta okoštalost? Kako se gledalac pokreće na poniranje dublje ispod površine, na probijanje kore klišea?
       - Kada radim, ne mislim na publiku. Trudim se da je brzo zaboravim, jer ona je kao kuga. Traži da joj služiš i da se poistovetiš sa njenim klišeima. Pokušavam drugačije. Svojim glumcima sam rekao: "Govorite tiho! Publika mora da se približi vama! Niste vi opslužitelji publike!"
      
       Središnja tema ovog komada je nasilje. Već na samom početku predstave, gledalac, međutim, oseti simpatije prema nasilju. Gotovo da mu se nasilje učini kao lep način življenja. Nestrpljivo iščekuje sledeću scenu nasilja.
       - U društvu u kome više nema utopije, ubistvo je čulan doživljaj. A šta bismo u takvom društvu, nego da ubijamo? Koje bismo modele, inače, ponudili? Šilera? Ili da slušamo melodije bombi NATO-a? ...Pa sve je samo laž i smrt.
      
       Ne živimo li mi u vremenu u kome se istorija proizvodi? Politika, mediji, ekonomija, permanentno proizvode istoriju. Istorija se proizvodi, pa se revidira, pa se opet proizvodi... Kako u takvim okolnostima pozorište još može da deluje? Kako, kada se sve vreme osećamo prevareni?
       - Ne verujem u moralizatorsku ulogu pozorišta. Nisam slučajno u ovu predstavu uneo i muziku. Meni pozorište pruža mogućnost da preživim, da budem sam sa sobom. Perspektive društva ne vidim u velikim konceptima, u predlozima političara, pa ni u konceptima pozorišta. Ako i treba da mislimo na nešto izvan, onda na Dionisa, na dionizije, na dionizijske svetkovine, orgije. Hajner Miler je jedanput rekao da imamo dve mogućnosti - "da kao veliki glupi glumci odemo sa scene, ili da se prepustimo divljem smejanju". U pozorištu nema poruka. Ako ih i ima, one su u drugačijem disanju, u prostoru emocija, u mogućnosti da čujemo drugačije melodije.
      
       U ovom tekstu Dejana Dukovskog ima i različitih diskursa. Tu je i onaj koji izgovara baka (Slatina Todeva), koja se unekoliko javlja kao hor u antičkim dramama. Pogledom, izrazima lica, gestovima baka ćutke prati zbivanja na sceni, da bi na kraju i progovorila, i to na bugarskom jeziku, obraćajući se nemačkoj publici. Na kraju njenog monologa najavljuje baka i prevod toga izgovorenog. Prevod je, međutim, očigledno suvišan. Prevod nikoga ne zanima, kao da svako shvata bakin monolog, iako ne razume ni reč... Nije li esencija bakinog monologa ona jedina rečenica izgovorena na nemačkom jeziku, "Uebersetzung folgt", "sledi prevod", izgovorena tvrdim balkanskim naglaskom. Tako izgovorena, ova rečenica najedanput dobija novo značenje. Kao da deluje preteće. Kao da baka kaže: "Shvatićete vi već jednom značenje ovih reči!" "Doći će tome vreme!"
       - Moram da kažem da je direktor festivala Štajerska jesen, izuzetan kolega, rekao na probi da mu je sve bilo jasno i da mu ta poslednja rečenica - "sledi prevod" - nije bila potrebna. "Izostavi je", kazao je, jer ona razbija utisak... "Ne, ta rečenica mora da ostane", rekao sam. Jer tu se ne radi o prevodu... Spirala trećeg sveta se sužava. Ona je "prevod"! Dolazak trećeg sveta će uslediti!
      
       Režirali ste u komunističkoj Bugarskoj, u komunističkoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, u kapitalističkoj Zapadnoj Nemačkoj, u postkapitalističkoj ujedinjenoj Nemačkoj. Gde ste se kao umetnik osetili slobodnim?
       - Nigde. Ni danas se ne osećam slobodan. Posebno ne danas. Posebno ne na Zapadu. Jer mi bivamo potisnuti. Bombarduju nas. Razbijaju nam kulture. Uz melodije betona... Jedna rečenica u ovom tekstu me obara. Ona koju je izgovorio glumac Sančo Finci, u ulozi emigranta u Americi. Tamo on kaže svome drugaru. "Znaš li za čime žudim... Želim da nekoga malko mučim"... Balkanci u Americi ne mogu čak ni crnci da postanu... Balkan je mesec od slame. Nije samo on "Bure baruta". Svako u kosmosu je bure baruta. A da je posebno Balkan bure baruta, to je kliše Zapada. Pa koliko brutalnosti ima na Zapadu! Na primer, u ovom gradu, u popodnevnim časovima. To anonimno nasilje me plaši mnogo više od balkanskog personificiranog nasilja...
      
       Da li ste zadovoljni ovom predstavom?
       - Mislim da smo publici uspeli da prenesemo taj govor ubistava. Uspeli smo to zahvaljujući muzici, stilizovanom kočenju i uvećavanju gestova. Glumcima sam govorio: Gledajte pećinsko slikarstvo. To su freske. I ljudi u ovoj predstavi su freske. Oni su ukočenih izraza, pokreta. Redukovani su na minimum. Svedeni su na krike, trzaje. To su pećinske duše.
      
       ŽARKO RADAKOVIĆ