Na nivou medicinske struke neće biti teško da se uspostavi saglasnost o tome šta je činiti. Veći je problem, naravno, hoće li za to biti novca

      Parafrazirajući Marksa, moglo bi se reći da je opozicija do sada tumačila stvarnost, ali sada mora da radi na tome da se ona (stvarnost) promeni.
       Po prirodi svoga statusa, opozicione stranke su najveći deo svojih programa zdravstvene zaštite posvetile konstatovanju (i kritici) postojećeg stanja, što će im, sada kada su skoro na vlasti, sve manje biti od koristi, osim kao podsetnik.
       Neke od stranaka unutar DOS-a imaju razrađene materijale koji bi se mogli smatrati programom zdravstva. Relativno razrađen dokument ove vrste napravila je Demokratska stranka, a tako je i sa DSS-om, iz koje je i, ovih dana prezauzeta, ministarka za zdravlje Nada Kostić.
       Iako su ovi materijali stranke pravile zasebno, pre nego što su se našle pod zajedničkim DOS-ovim krovom, programi su, kako kaže Željka Ilić, predsednik Odbora za zdravlje DS, uglavnom slični.
       Ono što je duša reforme zdravstva, u viđenju DS, moglo bi se opisati kao višestepeni sistem zdravstvene zaštite. To znači da bi obavezno zdravstveno osiguranje, kakvo sada poznajemo, pokrivalo samo takozvanu primarnu zdravstvenu zaštitu. Šta je primarna zaštita? Standard za primarnu zdravstvenu zaštitu utvrdila je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i obuhvata uspostavljanje dijagnoze i sve ono što ka tome vodi (rendgen, laboratorija i sl.), osnovno lečenje i, na kraju, imunizaciju i zaštitu osetljivih kategorija, dakle dece, trudnica, starih, hendikepiranih. Obaveza plaćanja ovog prvog nivoa zdravstvene zaštite je na poslodavcu, a za nezaposlene ovu obavezu izmiruje država.
      
       Osiguranje
       Pravo na zdravstvene usluge koje izlaze izvan ovoga korpusa, dakle viši nivo zdravstvenih usluga, uživaće oni koji plaćaju dopunsko, ili, kako se eufemistično naziva, dobrovoljno osiguranje.
       Suštinsko pitanje u okviru ovog "višestepenog" principa zdravstvenog osiguranja jeste dokle se prostire osnovno osiguranje. Interes građana je, razume se, da se obaveznim (osnovnim) osiguranjem pokrije što više, ako ne i sve, ali je pitanje ima li za to novca.
      
       Dragan Vučović, član Odbora za zdravstvo DSS-a i direktor anesteziologije Kliničkog centra u Beogradu, smatra da osnovno zdravstveno osiguranje mora da pokrije troškove onog lečenja "koje je medicinski indikovano". Drugim rečima, ako pacijentu zavisi život od transplantacije jetre, kao lekar, kaže, ne može da dozvoli da čovek umre samo zato što nema uplaćen odgovarajućI nivo zdravstvenog osiguranja. Troškovi će se namiriti iz dopunskog osiguranja onih koji ga plaćaju, ali ga, hvala bogu, ne koriste, što je uostalom princip na kojem počiva svako osiguranje. Čemu onda, uopšte, dopunsko osiguranje? Doktor Vučović objašnjava da se, suštinski, time obezbeđuje veći konfor prilikom lečenja (jednokrevetna soba, televizor u sobi i sl.) kao i usluge najstručnijih lekara u određenoj specijalnosti. "Ako neko želi da plati da mu vrhunski hirurg operiše slepo crevo, i da mu, recimo, ja dajem anesteziju, onda se za to plaća dopunsko osiguranje. Uostalom, to smo i do sada tako radili, samo što su u pitanju bili 'zaslužni drugovi'", kaže Dragan Vučović, inače i profesor anesteziologije na Medicinskom fakultetu.
       Problem je, kako smatra prof. Vučović, što je moderna medicina sa svojim skupim lekovima i složenom tehnologijom postala skupa i za mnogo bogatije zemlje nego što je naša. I one su posegle za modelom višestepenog osiguranja, gde dopunskim osiguranjem nastoje da pokriju i troškove osnovnog lečenja. Međutim, profesor Vučović smatra da to dopunsko osiguranje u suštini nije preskupo i bilo bi dostupno mnogima: recimo, neko sa platom od 5 000 dinara doplaćivao bi za dopunsko osiguranje 250 dinara.
      
       Sinhronizacija
       Iz rečenog je jasno da reforma zdravstva izlazi iz uskih odnosa lekar-pacijent. Zbog toga za stvarnu reformu zdravstva DS smatra da treba doneti čak četiri zakona, a doktorka Ilić kaže da dobronamerni saveti i postojeća iskustva (iz Republike Srpske - negativna) preporučuju da se ti zakoni donesu i sprovedu sinhronizovano. Reč je o zakonu o zdravstvenoj zaštiti, o zdravstvenom osiguranju, o penzijskom i invalidskom osiguranju, i četvrtom, zakonu o lekarskoj i o farmaceutskoj komori. Zakone bi trebalo usvojiti u prvih sto dana vlasti, a DS, što znači i DOS, imaju pripremljene predloge ovih zakona. Prema tumačenju Željke Ilić, iskorišćena su iskustva nekih zapadnih zemalja, najviše Kanade, a zanimljivost je da je rodonačelnik ovog sistema zdravstvene zaštite Oto fon Bizmark, glavom i bradom. Cinici bi rekli da niko manji od njega ne bi ni mogao da reši naše probleme sa zdravstvom.
       Naravno da je najvažnije pitanje hoće li naša zemlja i naša buduća privreda moći da finansiraju ove reforme. Od toga koliko se bude imalo novca zavisiće i to šta će obuhvatati osnovne a šta dopunske zdravstvene usluge. Procena DS: to mora biti bar nekoliko puta više nego danas, to jest 6-6,5 odsto. Nominalno je danas 1,6 odsto, ali realno, kažu, nije ni 0,5 odsto.
       Ključno mesto u čitavom projektu, kao što je i dosad bilo, pripada Fondu zdravstvenog osiguranja kao mestu gde se sliva i odakle se ditribuira novac namenjen za zdravstvene usluge.
       Fondovi zdravstvenog i penzijskog osiguranja, kako to vide u DS, biće strogo namenske i profitabilne ustanove, koje će poslovati po tržišnim principima plasirajući i plodeći kapital, kako se to radi u razvijenim zemljama. Kontrolu ovih fondova obavljaće za to predviđene finansijske službe, a ne vladajuće političke strukture, kao do sada.
      
       Porodični lekar
       Izjednačavanje privatnog i državnog sektora, koje je alfa i omega ideologije DOS-a a možda i jedino važno pitanje o kojem su svi saglasni sada kada je uklonjen Milošević, prenosi se i u sferu zdravstva. No, ovo nije moguće razumeti ako se objasni mesto i uloga institucije porodičnog lekara, koje plan DS uvodi kao dugoročan projekat.
       Porodični lekar u principu je lekar sa privatnom praksom i, kao što mu samo ime kaže, brine o zdravlju čitave porodice, s tim da porodica sama bira svoga lekara.
       Razlika između porodičnog lekara i sadašnjeg lekara opšte prakse samo naizgled nije velika: porodični lekar bi se brinuo o pacijentima svih životnih dobi i u svim uobičajenim životnim situacijama. Morao bi, dakle, da bude i pedijatar i gerijatar i ginekolog i akušer, čak da bude osposobljen i za manje hirurške zahvate. Naravno da to podrazumeva fundamentalnu izmenu u studijama medicine. Razumljivo, to je nešto što bi moglo da se ostvari tek za nekoliko godina. Ilustracije radi, u obližnjoj Republici Srpskoj, Ujedinjene nacije sprovode program edukacije porodičnih lekara koji traje tri godine.
       Profesor Vučović, međutim, smatra da taj proces dopunske edukacije lekara neće biti baš toliki problem. Lekari će biti stimulisani da sami rade na sopstvenom usavršavanju - što više usluga budu bili stručni i sposobni da pruže, više će moći i da naplate.
       Korisnici zdravstvenih usluga neće imati nikakav novčani odnos sa porodičnim lekarom, bez obzira na to da li je državni ili privatni: njegove usluge bile bi namirivane iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
      
       Novac
       Donekle povoljna je okolnost što naše zdravstvo raspolaže znatnim nasleđenim imetkom, pre svega velikim brojem zgrada. Profesor Vučović i DSS, recimo, preporučuju da se veliki broj domova zdravlja jednostavno izdaju privatnim lekarima kao poslovni prostor. Time bi se popunili fondovi, a zgrade bi zadržale svoju namenu.
       Decentralizacijom i preraspodelom postojeće opreme takođe bi mogli da se postignu efekti bez spektakularnih troškova. Pod preraspodelom i racionalizacijom podrazumeva se da ne može, recimo, bolnica u Ćupriji da ima skener, kao visokosofistikovan dijagnostički uređaj, a da pri tome nema ispravan običan rendgen, kaže doktorka Ilić.
       Farmaceutska industrija Jugoslavije, prema analizi DS, ima kapacitete da proizvodi 60-80 odsto nama potrebnih lekova. Problem je što je proizvodnja sirovina za lekove praktično zamrla. "U ovom trenutku smo zavisni od pomoći iz inostranstva, ali važno je da se DOS postavi ne kao neko kome je potrebno izdržavanje, nego kao neko ko tražI priliku da sam stane na noge i da uspostavi novu proizvodnju lekova u zemlji", kaže Željka Ilić.
       Sagovornici NIN-a su saglasni da na nivou medicinske struke neće biti teško da se uspostavi saglasnost o tome šta je činiti. Veći je problem, naravno, hoće li za to biti novca. Čak su i u julovsko-socijalistička vremena razvojni planovi za zdravstvo imali mnogo toga zajedničkog za projektima koje danas ima u vidu DOS. Ilustracije radi, u dokumentu "Ciljevi i mere zdravstvene politike u Srbiji do 2010." koji je 1997. godine objavio Republički institut za zaštitu zdravlja, sredstva namenjena za zdravstvo 2010. godine treba da iznose šest procenata. O istom iznosu (6-6,5 procenata) govori i DS u svom programu. Deklarativno, planovi stare vlasti nisu bili tako loši. Problem zapravo i jeste u njihovoj deklarativnosti, što se vidi i u rečenom dokumentu koji je napisan sav u stilu "bolje je biti zdrav nego biti bolestan".
       Sva korist od nove vlasti, bar kada je zdravstvo u pitanju, i zavisiće od toga koliko će biti sposobna da ambiciozne projekte sprovede budući da sadržina planova, videli smo, uglavnom nije sporna. Ipak, nije izvesno kako će na ovako radikalne izmene reagovati lekari. Ministarka Nada Kostić najavila je da zakon iz ove oblasti neće biti iznet pred Skupštinu pre javne rasprave.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Slike pakla Korisnici medicinskih usluga u državnom zdravstvu sada pokrivaju iz svog džepa 40 odsto ukupnih troškova lečenja, dok su usluge besplatne samo još za decu, trudnice i starije od 65 godina. Svi ostali plaćaju lek, pregled lekara, laboratorijsku dijagnostiku, rendgen filmove, prevoz ambulantnim kolima, bolničko lečenje i niz drugih usluga.        Od 1990. godine do sada državno izdvajanje za zdravlje palo je sa 200 dolara po stanovniku na manje od 50 dolara, a taj iznos inflacija stalno umanjuje. U toku 1999. godine, iz ukupnog nacionalnog dohotka za zdravstvo odvojeno je 12,2 milijardi dinara, ili 1,6 odsto, što je mnogo manje od izdvajanja za MUP Srbije u istoj godini. Sadašnje stanje u zdravstvu najbolje ilustruje primer iz Barajeva, beogradske prigradske opštine od 22 000 stanovnika, u kojoj mesečno za troškove lečenja opština može da potroši ukupno oko 2 500 dolara, što iznosi samo 1,3 dolar po stanovniku za godinu dana.        Za to vreme a prema tvrdnjama stručnjaka Unicefa i podacima Zavoda za statistiku, stopa smrtnosti u našoj zemlji je veoma povećana. Kao primer, navode se Kraljevo i Stara Pazova, gde je u prvih pet meseci 2000. stopa smrtnosti u odnosu na isti period 1999. porasla za 30 do 50 odsto.        Samo u Beogradu, broj umrlih se povećao za 37 odsto u periodu do epidemije gripa, dok za period posle epidemije ne postoje dostupni podaci. S druge strane, natalitet je drastično opao, i odavno prešao minus 8,5 odsto, sa tendencijom daljeg pada.        Kad uzrok smrti ne može biti jasno utvrđen, posredi su različiti momenti - ili nedovoljno dobra dijagnostika, ili izuzetno teška opšta stanja u vreme hospitalizacije, ili se radi o umiranju u kućnim uslovima, bez prisustva lekara. Tuberkuloza se vratila, najzastupljenija je kod ljudi od 15. do 44. godine, i pojavljuje se u veoma teškim oblicima sa minimalnim izgledima na izlečenje. Broj obolelih od kardiovaskularnih oboljenja je više nego udvostručen, broj obolelih od dijabetesa i psihoza porastao je za 40 odsto. Naša omladina je po broju pušača na prvom mestu u svetu.               (Izvod iz Programa DS za zdravstvo, avgust 2000)