("Gde je Stambolić", NIN br. 2601)

      Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, svedoči nam Fjodor Mihailovič u "Dnevniku pisca": "Najčešće je najčudnije ono što se zbiva u samoj stvarnosti. Mi vidimo stvarnost gotovo uvek onako kako i želimo da je vidimo, i tumačimo je onako sa predubeđenjem koje nam odgovara. Kada ponekad shvatimo da u onom što vidimo ima nečeg što nismo želeli da vidimo, dakle nešto što je doista stvarno, mi smo spremni da to proglasimo za čudo i to se događa veoma često, i kunem se - mi smo spremni da poverujemo pre u čudo nego u samu stvarnost, pre u nešta neverovatno nego u istinu koju ne želimo da vidimo. Tako je oduvek bilo na svetu, u tome se sastoji čitava istorija čovečanstva."
       Najdublju, najtačniju analizu naših vlastodržaca u poslednjih pedeset pet godina imamo u romanu "Zli dusi": Stavrogin je "gord kao bog", on živi kao bog, za njega nema zakona, za njega ne znači ništa žrtvovati tuđ život. On ima neobičnu sposobnost za zlo, koja ide do genijalnosti. Zloća je njegova razumna: on je krajnje gord, živi životom čovekoboga, utvrđivao je u sebi laž i klevetu i doveo svoj razum do besnila, za njega: svako pripada svima i svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki. Glavna je jednakost. Oni polaze od bezgranične slobode, a završavaju bezgraničnim despotizmom: sve se kreće u jednom znaku, potpunoj jednakosti, prethodno svakog genija uništiti u mladosti, dva pokolenja nečuvenog razvrata pretvoriće čoveka u gadno, plašljivo surovo, samoljubivo biće. Tada deseti deo dobija slobodu ličnosti i bezgranično pravo nad ostalih devet desetina. Ta apsolutna samovolja, to je krajnja suština čovekoboga: sve je u rukama čoveka, sve je dozvoljeno: krv se proliva po savesti, svedoči nam Stavrogin. Prvi čovekobog ubio je sebe: samoubistvo je najviši stupanj samovolje. No, samoubistvo nije ništa drugo do potpuna dezintegracija ljudske ličnosti: Stavrogin se obesio, Ivan Karamazov je poludeo, kada je sagledao strašnu realnost svoje aksiome "sve je dozvoljeno" primenjene u životu. "Oni, mereći sebe sobom i objašnjavajući sebe sobom, ne razumeju sebe", poručuje nam apostol Pavle, kao da je svedok našeg poluvekovnog stradanja.
       Fjodor nas uči: "Smiri se, gordi čoveče, i pre svega slomi gordost svoju." Kroz Zosimu Dostojevski daje odgovore na pitanje: šta je pakao? "Pakao je stradanje zbog toga što je već nemoguće više voleti." Po prirodi svojoj, čovek je bogocentričan, po volji čovek je učinio sebe đavocentričnim. Dostojevski je zaronio u dubine pakla, poznao je dubine Satane, ovaploćene u liku Stavrogina. A u moru zla, zna se, i vitezovi potonu.
       Oni se ničega toliko ne boje koliko otvorenosti i javnosti. Tama je njihov jedini saveznik: proždire sve "objekte" koji se ne pokoravaju sveukupnom apsolutizmu crnog zapakovanog u crveno. Obogatili su istoriju beščašća: najcrnje je kada je najcrvenije!
      
       RATKO JOKANOVIĆ,
       Beograd