NASLOV: "Informatička bomba"
AUTOR: Pol Virilio
IZDAVAČ: "Svetovi", Novi Sad 2000.

      Nenad Daković
      
       Nema sumnje da je ovaj esej italijanskog filozofa postmoderne provenijencije bio jedan od neospornih uspeha upravo završenog Sajma knjiga u Beogradu, što pokazuje da je ovaj povratak "Svetova" na svoje početke, pošto je Virilio bio jedan od prvih autora ove edicije, čije su zasluge za edukaciju ove sredine u postmodernu kulturu i mišljenje neosporne - bio uzoran izdavački potez. Virilijev esej, doista, donosi hroniku poslednjih trenutaka ovog milenijuma. Ili je to preskromno rečeno budući da ovaj ogled analizira najznačajnije i istovremeno apokaliptične fenomene poslednjeg veka u ovom milenijumu, kao što su atomska, biogenetička i, najzad, informatička bomba, jer je, prema Viriliju, informacija, posle mase i brzine, treća dimenzija materije.
       "Ako su, kao što je tvrdio Cvajg", veli Virilio, "nekadašnje generacije naivno pobrkale tehnološko-naučni napredak sa napretkom morala, za nove generacije, željne da ukinu svaku kulturu i svaki moral (kao teoriju o ciljevima ljudskog delovanja), tehnologije će napredovati same ostavljajući za sobom čoveka bez budućnosti koji će se zavek ponašati kao nezrelo biće..." "Svaka politička revolucija", napisaće Virilio, "predstavlja dramu, ali tehnološka revolucija koja se da nagovestiti jeste, bez sumnje, više od drame, to je tragedija znanja, to je vavilonska izmešanost pojedinačnih i kolektivnih znanja.
       Još je Cimerli pisao da je postmoderna samo druga strana savremene tehnologije. Prema Velšu, veze postmoderne i tehnološkog doba određuju se negativno, pozitivno i kritički. Nema sumnje da Virilio, za razliku od, recimo, Ihaba Hasana, ili Bodrijara, spada u prvu grupu pošto je njegov zaključak da, zahvaljujući informatici i genetici, čovek više nije centar nego kraj sveta. Dok je za Hasana postmoderna epoha univerzalne komunikacije a kompjuterska tehnologija samo prodor ka toj komunikaciji, ili ostvarenje sna o prevođenju materije u svetlo, odnosno duh, Bodrijar govori o kibernetičkom stadijumu realnosti, što je afirmativno, odnosno kritičko vrednovanje postmoderne. O odnosu postmoderne i tehnologije, naprotiv, Virilio govori izrazito negativno ukazujući na apokaliptičnu stranu ovog odnosa. "Konačno", piše on, "period zvani postmoderna nije više u tolikoj meri period prevazilaženja industrijskog moderniteta, koliko period iznenadne industrijalizacije kraja sveobuhvatne globalizacije štete uzrokovane progresom... Sada razumemo da će na isti način na koji je totalni rat, zamišljen na kraju Prvog svetskog rata, i koji je trebalo da postane realan tokom Drugog, preteći između 1939. i 1945. godine Aušvicom i Hirošimom, ne više neprijatelju, već ljudskom rodu, i koji danas najavljuju veliki manevri informatičkog rata, počivati na naučnoj radikalizaciji koja će manje pretiti istrebljenjem a više potpunim nestankom, ne ove ili one populacije, već samog načela svakog individualizovanog života pošto genetička i informatička bomba čine jedan isti sistem oružja."
       Ipak, kako je pisao Velš, postmoderna nije samo mutna percepcija tehnološkog doba. Ona je obuhvatnija i ne znači neprijateljstvo prema tehnologiji nego kritiku njenog "prava" na monopol, na naučno-tehnološko ovladavanje svetom. Vilirijeva isključivost negira ovu postmodernu otvorenost. Postmoderna koristi više jezika. Uostalom, on sam govori o trećoj dimenziji. O virtuelnom.