Mnogo puta su me označavali kao čoveka koji piše o marginalcima, valjda misleći da ću se naljutiti. Obično odgovorim da je u 19. veku živeo F. M. Dostojevski, kome su savremenici prebacivali: "Zašto toliko crnila u tvojim knjigama, i samo neki polusvet?!" Dostojevski im je odgovarao: "Ne biram to ja, već život koji živim!"

      Davnih šezdesetih, zajedno sa LJubišom Kozomarom i Žikom Pavlovićem, pravio sam filmove koji su označeni kao crni talas. Bio sam mlad čovek i mislio da će doći vreme kada ću praviti ljubavne filmove, sasvim druge priče. U nekim ciklusima činilo se da dolazi vreme olakšanja i normalnog života, a onda se sve ponavljalo. Ni u svojim najcrnjim pretpostavkama nisam mogao da pomislim da ću posle 40 godina praviti slične filmove - priča za NIN Gordan Mihić, scenarista čiji je rukopis u dobroj meri obeležio osobenost i prepoznatljivost domaće kinematografije. Po njegovom scenariju a u režiji Đorđa Milosavljevića, film "Mehanizam" niže priznanja na svetskim smotrama i već nekoliko nedelja drži visoko mesto na listi gledanosti u beogradskim bioskopima.
       I ovim scenarijem Mihić ostaje dosledan svom osnovnom motivu: ljudima koji pored svih lomljava pokušavaju da se snađu u (ne)vremenu. Kao bogat i značajan pisac, time nikako ne zaključuje svoj opus u ovom veku, koji čini: 43 igrana filma, 18 televizijskih serija, 40 radio drama i tri knjige proze.
      
       PIŠČEVA GRAĐA: Poreklom sam iz Hercegovine, iz Mostara. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su pobile veći deo moje porodice. Majka je jedva uspela da pobegne sa mnom i bratom. Došli smo u Beograd, potucali se od nemila do nedraga, često menjali stanove. I uvek je bilo pitanje: šta ćemo, kuda ćemo! Pred kraj rata otišli smo u Sokobanju. Moj ujak se takođe obreo tamo, umirao je od tuberkuloze; dedu smo pronašli u izbegličkom domu. Sve je bilo fatalno i strašno, činilo se da ćemo teško preživeti, tih osam godina mog ranog detinjstva ostavile su u meni neizbrisiv trag.
       Bio sam nemirno dete, tukao se, vijao po gajevima i mnogo voleo da slušam razgovore. Kad moj deda Dušan priča sa seljacima, to je meni pričinjavalo veliko uživanje. Drugovi su imali imanja izvan grada, nosimo ručak pudarima, pa pričamo sa njima. U sećanju mi je neki deda Petronije. Nastupili hladni dani a vinograd još neobran. Idemo i vidimo kako se on udara štapom, šta radi to? Ima reumu pa se bije da mu ne utrnu noge. Neće sam da jede, moramo i mi s njim! Pa, grdiće nas da smo ti pojeli ručak!? Ma, ima grojze, ću ga jedem! Pitam ga: "Šta radiš, deda?" "Čuvam vinograd!" "A, zimi?" "Čuvam magare." "Imaš nekog svog?" Umrela mi žena, deca otišli, sam sam." "Pa, je l'ti teško?" Nikad neću zaboraviti njegov tužni pogled, ćuti pa kaže: "Nesam s ljudi!"
       Sa 15 godina otišao sam sa bratom u Beograd, upisao Drugu gimnaziju i promenio 23 stana. Upoznao ljude koji izdaju male bedne sobe da bi preživeli. Neosetno je u mene ulazio neki svet u koji druga deca nisu imala pristup.
      
       BORBINE NADE: Bio sam maturant kad su me moji drugovi studenti pozvali da im pravim društvo na ispitu za novinare u "Borbi". Sedim sa njima, posle treba da idemo na utakmicu, prilazi Braca Kolar i daje mi neke liste. Objašnjavam da nisam ja došao zbog toga, kaže: Samo vi pišite! Pismeni se odužio, počnem i ja da pišem, jednu, drugu, treću temu. Posle nekoliko dana, smejući se, kažu mi drugovi: Mi polagali a tebe primili!
       Sa mnom su primljeni: Dragoslav Rančić, Mića Danojlić, Dragan Kolundžija, u kulturnoj rubrici zatekli smo Bobu Selenića i Žiku Bogdanovića. Urednik je bio Slobodan Glumac. Tu sam upoznao i mog kasnije nerazdvojnog druga LJubišu Kozomaru. Naravno, nisam mogao da radim neki zahtevniji novinarski posao, skupljao sam vesti. Ali, svi su me zavoleli, naročito Slobodan Glumac - "Kako da te zaposlimo, još nisi punoletan?!"
       Dolazi matura i raspust, odem u Sokobanju i mislim: gotovo je sa "Borbom". Idem na kupanje i povremeno napišem nešto za "Jež", pošaljem poštom. I desi se divna stvar: LJubiša Manojlović i Raša Savić, koji su otvarali stranice "Ježa" mladim ljudima, pošalju telegram da su voljni da me prime na posao. Ja srećan, primiće me u "Jež". Zaboravio sam da sam već primljen u "Borbu". Početkom septembra odem u "Borbu", kaže Glumac: "Idi kod LJube blagajnika!" To kad ti kažu znači da si otpušten. Uzmi šta imaš, gotovo je. "Dobro, šefe, hvala na strpljenju!" "Zašto?" "Pa, mislim, da uzmem platu od maja?" "Ne, ne, uzmi platu za jun, jul i avgust!"
       U "Borbi" je vladala fantastična atmosfera, zatekli smo stare, predratne novinare. Recimo, Duda Timotijević, svakog dana bio je obučen kao engleski lord i uvek spreman na razgovor. Bili su tu Lola Dimitrijević i Mile Vitorović, mnogi sjajni novinari koji su umeli da otvore put mladim novinarima.
      
       SLOBODNO MIŠLJENJE: Mića Danojlić, LJubiša Kozomara i ja brzo potrošimo platu i da bismo zaradili neku paru, pišemo feljtone. Siđemo u dokumentaciju, raspalimo maštu i pišemo, recimo, o velikim pomorskim nesrećama. Pa smo uređivali izlog "Borbe", ali da nam se ne bi smejali radili smo to noću.
       LJubiša i ja nismo sedeli u redakciji, stalno smo negde landarali i kvarili Miću Danojlića, koji nam je bio beskrajno privržen. Naravno, mučili smo ga; izađemo iz Kluba književnika i zakopamo njegov šešir duboko u sneg. Dok ga on otkopa, ode mu poslednji autobus za Žarkovo. Počne da kuka: "Pa, kako ću sad kući?!" "U 'Borbu', kod direktora u kabinet da spavaš!" "Nemojte, ljudi, braćo, spasavajte!" Dragoslav Rančić bio je mnogo ozbiljniji od nas; novinar po vokaciji, pratio je sebe. Jedini je pristao da ode za dopisnika u Maribor, nas nisu mogli da nateraju da odemo bilo kud. Mi smo pratili sebe na neki anarhičan način, zapravo, nismo ni znali ko smo, niti se to pitanje postavljalo. Uvek bih govorio: Eto, radimo nešto.
       Uvereni ste da ste omiljeni u redakciji, nesvesni da vas neki mračnjak posmatra i čeka prvu priliku da vam slomi kičmu. Mislio sam da mogu normalno da govorim, to je pretpostavka slobodnog mišljenja, da svojim drugovima kažem šta mislim o Titovom govoru, što sam u jednoj prilici učinio u redakciji. Slobodana Glum- ca i mene niko više nije mogao da spase. NJega su poslali za dopisnika u Bon, ja sam prebačen u list "Sport i svet", neku vrstu kažnjeničke kolonije.
       Niko ne sme da razgovara sa mnom, ne daju mi da uđem u zgradu. Nekako se provučem na sporedni ulaz i molim da me prime. Sažalio se tadašnji direktor Ivo Sarajčić, kaže: Dođi! Pokaže mi spisak optužbi protiv mene. Neko ih je tako monstruozno sastavio da ti se kosa digne. Za prvu stvar kažem: Jeste, rekao sam, mislio sam da mogu da kažem, ali ove druge optužbe su sasvim izmišljene! Ivo pozove one koji su me optuživali i ja dokažem da lažu. Međutim, kaže: "Sine, ne mogu da te spasem, ali prebacićute u 'Sporti svet'! Čuvaj se!" Divni Ivo, mogao je da zažmuri, kao što su to mnogi tada uradili, i pusti me da propadnem. On to nije dozvolio.
      
       BELE MUVE: Isteraju i LJubišu Kozomaru, valjda zato što smo bili drugari. Mića Danojlić šokiran, skloni se u "Književne novine". Užasan je to osećaj stajati napolju, usred zime. Ne daju vam da uđete i uzmete svoje stvari, kaputi su nam ostali unutra. Šta ću, gde ću, kako ću? 'Ajde, dobro, idem u "Sport i svet". Bio je to zabavan list, imao je ogroman tiraž. Ali, ja sam prkosan, neću da radim kao novinar. Po podne dolazim na posao. Glavni urednik Boško Stanišić mi predlaže: 'Ajde čitaj pisma uredništvu. More pisama, ali mene mrzi da ih čitam i počnem da izmišljam pitanja i dajem odgovore na njih. Recimo, da li postoje bele muve. Sad zamislite: potpišem čoveka iz Subotice, izmislim ulicu i broj i takav čovek se pojavi u redakciju! Naravno, niko izvan redakcije ne zna da ja to pišem. Jednog dana, kažu mi kolege: Kupi "Delo"! Bio je to važan list za sve ljude koji su se bavili pisanjem. Na naslovnoj strani nalazio se tekst Bore Ćosića: Antologija novog narodnog humora. Bora je sakupio sva moja pisma i napisao uvodnik o tome kakav je sada naš narod i šta sve smišlja.
      
       GOSPODIN FOKA: Postanem televizijski kritičar; nisam se potpisivao, bio sam užasno strog i vrlo netolerantan. Kad ste mladi, vi ste ekstremni, želite da sve bude drugačije. Posebno sam bio gnevan što je Duško Radović morao da ode iz televizije. Kritikovao sam ih bez milosti. Jednog dana, s prozora kluba "Borbe", vidimo da u zgradu ulazi delegacija televizije na čelu sa direktorom i glavnim urednikom političkih emisija. Svi smrknuti, ozbiljni. Ne sanjam da dolaze zbog mene. Zove sekretarica: Dođi, sprema se neki užas! Urednik me napadne u drugoj prostoriji: "Šta radiš to, čoveče! Jesi li ti normalan?! Došla je cela televizija, bune se protiv tvog pisanja." "Dobro, ja više neću to da pišem, neka pišu Jug Grizelj ili Matija Bećković! Povlačim se!" U neko doba zvoni telefon, javlja se Mališa Marinković, urednik političke redakcije, kaže: "Nezadovoljni smo vašim pisanjem, ali to je vaše pravo. Pošto ste toliko nezadovoljni televizijom, da li biste nešto napisali za nas, pa da vidimo kako to izgleda?" Kažem: "Odlično, mogu li sutra da vam to donesem? Mališa se zbuni, kaže: "Ali, ja vas ozbiljno pitam?" "Sutra, sutra", potvrdim. Bio sam mlad novinar, subota i nedelja su gluvi dani, dosadno mi je pa odem u redakciju i pišem priče koje bi mogle da budu i televizijske. Sutradan sam mu odneo sedam priča, uveče zvoni telefon: Ovde Mališa Marinković, izuzetno sam zadovoljan vašim pričama, ja ću ih raditi! Prva priča se zvala "Gospodin Foka", za ulogu u njoj Neda Spasojević je dobila Zlatnu nimfu u Monte Karlu. Veliki dan za Beogradsku televiziju. Međutim, rukovodstvo kazni Mališu Marinkovića umanjenjem plate zato što je prihvatio moj scenario. Namera im je bila da ja to donesem, a oni bace i kažu: Evo, čovek pojma nema! Međutim, Mališa je bio beskrajno hrabar. Usledila je serija "Samci", a tu su bili i "Siroti mali hrčki".
      
       BORISLAV PEKIĆ: Mića, LJubiša i ja stanujemo u nekim nedođijama, kad zaglavimo noću ne možemo da odemo kućama. Duda Timotijević je imao fantastičan predratni kabinet. Ušunjamo se u njega u pet ujutro, međutim, ne možemo da se probudimo u pola osam, kad čovek dolazi na posao. Otvara vrata, u svom je čuvenom prugastom odelu s prslučetom i fasciklama pod miškom, stoji i gleda nas. Mi pokušavamo da gledamo u njega, kaže: Oprostite, gospodo! I izađe. Kroz pola sata zove sekretarica, kaže: Znate šta mi je rekao? Spavaju u mom kabinetu, neobrijani.
       Na Karaburmi su sazidani stanovi za radnike štamparije i mi dobijemo po jednu sobu u okviru porodica. Idući pešice noću na Karaburmu, po zimi i vejavici, razmišljamo glasno kako da zaradimo pare i iznajmimo veći stan u centru. Jednog dana LJubiši sine: A što ne bismo pisali za film?! Ali, ko od nas ume da piše scenarija? Ma, šta nas briga, probaćemo! Napišemo priču, ali kako da je predamo? U tom trenutku u Beogradu postoji velika filmska produkcija. Najznačajnija kuća je "Lovćen film" na čelu sa Lekom Obradovićem, koji dovodi holivudske zvezde. Napravimo busiju ispred "Metropola", ulazi Anita Ekberg, DŽek Palans, Broderik Kraford. Leka dolazi poslednji. Pored njega je visok, mršav čovek s bradicom, Borislav Pekić koga tada nismo poznavali. Pritrčimo Leki: Samo trenutak, da vas nešto pitamo! Nemoj danas, molim te! Taj visoki čovek, kaže: Šta ste hteli? Napisali smo jedan scenario, pa... Kaže: Zašto, šta ste vi? Ma, mi smo neki novinari. Neki novinari?! Ajde, dajte mi to!
       Iste večeri zvoni telefon u Beogradskoj rubrici, javlja se Borislav Pekić kaže: Odmah dođite na razgovor! Odjurimo u njegovu malu kancelariju u NJegoševoj ulici, kaže: Ovo je odlično, ali ne mogu da vam dam više od 400 hiljada! Da li je to moguće?! Naša plata iznosila je deset hiljada, pa odsad ćemo da radimo samo za film! Naravno, damo mu scenario, ali zbog finansijskih teškoća u koje je upao "Lovćen film", naša priča nikad nije snimljena.
      
       BRANKO BAUER: Sa nama u redakciji bio je i odnekud prognani Milan Lango, najbolji drug Đorđa Marjanovića, tada na vrhuncu slave. I predložio nam je da snimimo film o njemu. Nisam baš obožavao tu njegovu muziku, ali Đorđe je simpatičan. 'Ajde da probamo. Nećete verovati, priču smo uradili za jednu noć. Tri čoveka za mašinom, sklopimo priču po kojoj je snimljen film "Zvižduk u osam". Nije prošao bogzna kako, pokopala nas je kritika u "Politici". Ali, dok se taj film snimao, LJubiša i ja napravimo priču o dolasku seljaka u gradove, zvala se "Doći i ostati". I po našem običaju: kuc, kuc, mi smo ti i ti! Film je režirao Branko Bauer i dobio je Srebrnu arenu u Puli, a mi smo postali ljudi koji rade na filmu.
       Branko Bauer je izuzetno važan čovek u mom profesionalnom životu. Napravili smo samo taj jedan film, ali zbog svoje beskrajne blagosti i fantastičnog gospodstva, ostavio je veliki trag na nas dvojicu. Kažem ponekad, da će nevinost i, blagost spasiti svet, a rušiće ga sila arogancije, ljudska glupost, netolerancija, bes i gnev.
      
       CRNI TALAS: Godine 1963. šalju me kao novinara na festival u Pulu. Tamo upoznajem Žiku Pavlovića, koji već ima jedan zabranjen film. Zbližimo se Žika i ja, kaže: Rekao mi je Boba Selenić da ste napravili dobar scenario, imate li nešto za mene? Ispričam mu priču koju smo LJubiša i ja imali, nazvali smo je "Buđenje pacova". Odmah posle festivala Žika krene da radi taj film. Posle napravimo i film "Kad budem mrtav i beo". Sećam se kako se na tom Pulskom festivalu Žiki i meni nijedan film nije dopao - sve bismo to mi drugačije radili! Hteli smo da to vreme, koje smo osećali kao mladi ljudi, nađe svoj odraz na filmu. Prevagu su nosili ratni filmovi, ideološke priče. U takvom ambijentu pojavili su se "Buđenje pacova" i "Kad budem mrtav i beo".
       Ali, nismo mi prvi počeli s tom vrstom filmova. Pre nas su ih pravili Joca Živanović i Voja Nanović, njihovi filmovi nose fantastičan odraz realnosti tog vremena. Možda smo samo bili svežiji u trenutku kad smo se pojavili; bili smo mladi i nije nas se ticao otpor prema nama. Nećete verovati, pet godina posle premijere "Kad budem mrtav i beo", filmu je oduzet regres, nadoknada za broj gledalaca. LJubišin i moj film "Vrane", snimljen '69, nikad nije prikazan u Beogradu, a imao je 11 svetskih premijera i dobio je nagradu za režiju. Ali, kad ste mladi sve to za vas je luk i voda. Samo da radim dalje. Zabrane vas na radiju, dođete na televiziju; zabrane vas tamo, dođete na film...
       Bilo je mnogo divnih ljudi koji su stvarali pozitivnu klimu u to vreme. Oni su veoma mnogo rizikovali zbog nas, imali su svoje partijske komisije, ali puštali su nas da radimo. Doduše, bilo je ljudi i u Miloševićevom sistemu koji su hteli da pomognu. Rizikujući da ih neko moćan okrpi u javnosti, da je srpski film u ovoj deceniji samo pokazivao Cigane, bedu, užas, nesreću i nemaštinu.
      
       U CENTRU ŽIVOTA: Valjda je tadašnji duh vremena izbacio toliko boraca, jednostavno nije nam se moglo stati na put. Naravno, događale su se užasne stvari: Žiki je neko vreme bilo zabranjeno da radi, Laza Stojanović je zaglavio četiri godine robije. Ja sam dva puta otpušten s posla, '59. i '69. Dvadeset godina bio sam slobodni filmski radnik, živite samo od onog što napišete. Sedam godina bio sam profesor na FDU, i kad sam sabrao sa koliko sam studenata radio, ispada da je samo desetak ušlo u javni život, dok je 93 netragom nestalo. Sa tugom pomišljam na njih. Znate, poražavajuće je to što su ti mladi ljudi imali pred sobom, ne jedna, nego troja zatvorenih vrata.
       Mnogo puta su me označavali kao čoveka koji piše o marginalcima, valjda misleći da ću se naljutiti. Obično odgovorim da je u 19. veku živeo F. M. Dostojevski, kome su savremenici prebacivali: "Zašto toliko crnila u tvojim knjigama, i samo neki polusvet?!" Dostojevski im je odgovarao: "Ne biram to ja, već život koji živim!" Kakvo crnilo, kakvi marginalci! A ko su ti u centru života?! LJude ubija ja pa ja, taj prokleti grč sujete. Odvratni su mi taština, mistifikacija, isticanje - ja na pijedestalu. Ma, kakvi! Ja sam stalno na početku, u istoj ravni sa ljudima koji počinju. I dok god budem pisao, na početku sam. Jer, onaj beli papir, uvek je beo.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ