Možemo li opet živeti kao sav normalan svet. To, po svemu sudeći, neće biti lako

      Poslednja decenija u Srbiji pokidala je ljudima nerve, oslabila srce i drastično pogoršala vid. Malo šta su primećivali osim zejtina, brašna i šećera. Nabavka hrane predstavljala je jedan od najvećih izazova u novijoj srpskoj istoriji. O odeći naši trudbenici razmišljali su otprilike koliko Tarzan i njegova DŽejn. Najvažnije je bilo da su pokriveni. U međuvremenu, oslobodili su se i štetne navike da jedu tri puta dnevno. Loš vid je u Srbiji prednost.
       Mi smo šampioni u brzom odrastanju. Ovde dvadesetogodišnjaci izgledaju kao četrdesetogodišnjaci a četrdesetogodišnjaci kao šezdesetogodišnjaci. Šezdesetogodišnjaci izgledaju kao stogodišnjaci. Stariji od šezdeset opasno su se proredili. U tome je prednost Srbije. Ne moramo da, kao razvijeni svet, revidiramo socijalne i ekonomske programe samo zato što neki odbijaju da umru, žive sve duže...
       Ne zna se, međutim, gde je zapelo. Građani su se odjednom uzjogunili. Bezobrazno progledali i ambiciozno zapevali.: "Spasi Srbiju iz ludnice, Koštunice"... Probudila se arogantna čežnja da opet pokušamo da živimo kao sav normalan svet. Po svemu sudeći, to neće biti nimalo lako...
      
       Teškoće prilagođavanja
       Dvadesetogodišnji Miloš studira vanredno. Prošlo je nekoliko godina otkad su mu roditelji umrli od raka, u razmaku od dve godine. Sam se izdržava radeći kao noćni portir. Za NIN priznaje da je sumnjičav u pogledu mogućnosti brzog menjanja navika: "Kada do promena zaista dođe, ne znam uz kakvu čaroliju ću uspeti da se nateram da kupim cipele iako mi se stare nisu raspale. Ja još nisam doživeo da kupujem iz zadovoljstva, samo iz preke potrebe. U životu sam samo tri puta kao dečak išao sa roditeljima na more, u Crnu Goru. Nikada nisam izašao iz zemlje. Kako je "napolju", znam samo iz knjiga i filmova. Izgleda zgodno i bezbrižno".
       Da bismo preživeli, razvili smo poseban stil života i mentalitet - sirotinjski. Uporedo se otvorio i proces duševnog osiromašivanja. Tridesetpetogodišnja Maša seća se vremena kad se živelo bezbrižno. Tada joj uopšte nije bilo jasno što njena baka tvrdoglavo odbija da jede crni hleb i proju. Smetalo joj je to jer je čula kako joj ove namirnice preporučuje lekar. "Stalno me zamarala pričama o tome kako je bila gladna i svaki dan morala da jede crni hleb i proju dok joj se nije smučilo. NJena porodica je sve izgubila u Drugom svetskom ratu. Oporavila se tek 60-ih godina. Od tada gotovo nijednu staru stvar nije bacila. Bojala se nemaštine. Ona se nikad nije unormalila." Maša kaže da joj se zbog toga godinama podsmevala. Sada joj je žao. "Posle svega što sam preživela poslednjih deset godina, sigurna sam da ću sa njom deliti slične ako ne i iste slabosti."
       Ovakve priče su "sitnica" u poređenju sa nekim drugim, tamnijim.
      
       Uloga žrtve
       Četrdesetogodišnja uspešna pravnica ne želi da se predstavi. Teško je i sebi priznala šta oseća posle najnovijih promena u našem društvu. Bila je, naglašava, protivnik Miloševićeve politike od famozne Osme sednice. Više od jedne decenije nezadovoljno je gunđala i nadala se promenama. Nije shvatala koliko se u međuvremenu uživela u ulogu žrtve.
       "Miloševića sam okrivljavala za sve svoje neuspehe i promašaje. Bio je idealan krivac. Da me neko pitao, okrivila bih ga i što nisam zasnovala porodicu, što nemam decu. Pri tom, kad racionalizujem, jasno je da on nije jedini razlog. Kada je konačno pao, preplavio me je strah, kao da sam se razbolela. Kao da sam izgubila oslonac." Našoj sagovornici je neprijatno, crveni dok nam se poverava. Ipak, svesna je da njeno stanje ima veze sa teškim poslom preuzimanja odgovornosti.
       Četrdesetpetogodišnji Veselin Vukotić zaglibio je toliko da okrivljuje prethodni režim za mogući slom njegove porodice. Stalno je brinuo da li će porodici moći da obezbedi sve što joj treba, često je osećao paničan strah. "Alkohol me je smirivao. Žena kaže da sam se propio. Zbog njenog stalnog prigovaranja postao sam agresivan. Nije mi prijatno što ponekad vidim da me se deca boje, da mi bojažljivo otvaraju vrata kada se vratim kući. Devetogodišnja ćerka je počela da mokri u krevet." Iako su prethodne godine bile strašne, naš sagovornik kaže da se osećao sigurnijim. Znao je da žena zbog užasne materijalne situacije ne sme da ga ostavi. Veselin ističe da je čvrsto rešio da počne da se leči.
       Godinama nas je određivalo stanje organizovanog haosa. Haos podrazumeva veliku neizvesnost. Osnovnu ljudsku potrebu, potrebu za sigurnošću razorio je strah. Prošlogodišnje istraživanje Gradskog centra za socijalni rad pokazalo je da je ljudima najteže padalo što su morali da odlažu važne odluke jer nisu mogli bilo šta da planiraju u stalno promenljivim uslovima življenja, smetao im je hroničan nedostatak vremena kao i napetost, žurba i teškoće savladavanja dnevnih obaveza.
      
       Duševni poremećaji
       Mnogi su se žalili na promenljiv kvalitet međusobnih komunikacija, česte sukobe što je često dobijalo ton stalne borbe i nerazumevanja. Život u hronično stresnoj situaciji neminovno se odrazio i na zdravlje.
       Doktor Veselin Šanjević autor je još neobjavljene studije "Stanovništvo i zdravlje". Uočio je da u ukupnom morbiditetu, "naročito u godinama krize i opadanja kvaliteta života, postepeno raste učešće duševnih poremećaja i poremećaja ponašanja". Takođe, "povećava se smrtnost lečenih u bolnicama".
       U periodu od 1997. do kraja 1998. godine u srpskim bolnicama za mentalno zdravlje primljeno je 20 186 bolesnika. Najučestalije dijagnoze bile su: šizofrenija, šizotopski i sumanuti poremećaji, poremećaji raspoloženja (afektivni poremećaji), duševni poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani upotrebom psihoaktivnih supstanci, organski i simptomatski duševni poremećaji i neurotski, stresogeni i telesno-manifestni poremećaji, precizira Šanjević. Zanimljivo je da se od psihijatrijskih bolesti češće razboljevaju muškarci. U bolnicama je u navedenom periodu ležalo 52,35% muškaraca i 47,65% žena.
       Zoran Ilić, psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, tek očekuje porast afektivnih poremećaja. Tu pre svega misli na depresiju, anksiozne i panične poremećaje i fobije. "Porastao je broj alkoholičara i zavisnika od droga i lekova. Pre svega anksiolitika kao što su bensedin i bromazepan. Naročito je zabrinjavajući porast psihotičnih reakcija kod mladih koji su koristili marihuanu ili ekstazi."
       Na pitanje koliko će nam vremena trebati da opet budemo "normalni" i kroz koje faze eventualno treba da prođemo, Ilić odgovara: "Sigurno je da će period krize neke ljude slomiti, što se verovatno ne bi desilo da su uslovi života bili bolji. To se naročito odnosi na decu koja su zaustavljena i usporena u razvoju. Mi sada prolazimo kroz fazu 'bojažljivog otrežnjenja' i nalazimo se u stanju skeptičnog iščekivanja budući da smo prošli euforični 'medeni mesec' promena. Realan je put isceljenja, treba izdržati depresivnost koja moguće sledi, vratiti se normalnom životu i naučiti nešto iz sopstvenog iskustva."
      
       Nova pravila
       Istraživanja rađena u vreme Drugog svetskog rata pokazuju da je broj ljudi sa psihičkim problemima bio najveći na samom početku i na kraju rata. "Nije nemoguće da se nešto slično dogodi i nama", kaže Jelena Vlajković, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iako su promene donele nadu i svi željno iščekuju da postanemo normalna zemlja, mnogi se pitaju da li će u promenjenim uslovima umeti da se ponašaju jer nisu sigurni u to šta se od njih traži. Kako bi mogli da se reše ovi problemi?
       "Neminovno će se uspostaviti drugačija pravila igre u našem društvu. Čitavom jednom sloju, pre svega ljudima srednjih godina koji teško mogu da uhvate korak s vremenom, neće biti lako. Ipak, od presudne važnosti je rad sa mladima. Moramo da ih naučimo kako funkcioniše građansko, civilizovano društvo. Bilo bi odlično kad bi se u škole uveo predmet: vaspitanje za demokratiju. Bitno je da se razvije osećanje lične odgovornosti, otvorenost duha, poverenje, tolerancija", predlaže profesorka Vlajković.
       Ona još dodaje da joj se čini kako bismo sada mogli, prvi put na ovim prostorima, da prethodni period završimo na pravi način, u psihološkom smislu. Da sa našim susedima prođemo kroz proces praštanja. "Sa tim moramo da se suočimo i kroz to moramo da prođemo. Opraštanje podrazumeva i suočavanje sa sopstvenom krivicom."
      
       Splašnjavanje ksenofobije
       Da bi se to dogodilo, neophodno je uticati na promenu sistema vrednosti jer sistem vrednosti ili ubrzava tranziciju ili je blokira. Dragomir Pantić, direktor Instituta društvenih nauka, za NIN kaže: "Povratak u normalu je bolan i traži vreme. Traži da se svaki pojedinac menja. Mnogi su, recimo, zaboravili da rade a radne vrednosti su neobično važne. Dalje, ko u ovoj zemlji plaća porez? Mnogo toga što čini običnog čoveka, građanina u svakoj normalnoj zemlji ovde je zaboravljeno. Ovo vraćanje u svet je već jedan korak ka vraćanju u normalu."
       Za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni, u Srbiji je ksenofobija dobila džinovske razmere. Oko 75 odsto stanovništva imalo je izraženu ksenofobiju, ali ona ni tada nije bila jaka. Da li se u međuvremenu nešto popravilo?
       "Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma kod nas je ksenofobija naglo splasnula. NJu su indukovali rat i političari, bila je situaciona a ne autentična. Hoću da kažem da ona nije deo našeg nacionalnog karaktera. Upravo obrnuto. Moje istraživanje iz 1987. godine, koje nije publikovano, pokazalo je da su beogradski studenti imali čak povoljnije mišljenje o Slovencima nego o sopstvenoj naciji. A to je retkost u svetu", tvrdi Pantić.
      
       Zli ljudi
       Naš sagovornik upozorava da je oštar sukob vrednosti kod nas prethodio krizi, tj. raspadu SFRJ. Tri četvrtine mladih bilo je anomično. Reč je o procesu koji se manifestuje kao vrednosna otupelost na emocionalnom planu, na planu ponašanja - kao povlačenje, i na saznajnom kao dezorijentacija. U takvoj situaciji političari su katapultirali nacionalizam kao najpoželjniju vrednost. "Teško je izađi iz anomije, moraju da se pojave nove vrednosti koje će poneti mladu generaciju."
       Naučnici su se usaglasili da postoji najmanje deset pokazatelja političkih i kulturnih vrednosti koje su relevantne za razvoj demokratije u jednom društvu i dr Pantić ih nabraja: težnja ka toleranciji, interesovanje za politiku, bazično poverenje u ljude, identifikacija sa najširim zajednicama, postmaterijalističke vrednosti, preferiranje slobode, neegalitarizam, preferiranje privatne svojine. Zanimljivo je da je jedno uporedno istraživanje, koje je obuhvatilo zemlju u tranziciji i razvijene zemlje, pokazalo da se u tranzicionim zemljama (uključujući i SRJ) vrednost bazičnog poverenja u ljude (u odnosu na sve ostale pomenute vrednosti) nalazi na poslednjem mestu. U razvijenim zemljama ono je mnogo izraženije.
       Sociolozi ovakvo, pomalo zastrašujuće stanje objašnjavaju žrtvenim moralnim kodeksom koji je karakterisao autoritarna društva. Od ljudi se očekivalo stalno žrtvovanje a model žrtvovanja ne izaziva solidarnost čoveka sa čovekom.
       Osamdesetogodišnja starica koja živi sama ispričala nam je: "Ne pamtim kad mi je neko ustao u autobusu iako se uz pomoć štapa jedva krećem. Komšije me nikada nisu pitale da li mi nešto treba, nikada mi niko nije pomogao. Samo su me gurali i izbacivali iz redova za ulje i šećer. Nekada je jedan osmeh mogao da utiče na mene da se osetim bolje. Nikome ništa više ne verujem, ljudi su postali zli."
       Nedavno je urađeno istraživanje koje je poredilo generaciju koja je sada napunila osamnaest godina i generaciju vršnjaka iz 1980. godine. Rezultati pokazuju ogroman pad poverenja u ljude. U svakodnevnom životu vidi se da je opala solidarnost. LJudi se bore za svaku flašu ulja, otimaju se o poslednje kilo šećera.
       Radnik IMT-a priznaje da je strepeo kakva će postati njegova deca u budućnosti: "Stalno su gledali Pink televiziju i govorili da će se i oni jednog dana obogatiti kao Arkan, Ceca i ostali manje ili više poznati estradni umetnici i kriminalci. Kada je Arkan ubijen, oni su zaista propatili. Sad će se valjda i to promeniti."
       Evolucija vrednosti relativno sporo teče u normalnim okolnostima. Kad se u jednom društvu dogode nagle promene, posle kulturološkog šoka obično dolazi do dramatične promene vrednosti. Čini se da je kod nas tako. Kako mnogi smatraju, promenjene vrednosti već su "iznedrile njegovo veličanstvo građanina".
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ