NAZIV: Sudbina umetnika, u dijalogu sa Ivom Andrićem i dvojnikom
AUTOR: Radoslav Vojvodić
IZDAVAČ: Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije, Beograd 2000.

      Luka Prošić
      
       U kratkom vremenu pojavile su se tri knjige Radoslava Vojvodića, Kjerkegor u kočijama, Heroj podzemlja Zaratustra i Sudbina umetnika. Istina ova poslednja, o Andriću, napisana je posle Andrićeve smrti, i prvo izdanje pojavilo se 1975. godine i "Andrić" je Vojvodića vodio ka "Kjerkegoru" i "Ničeu". Sva tri pisca kod Vojvodića postaju i književni junaci i književne tvorevine. I ove knjige o njima nisu, naravno, nikakve njihove monografije, ali ni "romani", već neka svojevrsna forma - to je, bar spolja, esej.
       Kod Vojvodića se Andrić sažima do mere kad se gubi faktičnost i realnost, ali se jedino tako pokazuje i u nekoj "otvorenosti" i u subjektivnosti - to je naš dolazak Andriću.
       Aristotelova poetika je u svojoj osnovi fenomenološka. Andrić bi se, postavljajući se na takvu osnovu, mogao odrediti kao pisac koji piše i u duhu savremene fenomenologije i u duhu nemačkog egzistencijalizma, na primer Hajdegerovog, ovde je možda dovoljno podsetiti na njegov tekst o stazama, ali i na bajku o Aski i vuku, na tu "igru pred smrću", odnosno "igru za život": mi smo nad ponorom i "ponor" (bezdan) i ta "neiskazana misao o smrti" su težišnji za našu egzistenciju i to bi mogao biti veliki (i tajanstveni) razlog slobode i poetskog, odnosno razlog poetskog opstajanja i egzistiranja. A to je iskazao Niče čovekovom "voljom za moć". Pokazalo se, međutim, da čoveku pripada smrt i da je ona taj veliki razlog "igre", itd. Ovde se, naravno, ne radi samo o poetskom u uskom smislu, u smislu umetnosti, već u izvornom smislu, naime da se postoji iz slobode - to je istorijska i pragmatična strana naša, ta moć da se vlada, da se gradi, i to je to poetsko i svetlosno, i Andrić bi pripadao onima koji veruju u moć i slobodu, u vladanje, i to je poetska pozicija i uopšte pozicija opstajanja i ta igra nad tim "ponorom".
       Gradeći Andrićev lik u Sudbini umetnika u esejističkoj formi, Vojvodić i kod Andrića, kao i kod Ničea i Kjerkegora, izgrađujući njihove likove u svojim dvema prethodnim knjigama, otkriva i gradi i kod Andrića samo to poetsko osećanje sveta i taj duh, a to je isti duh i kod Andrića, kao i kod Kjerkegora i kod Ničea, duh koji se čvrsto ukotvljava kao stvaranje i samo to poetsko u najširem smislu.
       Vojvodićeva knjiga o Andriću je razgovor Vojvodićev sa Andrićem i taj razgovor je, opet, specifičan - to je neposredan razgovor sa samim piscem, ali nastavljen je i posle Andrićeve smrti i u toj "beskonačnoj" formi, kad se ona dotakne, a ona se dotiče ovde na najbolji način, oživljava Andrićev lik, taj lik je autentični lik samog Andrića i autentični lik njegovog duha. Tako se i napušta Andrić, ali se i čuva tako što mu prilazimo i, opet, stiče jedna beskonačna forma i Andrić u njoj ima svoju otvorenost i stalno počinjanje, i to smo mi posle Andrića.