NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Vojnik košarke

Igrao sam u prvoj petorci "Majamija" , jedini belac. Uplašiš se kad ih gledaš kako igraju. Kad dođeš među njih, nije tako strašno ako si dovoljno velika zver da možeš sa njima da radiš. Kod Rajlija se piša krv

      Odlikovao se izvanrednom brzinom, posebno u kontranapadima, eksplozivnošću i solidnim šutom. Bio je beskompromisni fajter sa svim osobinama vođe ekipe. Nije se libio da ide direktno na višeg protivničkog igrača, mnogima je ostao upamćen njegov koš na Evropskom prvenstvu u Atini '95, koji je postigao u sudaru sa Litvancem Sabonisom. Osim Dražena Petrovića i Divca, jedan je od retkih igrača sa ovog podneblja koji su imali svoju minutažu u NBA ligi. Iznenađujuće je delovao njegov gest kad je pre nekoliko meseci napustio "Kinder" i seo za radni sto u upravi "Partizana".
       - Nije mi se više igralo, i kraj priče. Savladali su me prezasićenost košarkom i umor. Petnaest godina maksimalno sam odrađivao i trenirao, za "Partizan", reprezentaciju, NBA, "Kinder". Prekinuo sam da bi me se ljudi sećali kao dobrog igrača; da ne bih došao u situaciju da mi ruka zadrhti. Previše sam ponosan da bih se blamirao provlačeći se još nekoliko godina, za milion-dva dolara. Svakako, imao sam sreću da odmah uđem u posao vezan za košarku, i to u "Partizanu".
      
       BEZ OPRAŠTANJA: Moj drug i ja otišli smo na trening u "Bosnu" 'ajde, kao, visoki smo. Jedan trening, drugi, treći, povratka više nije bilo. Trenirao sam godinu dana, bio prilično nezapažen a onda me je na jednoj utakmici primetio Dule Vujošević, tada trener juniora "Partizana". Tačka. Dule je došao u Sarajevo da popriča sa mojim roditeljima. Naravno, njima je bilo važno da završim školu. Oca sam nekako smuvao, majka je pravila probleme. Sirota, da je znala koliko je mene bilo briga za školu od trenutka kad sam odradio pet treninga sa pionirima "Bosne", odmah bi me pustila. Onda sam im otvoreno rekao: Sigurno ću otići u Beograd, a možemo se rastati u dobrim ili lošim odnosima.
       Onda se podigla prašina: Taman posla, "Partizan" uzima "Bosni" igrača! Za koga oni do tada nisu ni znali. Ako odeš u drugi klub bez ispisnice, automatski pauziraš u igri godinu dana. To sam prihvatio, međutim, ljudi iz Saveza, pioniri košarke kako ih danas zovu, glasanjem su odlučili da pauziram još jednu godinu. Sad, zamislite, šta to znači za jednog igrača od 17 godina o kome se samo priča da je talentovan! To su neka gospoda koja se i danas provlače kroz ovu košarku; kasnije su raznim gestovima pokušavali da mi se izvine ne shvatajući da im nikad neću oprostiti.
      
       DULE, BOG OTAC: Bilo je logično da se vratim u "Bosnu", ali nisam jer ovde je bio Dule Vujošević, više od trenera, gotovo, roditelj. Te dve godine koje sam pauzirao bile su veoma bitne u mom košarkaškom razvoju. Išao sam u školu "Petar Drapšin", učenici su me prihvatili, ali nisam imao nikakvo interesovanje za školu. Prosto, fizički nisam mogao da izdržim, počeo sam da spavam na časovima. Deset sati treninga a posle treba da učim i još da pišem domaći!? Vapio sam: Dule, čoveče, ja ne mogu ovako! Ili ću vanredno da idem u školu, ili me vrati u Sarajevo! Dule mi je to sredio, posle sam završio i Višu turističku školu.
       Ništa u mom životu nije bilo planirano. Samo sam znao: ako toliko ulažem, a uložio sam sve i emotivno i fizički, bilo je nemoguće da mi se ne vrati. Jedino sigurno je bilo da ću se slomiti, ako samo malo skrenem. Hvala Duletu što mi je ugradio samokontrolu. Ako zakasnim samo pet minuta posle dvanaest, ubije me od batina. Mada sam fizički bio jači od njega a trenirao sam i boks. Da je Bog otac sišao, i rekao mi: Dečko, ostani, slobodno, rekao bih mu: Palim, Bože, moram, jer mi je tako rekao Dule Vujošević. Danas mi sve to izgleda lepo. I tada me je ispunjavao taj spartanski život iako je bilo trenutaka kad sam govorio: Za šta meni ovo treba? Šta ima tu da me zeza neki debeli Vujošević?!
      
       UMESTO KOMAZECA: Debitovao sam protiv "Cibone", u kojoj je tada igrao Dražen Petrović. U "Partizanu" su još igrali Divac, Paspalj, Obradović, ali izgubili smo tu utakmicu.Tada se prvi put dogodilo da su u Halu sportova na Novom Beogradu doveli trubače. Ta godina bila je veoma uspešna za "Partizan", osvojili smo Kup Jugoslavije i Kup Radivoja Koraća, kao i Evropsko prvenstvo u Zagrebu 1989.
       Posle odigrane prve sezone, trener Ivković pozvao me je na pripreme. Bio sam presrećan, to je za mene bio plafon. Sa 18 godina igrati za reprezentaciju, posle dve godine pauze! Ivkoviću je trebala hrabrost da se umesto Komazeca odluči za mene; da ne podlegne kritici javnosti - Zašto Danilović koji tek počinje, a ne prvi strelac, Komazec?! Posle Dražena, Komazec je smatran našim najvećim talentom, ali ja sam na pripreme reprezentacije došao spreman kao zver, za razliku od njega. "Zadar" je te godine rano ispao iz plej-ofa, i Komazec nije trenirao.
       Bio sam bek šuter, u tom trenutku ne baš sa dobrim šutem, ali uspeo sam da to nadogradim. Ako mi je dan dobar, ubaciću 1 700 koševa, ako nije - od 3 000 šuteva imaću samo 1 000 koševa. Nije mi baš bilo lako, jer su Ivo Nakić i ostali bili mnogo, mnogo ljuti što Dule forsira mene. Realno, bili su bolji, ali to je izbor i hrabrost trenera. To što neki sada pričaju da su imali mnogo vere u mene, to su šarene laže. Ali, nije me bilo briga, nisu me interesovali. Moj jedini cilj bio je da slušam Duleta. NJemu sam apsolutno verovao, i to je bila jedina stvar koja me je vodila.
      
       SAMO REFLEKS: Moja priča nije bajka. Prilično je nezanimljiva, nema dramatičnih momenata u smislu da se ja pitam hoću li da nastavim ili ne. Meni su se drame dešavale na treninzima, posle kojih sam mokrio krv ili povraćao od umora. Verovatno je tako mnogo radio i pokojni Dražen Petrović, moj uzor u profesionalnom smislu.
       Ja sam se isključio od spoljnih senzacija, zaštićen tom slepom verom u ono čemu me je Dule podučavao. Sve drugo bilo je nebitno. Žene mi nisu padale na pamet, bio sam vojnik košarke i kraj priče. Naravno, ako je veza sa ženom prava,kao što je bila moja od 16. godine, ona ne oduzima, već daje energiju.
       Kažem da je moja priča nezanimljiva, ali ljudi teško prihvataju jednostavne stvari. Verovatno zbog međusobnog nepoverenja. Mora da postoji debeo razlog za sve! Godinama sam imao probleme, a i dan-danas ih imam, zato što moju neposrednost ljudi smatraju arogancijom i prepotentnošću.
       Svoju karijeru ne delim na neke posebne trenutke, to je prosto proticanje događaja. Zašto čeprkati po rezultatima, da li je to bio dobar šut, ili sam samo imao sreću?! Desilo se šta se desilo. Šta mene briga da li je bila sreća Đorđevićev šut za trojku u finalu Kupa šampiona u Istanbulu '92. ili moj šut u Bolonji, 18 sekundi pre kraja; kad smo gubili sa četiri boda razlike, postigao sam trojku i faul - odigrali smo produžetke i osvojili prvenstvo!
       To je refleks, i kraj priče. Ne volim da govorim o svojim utakmicama, bilo bi nepošteno izdvajati ih. Možda je to mističan pristup, možda i nenormalan, ali za mene je svetinja.
      
       BRUNOMONTI: Svakako da je Evropsko prvenstvo u Atini jedno od najlepših događaja u mom životu. Za sve ostale trofeje bilo je organizovano dočekivanje, dvesta hiljada ljudi koji su nas spontano dočekali, mene je to učinilo srećnim. Ali, ne umem da opisujem trenutke postizanja koševa, neprijatno mi je kad pričam o tome. Svi se sećaju mog zakucavanja koša preko Sabonisa; dali su koš, izveli smo kontranapad, oni su se sporije vraćali. Jednostavno, skočio sam, i dogodilo se da moje koleno padne na njegov kuk. To me je još više izdiglo, i zakucao sam koš. Sticaj okolnosti.
       Dobio sam poziv od "Virtusa" kojeg je "Partizan" pobedio u Fajnal foru u Istanbulu. To je veliki evropski klub, sada se po imenu sponzora zove "Kinder" u kojem je i Ćosić osvojio dva prvenstva. Nisam se pokajao zbog odluke, osvojili smo tri prvenstva Italije i Kup šampiona. U timu su bili Radoslav Nesterović, sada igra u Americi, i Zoran Savić. Najviše mi je pasovao Brunamonti, fantastičan je plejmejker, od njega je polazilo sve. Bila je to jaka liga, mogao sam da se usavršavam. Dosta sam radio na treninzima jer mi veliki broj koševa daje sigurnost na utakmicama.
      
       PAT RAJLI: Godine 1995. otišao sam u "Majami", kod Pata Rajlija. Igrao sam u prvoj petorci, jedini belac. Uplašiš se kad ih gledaš kako igraju. Kad dođeš među njih, nije tako strašno ako si dovoljno velika zver da možeš sa njima da radiš. Kod Rajlija se piša krv. Tiranin je, ali je vrhunski trener, ume da motiviše igrače. Daće ti najbolje uslove, dok mu trebaš. Posle toga, zdravo. Baš zbog toga mnogi igrači izbegavaju "Majami".
       U ligi se igra svaki drugi dan, veoma je naporno, ali sam osećaj igre u NBA je fenomenalan. Međuljudski odnosi su prilično truli, dosta se foliraju. Doduše, nisu ni u Evropi sjajni, ali su topliji.
      
       BRADA VLADE DIVCA: Kad smo igrali sa "Šarlotom", susretao sam se sa Vladom Divcem. U toku igre maltretirali smo jedan drugog; provocirao me je, govorio mi razne stvari, pošto sam iz Sarajeva, znate već koje. Kad se nađemo u poziciji jedan na jedan, kad treba da mi postavi rampu, nije to činio. Ja sam, opet, kad bi utakmica već bila dobijena, činio faul nad njim da bi postigao dva poena iz bacanja.
       Od pre dve godine držim ga u obavezi da sam mu spasio život. Zaboleo ga je stomak u Beogradu - "Ma, nije to ništa!", i otišao je sa porodicom u Veneciju. Unoći zove me gospođa Sneža Divac, kaže: Spasavaj! Vladi neće da operišu slepo crevo u Veneciji zato što je američki državljanin. Mora u Pariz, a hitno je, ima perforaciju! Preko klupskih veza organizujem mu operaciju kod najboljeg hirurga u Bolonji. Pre operacije morao je da se obrije, a znam da nosi bradu, jer ga mrzi da se brije. Bolnica pripada Vatikanu tako da su mu časne sestre obrijale onaj deo tela koji treba da se brije. Rekao sam doktoru da ću ja da mu obrijem bradu. Divac kaže: "Zašto bradu?" "Rekao je doktor da mora!" i obrijem ga na suvo. Plakao sam od smeha, on me je psovao, ali naše druženje se zasniva na međusobnom podvaljivanju. Dali bismo ruku jedan za drugog, ali u tom pružanju ruke ako mogu da ti podvalim, učiniću to.
       U "Majamiju" sam proveo godinu i osam meseci, potom nekoliko meseci u "Dalasu", takođe u prvoj petorci. Igrao sam dobro i žao mi je što nisam ostao još koju godinu. Naime, menadžer "Dalasa" sa kojim sam se dogovarao za jednu cifru, kad je trebalo potpisati, rekao je: Može li to manje?! Odgovorio sam mu da sam ja ozbiljan čovek - hvala i do viđenja! U tom trenutku javili su se ljudi iz "Kindera", ponovo sam otišao u Bolonju.
      
       ČEKAJUĆI ZAKON: Sada sam vršilac dužnosti predsednika "Partizana", ali potpuno je nebitno da li je predsednik Divac, Danilović ili Paspalj. Naravno da nam treba podrška, za sada i nailazimo na razumevanje. Verovatno zbog toga što nemamo puter na glavi. Nije nam namera nikog da prevarimo, ušli smo u ovaj posao sa čistim ambicijama i želimo da, pre svega, profitira sport.
       Naša ideja je da "Partizan" bude fabrika igrača a da bi se to postiglo, treba ulagati u klub. Da bi se ljudi privukli da ulažu novac u sport, moraju da budu oslobođeni velikog poreza. To znači da treba menjati zakon. Drago mi je što je predsednik Koštunica izjavio da je sport bitna privredna grana. Zašto ne ulagati u sport? Tim pre jer više nema državnog novca. Svaki klub je u upravi imao partijskog čoveka koji je mogao da navlači veliki novac i to je bio jedini način finansiranja. Toga više nema, sad je novac privatan; onaj koji želi da ga ulaže, dobro će razmisliti kuda će s njime. Naravno, želeće da mu se ulaganja isplate. To je pravilo finansiranja sporta u svetu, izgleda jedino normalno pravilo.
       Kao i mnogi, i mi čekamo zakon o privatizaciji jer smatramo da će nam pomoći. U "Partizanu" smo zaista iz ljubavi, došli smo da napravimo dobar klub, i spremni smo da uložimo novac pod uslovom da to bude sigurna investicija. Nismo ga lako zaradili, i ne pada nam na pamet da ga bacamo u bunar. Međutim, sve to pada u vodu ako tim ne igra dobro. Imamo dobre igrače, i siguran sam da će uskoro doći rezultati.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      
Lična karta

Rođen: 26. februara 1970. u Sarajevu
       Visina: 201 cm
       Skor: Za "Partizan" je odigrao 145 utakmica i postigao 2 048 poena. U državnoj reprezentaciji Jugoslavije odigrao je 104 utakmice postigavši 1 156 poena
       Karijera: "Partizan" (1986-1992), "Knor" (1992-1995), "Majami" (1995-1997), "Dalas" (1997), "Kinder" (1995-2000).
       Trofeji: Kao igrač državne reprezentacije osvojio zlatnu medalju na Prvenstvu Evrope 1989, 1991, 1995. i 1997; srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996; bronzanu medalju na Prvenstvu Evrope 1999.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu