NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Mir preko nišana

U preševskoj dolini oružje trenutno ne govori samo se još dublje ukopavaju sukobljene strane

      Nepomičan kao stena, i takvog izraza na licu, prosedi policajac u plavoj maskirnoj uniformi kroz snajper motri na Albance pod oružjem udaljene nekoliko stotina metara, u selu Lučane, oko tri kilometra od Bujanovca. Tačka u kojoj su spojene ona uspravna i vodoravna crta snajpera poklapa se s metom, i nečijim životom, ali oroz ostaje nepomičan. "Ma, ne smemo da pucamo dok oni ne zapucaju", kaže snajperista i ostaje u istom stavu, negde između novog rata i varljivog mira u južnoj Srbiji, uz granicu sa Kosovom i nadomak "demilitarizovane", "tampon" zone bezbednosti.
       Demilitarizovana zona širine pet kilometara uz administrativnu granicu sa Kosovom prestala je to da bude prošlog utorka, kada su pripadnici "Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe" (OVPBM) minobacačima i artiljerijskom vatrom napali položaje tada malobrojnih srpskih policajaca, naoružanih po odredbama Kumanovskog sporazuma između Vojske Jugoslavije i NATO saveza samo lakim naoružanjem, i naterali ih na povlačenje.
      
       Tišina
       Osvojili su četiri od ukupno 17 sela u zapadnom delu bujanovačke opštine, sva u "demilitarizovanoj" zoni, uskočili u rovove koje su iskopali naši vojnici tokom NATO bombardovanja i nastavili da se ukopavaju. Zauzeli su, otprilike, trećinu bujanovačke opštine, onaj deo prema Kosovu. Dobrosin i Končulj, Brezovac i Mali Trnovac, selo u kome je, govore Bujanovčani, do pre šest-sedam meseci živela jedna srpska porodica, otac i ćerka, "a onda su ih Šiptari zaklali".
       U međuvremenu su OVPBM-u srpske i jugoslovenske vlasti postavile ultimatum da se povuče (ponedeljak u 19 sati), albanski ekstremisti na to su reagovali još dubljim ukopavanjem, pa je rok sat vremena pre isteka produžen do petka.
       Do tada, nastavlja se i dovlačenje novih jedinica vojske i policije, odlaze tenkovi i put Preševa iako je mirno svuda sem u Bujanovcu.
       Svega nekoliko kilometara za leđima prosedog policajca iz Lučana, u Bujanovcu, život teče, pa, uobičajeno, rekao bi neko ko sa strane i prvi put dolazi u ovo mestašce na raskršću puteva koji od Srbije vode ka Skoplju i Gnjilanu. Osim, naravno, što je policije u maskirnim uniformama i bornih kola na svakom koraku, i što se ulaz u policijsku stanicu čuva dugim cevima. Ali nije samo to, ima još koječega dalekog od uobičajenog, objašnjava Bujanovčanin Bratislav Bata Lazarević, poverenik sindikata "Nezavisnost" u ovom gradu. "LJudi je na ulicama mnogo manje, a Šiptare gotovo da i ne viđamo. NJihove radnje skoro sve su zatvorene, a i koje rade, rade skraćeno", govori.
       I stvarno, na albanski deo mesta polegla teška tišina, pusto, samo jedna mačka pretrčava put i neki starac sa kečetom na glavi koji se okreće od prolaznika.
       Predsednik SO Bujanovac Stojanča Arsić kaže, opet, da "postoje tradicionalno dobrosusedski odnosi, i naš zajednički stav je da oni treba da se očuvaju". Kako god, tek, poslovna saradnja dve (podeljene) zajednice teče svojim starim tokom koji Bujanovčani opisuju rečenicom "Cigani nas oblače, a Šiptari hrane".
       I pored kojekakvih tvrdnji i CNN-ovih snimaka srpskih izbeglica, iseljavanja iz Bujanovca, u većoj meri, nema. "Odgovorno kažem da je to o iseljavanju dezinformacija", kaže načelnik SUP-a u Vranju, pukovnik Novica Zdravković. U tom će smislu i predsednik Stojanča Arsić: "Bezbednost građana u opštini Bujanovac je apsolutna, i ti komentari su najobičnije glasine."
       Govorilo se da su Albanci u ponedeljak pokušali da se isele iz Velikog Trnovca ali da ih je policija vratila. Pukovnik Zdravković, međutim, kaže da ih "policija nije vratila nego samo porazgovarala sa njima i objasnila im da su bezbedni, pa su oni sami rešili da se vrate".
       I stanovnici Bujanovca, koji je dovoljno mali da bi se znalo ko je gde, saglasni su sa ocenama Zdravkovića i Arsića u pogledu broja otišlih (u opticaju je broj od ukupno 2000 ljudi, od toga dve-tri stotine Srba), a kako "običan" svet razmišlja, opisaće uz ležeran osmeh prodavačica Zorica Stojanović: "Gde d' idem, da spavam po hale? Al' da je napeto, napeto je, ovo sad je privid normalnog života. Pa, i debil bi reagovao na ovo, a ne normalne osobe."
      
       Eksploziv
       Veliki Trnovac, čisto albansko selo sa ove strane linije razdvajanja, praktično se nadovezuje na Bujanovac. Selo, inače, Interpolu poznato kao jedno od čvorišta balkanskih puteva droge. U centru, stoji grupica od desetak muškaraca. Predstavljamo se, počinjemo razgovor sa "dobar dan, kako je?", ali ništa od odgovora. Upućuju nas na predsednika Mesne zajednice, samo on je nadležan da razgovara, kažu.
       "Mi smo u teškoj situaciji, u sendviču između jednih i drugih. LJudi jedva čekaju da se situacija sredi", na veoma dobrom srpskom jeziku objašnjava prvi čovek Velikog Trnovca Galip Bećiri. Pobeglo je, kaže, oko hiljadu i po Albanaca, a sa lokalnom policijom dosad nisu imali problema. "Ovu sa strane, daj bože da ne vidimo nikada", govori, i tvrdi da je policija od rata naovamo ubila 14 Albanaca.
       Razgovor sa Bećirijem završavamo posle samo nekoliko rečenica, jer on žuri na sahranu dva deteta i žene koji su poginuli u ponedeljak bežeći iz zone sukoba, kada je njihov traktor naleteo na minu koju su postavili pripadnici OVPBM-a. Usput, u hodu, Bećiri kaže i da seljani iz Velikog Trnovca "nemaju i ne žele da imaju kontakte sa UČK", te da "ne žele otcepljenje od Srbije" nego samo da ih "tretiraju kao ljude". Vodič NIN-ovog reportera, Srbin iz Bujanovca, na ovo će kiselo i upola glasa: "Mogli su to da pričaju do prošle nedelje. Uhapšena su tada dvojica iz Velikog Trnovca i jedan iz Bujanovca, kada su u školskoj torbi pokušali da prošvercuju deset kila eksploziva."
      
       Nestrpljiva policija
       Na vratima Mesne zajednice Bećiri pozdravlja sa "Ne mogu da vam garantujem bezbednost." Na mestu gde je stajalo onih desetak muškaraca, sada ih je četrdesetak. Okupljaju se oko našeg automobila, zure i nešto šapuću među sobom. Otvaramo vrata i sedamo, vodič kaže da je naš automobil prvi beogradskih tablica koji je posle dužeg vremena ušao u Veliki Trnovac bez policijske pratnje. "Što sam lud pa sam te doveo 'vamo", vajka se i vadi pištolj ispod jakne. Repetira ga i spušta među noge, "Vozi brzo!", govori. Lučani, selo podeljeno posle akcije OVPBM su do šezdesetih godina bili čisto srpski a sada sa samo jednom nealbanskom kućom, kafanom "Kod Srbina" čiji su jedini gosti ovih dana policajci na kratkom predahu.
       Snajperista s početka priče nalakćen je na betonski zidić s leve strane ulaza u kuću sedamdesetosmogodišnjeg Mehmeta Dostanija. "Ovde je dobro, odlično, a tamo ne znam", s teškom mukom govori Mehmet i rukom pokazuje na onu stranu sela, ka brdima koje drži OVPBM. "Policija me s kola vodila kod lekara. Sinovi mi u Švajcarsku, ovde samo ja i baba."
       Iza visokog zida oko nesrazmerno male kuće Mehmeta Dostanija parkirano nekoliko policijskih džipova, među njima šetaju i mobilnim telefonima razgovaraju pripadnici Posebnih jedinica policije (borbena varijanta upotrebe), odeveni u zelene maskirne uniforme i kaubojske šešire iste boje. "Pre se (na Kosovu) radilo odmah, sad se odugovlači, vozaju nas, ispadamo nesposobni", žali se jedan od policajaca. Zar mu nije dosta rata? "Nije, to mi je posao", odgovara. "Nestrpljivi su," govori dok osmatra kroz dvogled. "Hoće sve da uzmu što pre. Al', 'oće k..." "Mogu ovde da nas pogode 'brovingom'", ubacuje se u razgovor njegov kolega, pokušava da zaplaši znatiželjne pridošlice. "Pusti ljudima muziku"! dovikuje trećem policajcu, "da se osećaju kao kod svoje kuće".
       I zaoriše se iz džipa hitovi "Citdž recordsa", a odmah potom i nešto istočniji ritam i stihovi "Ti za ljubav nisi rođena, pogrešnom si zvezdom vođena". "Di-džej" u uniformi skače na haubu džipa, širi ruke i peva iz sveg glasa, pogođen porukom pesme i ovim osnovnim životnim problemima, tu na prvoj vatrenoj liniji. Ali ubrzo silazi sa haube, stiže glas da se "nešto tamo događa", "uzmuvali su se nešto". Nekoliko policajaca, pognuti, otrčavaju prema onoj strani sela, ostali nas upozoravaju da nam ovde više nije mesto.
       Ipak, policajci željni borbe tog dana (utorak) ostaju praznih šaka, da bi sledećeg, u sredu ujutru, opet bez borbe, povratili kontrolu nad čitavim Lučanima.
       U selu Oslare, međutim, na osmatračnici Vojske Jugoslavije koja je tu zamenila seoske straže, na nekih pola kilometra od položaja albanskih ekstremista, daleko je manje entuzijazma, što i nije čudno jer, tu su dovedeni obični regruti, mladići na odsluženju vojnog roka.
       Žitelji Bujanovca, inače, tražili su prošle nedelje da im se podeli oružje za odbranu. Oni iz grada odbijeni su ali, kako saznajemo, ponešto je ipak podeljeno po nacionalno mešovitim selima poput Oslara, premda se to zvanično demantuje. Baš ti su ljudi držali straže dok ih vojska nije odmenila.
       Stojeći na tenku maskiranom tako da se vidi tek kad mu se priđe na desetak metara, vojnici u rasparenim uniformama i petokrakama na šlemovima neveselo osmatraju protivničke rovove i pocupkuju promrzlo. "Gadno", kažu vojnici koji su , već pet dana na položaju i "nije im ni do čega".
       Razgovor prekida dolazak šestorice vojnika koji reportera NIN-a sprovode do zapovednika osmatračnice a zatim natrag u selo, najpre njegov sablasno pusti albanski deo. Nigde žive duše. Nevidljivu granicu, simbolično, obeležava svinja koja se slobodno šetka blatnjavim seoskim puteljkom, a nešto dalje dečica se vraćaju iz škole. Domaćica jedne od najisturenijih srpskih kuća, šezdesetogodišnja Slavka Stanković, uz kafu i domaću rakijicu, analizira: "Što kažu ljudi, srce gi izelo. Da očiste jednom, pa koj gi strada, strada. Ovako, za dve-tri godine će ponovo navale, kučiki."
      
       Srce gi izelo
       Saglasna je sa Slavkom i većina Bujanovčana. "Nisu došli da se povlače, tu su da se utvrde, da prezime zimu, pa na proleće da krenu", rezimira jedan od lokalnih policajaca, uveren da Gordijev čvor srpsko-albanskih odnosa može da se reši samo mačem jer, kaže, "šta drugo može da se uradi kada oni hoće sve do Grdeličke klisure, a prvo da uzmu Bujanovac i prekinu put ka Skoplju i Solunu, i onaj ka Gnjilanu pa da tako odseku naše što žive u tom delu Kosova".
       Nešto tome slično kazaće i Albanac iz Bujanovca koji jedva pristaje da progovori nekoliko reči. "Šiptar kada dođe, ne odlazi do poslednjeg", reče ovaj čovek i produži u sumrak albanskog dela grada.
       Predsednik SO Bujanovac Stojanča Arsić (JUL) uzda se, svejedno, u državničku mudrost predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice. "Naša diplomatija će preko predsednika Koštunice u najskorije vreme, kroz dijalog sa međunarodnom zajednicom, pronaći rešenje", kaže, iako upravo tu međunarodnu zajednicu, Kfor (s pravom varovatno) okrivljuje što je oružje uopšte i stiglo Albancima u bujanovačkom opštinskom ataru, i što je tokom ove godine, do današnjeg dana, osam policajaca poginulo a 26 ih teže i lakše ranjeno u sedamdesetak oružanih incidenata na području opštine.
       Ali ne misli se u Bujanovcu da su Albanci, Hašim Tači "kome se žuri jer Rugova pobeđuje pa hoće na brzinu da uzme sve što može", Kfor i Amerika isključivi krivci za sadašnje stanje između rata i mira, koje ovde praktično traje još od NATO bombardovanja. "I naša policija mnogo je doprinela", kaže jedan mlađi meštanin. "Tutne mu Šiptar paklu 'malbora' u ruku, i on srećan - pusti ih da rade šta god hoće." Kaže naš sagovornik i da "ni njima ne odgovara ovo, jer ne mogu da švercuju kad su okruženi". "'Će presuše", dodaje uz osmeh.
       Da li će zbog borbi stvarno presušiti, ili će se zveckanje oružjem pod pritiskom Zapada (Evrope? Amerike?) ipak okončati, u svetlu oprečnih prognoza veliko je pitanje. Najverovatnijim se, ipak, čini da će se zatečeno stanje, uz moguće neznatne izmene, održati do proleća. Posle toga, ko zna, ali opis svojih sunarodnika onog Albanca iz Bujanovca deluje zastrašujuće verovatno. Ili će, ipak, diplomatija pobediti, sada, kada su julovci najglasniji da kažu kako u svog novog predsednika, izdajnika do juče, veruju bezgranično?
      
       NIKOLA VRZIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu