Da li je na vidiku kraj obračuna "reformista" i "konzervativaca". Zašto predsednik Republike Katami ćuti. Ko i zašto hapsi slobodoumne novinare i zabranjuje njihove listove

      Dobrodošli u Iran", kaže mi novi slučajni poznanik na aerodromu u Širazu, gradu pesnika i istorije, na jugu ove lepe zemlje. I dodaje, uz širok osmeh na licu, kao karakterističan izraz tradicionalnog gostoljublja ovdašnjih ljudi: "Nadam se da ćete pisati istinito o našoj zemlji. Samo, za svaki slučaj, pišite tek kad se vratite kući."
       Irancima je sada, očito, veoma stalo do toga šta se o njima misli i piše u svetu. I, za razliku od tipične predrasude sa kojom zapadnjaci prvi put stižu u milionske gradove poput Teherana, Isfahana ili Širaza, neće ni pokušavati da skriju bilo šta od onoga što bi strance, možda, moglo da zbuni. Ili, da ih navede na prebrzo izvlačenje zaključaka.
       Recimo, svetske novinske agencije su pre nekoliko dana užurbano javljale da je poznati iranski novinar Akbar Ganji, optužen za ugrožavanje nacionalne bezbednosti i propagandu protiv islamskog režima, optužio bivšeg ministra za obaveštajne poslove Ali Falahijana za seriju ubistava domaćih disidenata tokom poslednjih nekoliko godina. Ganji je pred revolucionarnim sudom u Teheranu rekao da je bivši ministar bio na čelu grupe moćnih ličnosti uključenih u naređivanje ubistava intelektualaca u Iranu. Uzgred, ovaj novinar je u sudnici pred brojnim domaćim i stranim reporterima dodao da je i sam bio tučen i podvrgnut torturi u zatvoru, a zatim je skinuo košulju pokazujući masnice po telu.
      
       Svedočanstvo
       Ali, izveštaji o pomenutom suđenju u domaćoj iranskoj štampi, ipak, nisu delovali kao velika senzacija. Još početkom prošle godine Ministarstvo za obaveštajne poslove u Teheranu saopštilo je da su neki njegovi funkcioneri bili umešani u seriju ubistava pisaca i intelektualaca, da bi ubrzo potom jedan od glavnih optuženih preminuo u zatvoru, pod prilično nejasnim okolnostima, a njegova smrt je zvanično predstavljena kao samoubistvo. Svedočanstvo Akbara Ganjija moglo bi, zato, izazvati samo nešto novog, dodatog komešanja u iranskim političkim krugovima i voditi daljem pritisku javnosti za pokretanje pune istrage o umešanosti pojedinih državnih funkcionera u nerasvetljena ubistva političkih neistomišljenika. Međutim, događaji ove vrste, pa i opširni novinski izveštaji o suđenjima liberalnim intelektualcima, već su uveliko deo iranske javne scene, poput neizbežnog političkog folklora.
       Samo nekoliko dana ranije, pred specijalni sud za novinare u Teheranu bio je izveden najpopularniji iranski satiričar Ebrahim Nabavi. On je i u sudnici zabavljao publiku i pravio viceve na račun svog advokata. Rekao je da ga u zatvoru nisu tukli, niti mučili. Priznao je, takođe, da je u svojim satiričnim tekstovima katkada preterivao, da je postupao neodgovorno, i uputio iskreno izvinjenje svim državnim i drugim zvaničnicima koje je uvredio. Međutim, bio je izričit rekavši da je nevin u pogledu optužbi za iznošenje nestina, jer nikada nije napisao ni jednu jedinu laž i da će radije sedeti u zatvoru nego prihvatiti da piše ono što mu neko drugi naredi...
       U tome, zapravo i jeste glavni nesporazum: prema važećem iranskom zakonu o štampi, na osnovu kojeg su i formirani specijalni sudovi za novinare, različita mišljenja su - barem u načelu - dopuštena, a kažnjivo je samo iznošenje "laži" i "uvreda", koje bi mogle da izazovu neželjeni uticaj na javno mnjenje... Šta je lažno, a šta uvredljivo, odlučuje sudija, pojedinac, u postupku koji je ipak nešto manje rigidan od onoga predviđenog legendarnim Zakonom o informisanju iz vremena vladavine socijalističko-julovsko-radikalske koalicije u Srbiji.
       - Postoji li i kod vas u Jugoslaviji poseban zakon i poseban sud za novinare? - pitale su me na svakom koraku iranske kolege novinari. Kad sam im govorio da su - barem doskora - postojali, i opisivao postupak pred ovim sudovima, reagovali su, po pravilu, snuždeno, sa puno razumevanja.
      
       Zabrana
       Slučaj Mohamedreze Katamija, urednika zabranjenog dnevnog lista "Mošarekat" ("Samouprava"), jednog od 25 listova liberalne orijentacije zabranjenih samo u poslednjih šest meseci, koji se pre neki dan pojavio pred istim sudom, bio je ipak daleko složeniji. Jer, gospodin Katami (prezimenjak predsednika Republike) osim uredničke funkcije u novinama obavlja i funkciju sekretara Iranske islamske samoupravne stranke, koja trenutno ima većinu poslanika u Mexlisu, nacionalnom parlamentu. On je u izjavi iranskoj studentskoj novinskoj agenciji (ISNA), koja pokušava da konkuriše zvaničnoj državnoj novinskoj agenciji (IRNA), oštro kritikovao "pojedine krugove u vladajućoj strukturi" zbog zabrane zvaničnog organa njegove stranke, nazivajući to velikom nepravdom, za koju - po njegovom mišljenju - "nema pravnog osnova".
       Kako je izvestio "Teheran tajms", jedan od četiri prestonička dnevna lista na engleskom jeziku, urednik zabranjenog "Mošarekata" poručio je da će njegova stranka preduzeti sve raspoložive zakonske mere da ishoduje povlačenje sudske odluke o zabrani partijskih novina. Novinari, kaže on, imaju "prirodno pravo" da iznose sopstvena mišljenja, da kritikuju i da izveštavaju o prilikama u društvu. "Ta vrsta kritike podrazumeva i pravo da se, ako je potrebno, kritikuju i najviši funkcioneri u zemlji", dodaje urednik Katami. Stoga on izričito naglašava da ne može da prihvati stav pomenutog specijalnog suda namenjenog novinarima, prema kojem novinska kritika može da ugrozi temelje države. "Ja ne prihvatam te optužbe", naglasio je urednik Katami.
       Osvrćući se na ovu temu, potpredsednik Mexlisa i jedan od najistaknutijih poslanika skupštinske većine koju nakon februarskih izbora čine "reformisti", Bexad Nabavi, apelovao je na poslednjem novembarskom zasedanju na predsednika Republike Mohamada Katamija "da više ne ćuti". On je, ujedno, optužio dvanaestočlani Savet za zaštitu revolucije, kojim upravljaju "konzervativci", i koji ima nadležnosti vrhovnog ili ustavnog suda, za blokadu i stavljanje veta na sve zakone i odluke skupštine koje donose "reformisti", ocenjujući da se tu radi o "gruboj povredi Ustava zemlje".
       Poslanik Nabavi, naime, smatra da bi uzdanica domaćih "reformista", popularni predsednik Mohamad Katami morao odlučnije da osudi taktiku svojih konzervativnih protivnika koji zahvaljujući presudnom uticaju na pravosuđe masovno zabranjuju liberalne listove i hapse slobodoumne novinare u nameri da ometu demokratske reforme u zemlji. Sa skupštinske govornice, na sednici koju je direktno prenosio državni radio, on je rekao da odgovornost za "obeshrabrivanje ljudi da se zalažu za društvene reforme u okvirima važećeg Ustava zemlje leži isključivo na članovima Saveta za zaštitu revolucije i njihovim sledbenicima".
       - Konzervativci se, kaže Nabavi, redovno pozivaju na islam da bi opravdali svoje ciljeve, mada oni zapravo zloupotrebljavaju islam i islamske zakone radi ostvarenja nekih svojih parcijalnih i političkih interesa.
       Paradoks
       Drugim rečima, "reformisti" sada imaju većinu u parlamentu, ali ipak ne kontrolišu vlast u celini, jer pravosuđe, oružane snage i deo državnog propagandnog aparata kontrolišu njihovi oponenti, "konzervativci". (Situacija je dosta neobična, ali jugoslovenskim čitaocima će svakako zvučati poznato, zar ne?) Na pitanje - u čemu je suštinska razlika između jednih i drugih? - domaći politički eksperti među novinarima, koji se smatraju za nezavisne, reći će da oni prvi daju prednost političkim reformama u društvu, a zapostavljaju sve ostalo. Dok drugi razmišljaju pretežno u ekonomskim i "strateškim" kategorijama, i žele da Iran što pre postane moćna i razvijena država, ali zapostavljaju demokratske i reformske aspiracije ovdašnjih ljudi, i ignorišu problem ljudskih sloboda i prava...
       Predsednik Katami, koji je na ovaj položaj izabran 1997. godine, i koji važi za uzdanicu "reformista", još nije definitivno saopštio da li će se u februaru sledeće godine ponovo kandidovati za istu funkciju. Prilikom nedavnog boravka u Kataru, gde je predsedavao na poslednjem zasedanju Organizacije islamskih zemalja, strani novinari su ga pitali za sudbinu njegovih reformi u Iranu, koje su doprinele uklanjanju mnogih nekadašnjih rigidnih zabrana u svakodnevnom životu, ali i odškrinule vrata zapadnim investicijama i novim tehnologijama.
       - To je želja našeg naroda i te reforme se više ne mogu zaustaviti, rekao je.
       Iako su strani novinari, po pravilu, fascinirani Katamijevom odlučnošću i čvrstinom, i ovom prilikom ocenili da on nije delovao zabrinuto, jedan od njegovih najbližih saradnika im je, kako tvrdi izveštač američke agencije AP, šapatom poručio: "Molite se za njega, molite se za sve nas."
       Na drugoj strani političke scene, faktički za stepenicu više od predsednika Republike, stoji "lider islamske revolucije" ajatolah Sejed Ali Hamnei. Iako se on, barem u klasifikaciji uobičajenoj u zapadnim medijima, najčešće opisuje kao tradicionalista i čovek "tvrde linije", vredno je zabeležiti da je upravo ajatolah Hamnei, prilikom proslave rođendana čudotvornog imama Mahdija, koji se u Iranu po tradiciji bučno slavi kao veliki praznik, na predlog vrhovnog sudije, ajatolaha Šahrudija, prošlog meseca pomilovao čak 1000 zatvorenika koji su prethodno bili osuđeni pred redovnim i revolucionarnim sudovima...
       I, koliko god priča o borbi "reformista" i "konzervativaca" na javnoj političkoj sceni katkada, možda, zvučala neveselo, dobronamernom strancu u ovoj zemlji se ipak ne preporučuje da žuri sa ocenama o krajnjem ishodu ove žestoke bitke. Jer, Iran je zemlja stare civilizacije i osobenog identiteta, u kojoj se promene, po pravilu, ne odvijaju preko noći, nego korak po korak. A svako će vam reći da se u Iranu danas ne samo bolje živi, nego i slobodnije diše. Čak i bliski prijatelj, sa kojim razgovarate obazrivo, u pola glasa, potvrdiće da su se u poslednje četiri godine, koje su obeležene dolaskom Katamija na čelo države, dogodile krupne promene nabolje.
      
       Internet
       Uprkos svim nevoljama sa kojima se sada suočavaju liberalni novinari, u ovoj zemlji i dalje izlaze na stotine listova različitih orijentacija. Duž širokih teheranskih bulevara, oivičenih luksuznim prodavnicama prepunim svakojake zapadne robe, ali i fantastičnih iranskih tepiha, modernog nameštaja, ili restoranima sa izborom jela kao iz bajke, mogu se na svakom koraku kupiti ne samo iranski, nego i mnogi poznati zapadni listovi i časopisi.
       Iranska mladež može se sada, baš kao i bilo gde u modernom svetu, videti u popularim "Internet kafeima" kako masovno surfuje po svetskoj kompjuterskoj mreži. Internet je u tolikoj meri preplavio i osvojio Iran da su čak i snalažljivi trgovci po prvincijskim bazarima u tome videli mogućnost za dodatnu zaradu. Recimo, na čuvenom bazaru u Isfahanu, na jednoj neuglednoj prodavnici persijskih tepiha, stoji i oznaka: "Internet kafe".
       - Kakve veze ima Internet sa vašim tepisima? - pitam gazdu.
       - Pa, da vidite ima. Puno je stranih turista koji svrate i pitaju - mogu li da pregledaju svoju elektronsku poštu? Ja im onda kažem: može, ali bolje vi prvo razgledajte tepihe. Imam veliki izbor, za svaki xep... Domaća mlađarija baš i ne zalazi kod mene, oni imaju jedan mnogo popularniji Internet klub, odmah iza ugla, objašnjava ljubazni trgovac...
      
       Razlika
       Istina, Irancima i dalje nije dozvoljeno korišćenje satelitskih antena i gledanje stranih satelitskih TV programa. Nacionalna državna televizija emituje šest različitih programa, sa obiljem sportskih prenosa (uglavnom fudbal, rvanje, rukomet, vaterpolo...), muzike, emisija za mlade, tok-šou programa u koje se gledaoci uključuju direktno, telefonom, zatim domaćih igranih serija, filmova... Iako, sudeći po zapadnim merilima, ti programi nisu baš preterano uzbudljivi, jer u muzičkim emisijama pevaju samo muškarci, a strani filmovi su pažljivo probrani i cenzurisani, valja znati da do pre nekoliko godina na domaćoj televiziji nije bilo baš nikakve muzike. Samo čitanje sura iz Kurana...
       I, ako posle svega čitalac zaključi da Iranci, obuzeti reformskim duhom, možda žure da žive "kao i sav ostali svet", biće - čini se - opet na pogrešnom putu. NJihov novi nacionalni heroj, predsednik Republike Katami, ne ograničava se stoga samo na reformisanje života u granicama sopstvene zemlje. On govori o neophodnosti globalnog dijaloga među civilizacijama i uspostavljanju boljeg razumevanja između zapadnog sveta i sveta islama. Na velikoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj temi "islam i zapad", koju su pre desetak dana u Teheranu organizovali predsednikovi intelektualni i politički sledbenici, Katami je pozvao muslimane i zapadnjake da zaborave sve stare predrasude i da pokažu više sluha i razumevanja jedni za druge...
       Prema tome, bilo bi možda ispravnije reći da su se iranski reformisti upustili u korenite promene sopstvenog društva ne zato da bi jednostavno kopirali neke tuđe obrasce života, nego da bi lakše komunicirali sa ostalim svetom i da ih ostali svet lakše prihvati, onakve kakvi jesu. U tome je, zapravo, suštinska razlika izmeću onoga što je svojevremeno od Irana pokušavao da napravi šah Reza Pahlavi, slepo kopirajući zapadne vladare i zapadni način života, da bi tako samo stvorio jednu veliku kič-državu, i modernog islamskog reformatora Katamija, koji nastavlja tradicije islamske revolucije imama Homeinija tako što za svoju zemlju i za islam u celini nastoji da otvori put u naredni milenijum.
      
       STEVAN NIKŠIĆ