NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Slučaj "Ohridske legende"

Teško je u ovom trenutku naći nekoga, osim najužeg kruga oko glavnog kreatora predstave Lidije Pilipenko, ko bi o novoj postavci Hristićevog baleta rekao nešto što pripada pristojnom rečniku, profesionalnom ili laičkom, svejedno

      Poslednja premijera baleta "Ohridska legenda" znamenitog kompozitora Stevana Hristića na sceni beogradskog Narodnog pozorišta izazvala je kontroverzne reakcije publike.
       Nije to nešto naročito u odnosu na način kako Italijani reaguju na nešto što im se ne dopada, ili obrnuto, još manje nalik na skandal vezan za parisko izvođenje baleta "Posvećenje proleća" Igora Stravinskog sa početka ovog veka. Sličnosti nema, a različitost se svodi na, po svemu sudeći, opšte mesto našeg mentaliteta: ako nije moguće dokazati da sam u pravu, upotrebiću sva sredstva da eliminišem protivnika suprotnog mišljenja. Teško je u ovom trenutku naći nekoga, osim najužeg kruga oko glavnog kreatora predstave Lidije Pilipenko, ko bi o novoj postavci Hristićevog baleta rekao nešto što pripada pristojnom rečniku, profesionalnom ili laičkom, svejedno. Ni to ne bi bilo vredno naročite pažnje kada "Ohridska legenda" ne bi bila ono što jeste, nešto najvrednije u kratkoj ali bogatoj istoriji srpske muzike, i da baš ovaj balet nije prošao kroz sve nemoguće situacije tokom 57 godina koliko nas deli od prvog izvođenja.
      
       Parlićev hod po mukama
       Dakle, 1933. Nina Kirsanova postavlja "Ohridsku legendu", zapravo samo jednu manju celinu u veličini prvog čina u Beogradu. Pored uloge koreografa, u predstavi sa Žukovskim u ulozi Marka, Kirsanova igra Biljanu. Pravi život baleta na sceni počinje u godinama posle Drugog svetskog rata. NJegov autor, školovan u Lajpcigu, intelektualac, kompozitor, dirigent, akademik, osnivač Muzičke akademije u Beogradu, njen profesor i rektor, mnogo je puta dirigovao svoje, po mnogim mišljenjima, najuspelije delo. Obišao je Evropu i čitavu nekadašnju Jugoslaviju, a predstava je nailazila na oduševljenje i publike i kritike, koliko lepotom muzičkog toka, toliko i originalnošću još uvek privlačnih folklornih elemenata u koreografiji, scenografiji i kostimima. Smrt ga je zatekla u pripremi za izvođenje "Ohridske legende" u Puli, u avgustu 1958. Samo nekoliko meseci ranije "Ohridska legenda" je imala premijeru u Moskvi, u Pozorištu Stanislavski i Nemirovič-Dančenko, a probama je prisustvovao sam kompozitor, dirnut, oduševljen i svakako ponosan. O ovoj predstavi mnogo se lepih reči izgovorilo i napisalo u Moskvi. Ostaće zapamćene one izgovorene od kolega kompozitora Dmitrija Šostakoviča i Arama Hačaturjana.
       Trajanje Hristićevog baleta nastavilo se i posle smrti kompozitora. Dimitrije Parlić, čuveni koreograf iz vremena koje mnogi i danas nazivaju zlatnim vremenima posegao je za partiturom, unoseći u nju nešto što pripada Hristićevom opusu, ali ne i samom baletu i kreirao predstavu za koju malobrojni savremenici imaju samo reči pohvale. Balet je dobio jednu drugu dimenziju, odvojio se od prvobitne slike čiste folklorne tradicije i postao uporediv sa klasičnim baletskim elementima najpopularnijih ostvarenja Čajkovskog, na primer.
       I tu počinje hod po mukama. Autorska agencija kao zaštitnik prava kompozitora, na inicijativu Mihajla Vukdragovića i Predraga Miloševića, takođe kompozitora, otvara sudski spor koji će trajati godinama i završiti se odlukom o zabrani Parlićeve postavke. Poslednja predstava odigrana je u Beogradu 29. decembra 1966. sa Višnjom Đorđević kao Biljanom, i Dušanom Miladinovićem kao dirigentom. I dok je u sudskom postupku sve izgledalo uredno i na duge staze, samo poneka žučna reč izrečena uglavnom od onih kojima je do Hristića zaista bilo stalo, čuvala je od zaborava najlepše stranice naše muzičke baštine.
       Dvanaest godina kasnije, 1978. balet su na scenu vratili Pia i Pino Mlakar, ali su te predstave ostale bez većeg odjeka. Zatim se Dimitrije Parlić ponovo prihvatio "Ohridske legende", koju valjda, voljom samih anđela, više niko nije osporavao. Ostala je za pamćenje predstava igrana u Zagrebu 1980. i upravo ovo izvođenje mnogi smatraju uzornom predstavom kakvu bi (ako je moguće baš takvu) trebalo vratiti na scenu. Nažalost, godine koje su prošle ostavile su tragove, ali i prostor da se Hristićeva "Legenda" potisne u drugi plan.
      
       Tačke na prošlost
       Beogradski balet već se nalazio u dubokoj krizi izazvanoj trvenjem sujeta primabalerina, reditelja, dirigenata, upravnika... do 1985. kada je, u čast 40 godina pobede nad fašizmom i 20 godina umetničkog rada poznatog i visokocenjenog Radeta Vučića Hristićevo delo ponovo našlo mesta na repertoaru. Održalo se dve godine, a poslednja predstava u koreografiji Dimitrija Parlića izvedena je 5.II 1987.
       Šta naši sugrađani znaju o Stevanu Hristiću staje u sećanje na neke davne skandale i - nedavno - na laki fizički kontakt Šaneta Turlakova i sinova Lidije Pilipenko. Malo je reći šteta i nastaviti istim putem. Ako se jedna rđava predstava jedne potencijalno blistave baletske kreacije dogodila, onda to samo treba da znači da treba tražiti i naći one ljude koji umeju i mogu da naprave novu. Ako se "Labudovo jezero" i danas igra na radost publike, onda naše "Labudovo jezero", Hristićeva "Ohridska legenda" treba da uživa isti status i požrtvovanost. Jednom davno, neko reče da je u postavci "Legende" zabranjeno sve osim rđavog izvođenja. Bilo bi neophodno staviti tačku na prošlost u onom njenom delu u kome su zabrane stavljene samo na potrebu poštovanja sopstvene tradicije i njenih najvećih dometa. A do njih se stiže istim putem kao i do svakog dobrog rezultata, radom, znanjem, kompetencijama i, naravno, ogromnom dobrom voljom. Naročito sada kada iz pepela treba stvarati mnogo toga što smo nekada imali pa sada nemamo, i kada nijedna dobra namera nije takva da ne bi mogla popločati put do pakla. To smo, nažalost, imali i gde i kada i od koga da naučimo.
      
       MILENA MILORADOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu