Neugodan susret sa Žanom Gabenom. Sećanje na Koču Popovića, Borislava Pekića i dijalog sa Mešom Selimovićem. Savet Marka Donskoja. Zašto ne volim "crni talas". Mora li se prevrednovati domaća kinematografija

      Retrospektivom filmova reditelja Zdravka Velimirovića u Muzeju kinoteke, obeležen je njegov životni i stvaralački jubilej: pedeset godina rada u sedam decenija života. Bio je dugogodišnji nastavnik filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti (25 godina), autor je osam igranih filmova od kojih se, pored "Lelejske gore" i "Derviša i smrt" najznačajnijim smatra "Dan četrnaesti", rađen po scenariju Borislava Pekića. NJegovi dokumentarni filmovi su veoma cenjeni, u poslednjoj deceniji bavio se isključivo ekološkim filmovima, vezanim za prirodne lepote Crne Gore. Član je Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, jedini je naš "filmadžija" akademik.
       - Na jednom času, pred svim studentima, naš legendarni profesor Miša Đurić, meni kaže: "Posmatram te, vaspitan si momak, školu si završio u Kotoru a rođen si na Cetinju. Tamo su ljudi živeli za gornju polovinu tela. Lovćen je za tebe oreol, ali i teški kamen na glavi, strašna obaveza. Ono što je dopušteno drugima u umetnosti tebi nije, i zato ćeš imati problem sa samim sobom." Zaista, bilo je tako; čitavog života sam se trudio da etika i estetika u meni budu u harmoniji.
      
       ĐILASOVA PREPORUKA: Pod istim krovom na Cetinju, u tzv. Banskim stanovima odrastali smo: Pavle i Duja Vuisić, Minja Dedić, Borislav Pekić i ja. Mi, Cetinjani, ne tvrdimo da smo bolji od drugih, samo smo puni ozona, jer se tačno iznad Cetinja mešaju morske i planinske struje. Pavle Vuisić je bio kapo banda; jači i viši od nas stalno nam je pretio: "Ako mi ne doneseš dve bombone, sad ću da legnem na tebe!" Zamislite da legne na Pekića ili mene! NJega su zvali Pinokio a mene Žirafa; šta ćeš - moraš da mu doneseš bombone.
       Kad sam 1. oktobra '49. došao na studije u Visoku filmsku školu u Beogradu, sa mnom u klasi bili su: Milo Đukanović, Sava Mrmak, Dejan Kosanović... Profesor Josip Kulundžić je bio tu najdominantniji, obrazovan, elokventan, sjajan čovek. Umeo je da nam pokaže koliko reditelj mora u sebi da ima glumačkih vrednosti, i kako izvući emociju od glumca. Na drugi način nas je uozbiljio profesor Vjekoslav Afrić, a onda je upomoć, iz Amerike, došao Slavko Vorkapić. Nije dobro poznavao naš jezik, pomagao mu je Sava Mrmak. "Savo, kako se to kaže?" govorio je. Malo smo se podsmehivali, ali nismo hteli da ga vređamo. Jednom nam je rekao: "Gospodo, sutra ponesite svoje kamere i fotoaparate!" Ali samo je Dejan Kosanović imao fotoaparat. Onda je Slavko postavio uslove nadležnima i ubrzo smo dobili profesionalne kamere. Snimali smo vežbe, jednu za drugom, i to je bilo jako dobro. Kasnije, kada sam otišao u Pariz na Institut visokih filmskih studija, na jednoj vežbi, iznenađeno, Žorž Sardu pita: "Otkud vam to?" - "Učio me je profesor Slavko Vorkapić" - "O, oooo!" Naravno, on je znao ko je Slavko Vorkapić.
       Živeo sam za film, ali i od filma. Ovo drugo bilo je mnogo teže. Odmah po završetku školovanja upali smo u nezgodnu situaciju: svi su filmski radnici, u jednom trenutku, ostali bez posla. Veliku nesreću doživela je domaća kinematografija kada je doneta odluka da se filmski radnici prevedu u slobodni status. Naime, na nekoj sednici vlade, Đilas je, zabludno i zlehudo, rekao: Kako u Americi filmadžije mogu dobro da stvaraju, i da žive od honorara! Ubedio je spavače na sednicama da treba da se ponašamo kao Amerikanci, u situaciji kad se ovde živelo na tačkicama. LJudi su se našli na ulici, i to je u kinematografiji prouzrokovalo nelojalnu konkurenciju. Najgore je što od tada prestaje svaka kulturna politika, i to traje do danas.
      
       KOČA POPOVIĆ U PARIZU: U Francuskoj sam naučio da pravim filmove. Dobio sam njihovu stipendiju i stanovao u blizini kafane "Demago", "centra svih centara" kulturnog okupljanja u Parizu. Razume se, tih kasnih pedesetih dominirao je Sartr, iz koga je izbijao plamen egzistencijalizma. Nažalost, tada je započelo osipanje u francuskom filmu: Karne, Kluzo, Kleman bili su odgurnuti na marginu, pojavio se Trifo i "novi talas", koji je za razliku od našeg "crnog talasa" bio plemenit film. Nije dugo trajao, krajem šezdesetih se pretvorio u antipod. Stara kinematografija je bila uništena, nastala je konfuzija a onda su se pojavili neki treći ljudi, autori nebuloznih filmova.
       Došao sam da posmatram kako Žan Pol Šenoa snima film "Jadnici", upravo dok je snimao kadar kad Žan Gaben izlazi iz kanala noseći Serđa Ređinija. Gledam šta se događa, istupim malo napred, u tom trenutku Žan Gaben ispusti ovog glumca, kaže: "Neću više da igram! Kažite mi čije su ovo oči, koje me tako gledaju?!" Zemljo, otvori se! Upao sam na snimanje u trenutku kad je Žan Gaben bio apsolutno koncentrisan. Nastala je pauza; video je koliko sam deprimiran, prišao mi je i kaže: "Žao mi je gospodine. Taj organizator nije bio pametan da vas malo zadrži dok ne snimimo kadar, pa da se normalno upoznamo. Vidim oči koje me napregnuto gledaju, a ne znam ko je to. Razumite me!" Žan Pol Šenoa sedne pored mene, kaže: "Srećan sam što u ekipi imam nekog iz Jugoslavije!" Pričao mi je kako je rano otišao iz bogate kuće, bio je rudar, konobar, mornar... Kaže: "Bilo nas je 28 studenata na jednoj godini prava na Sorboni, sa nama je bio i Koča Popović. Otac mu je slao veliku mesečnu apanažu, koju bi on odmah delio na 28 delova. Tako smo završili jednu godinu studija, sledeće je on otišao u Španiju."
      
       PEKIĆ U ZATVORU: Milo Đukanović, Boško Bošković i ja, radili smo u tada izuzetno uspešnom "Lovćen filmu", raspišemo konkurs za scenario. Stiglo ih je 120, sedam su bili pisani istom rukom, poslati iz različitih gradova. Sve tri nagrade pripale su tim scenarijima; pojavio se autor Borislav Pekić, u pratnji advokata, valjda pod utiskom zatvora. Ispsovao ga je zbog toga direktor Leka Obradović, i uključio u rad "Lovćen filma".
       Za predsednika žirija postavili smo nekog pravnika, bio je važna ličnost u vojsci. U trenutku kad se Pekiću svečano predaje nagrada, na pola puta obojica zastanu i nevoljno pruže ruke. Pitam Pekića o čemu se radi, on kaže: "Ovaj me je osudio na 15 godina robije! Znaš li šta nam je pre suđenja rekao: 'Volj vi strijeljanje, volj vi viješanje?" Pekić je bio sekretar Grolove demokratske omladine, zbog toga je zaglavio u zatvor. Pušten je posle pet godina, ali je tamo zaradio tuberkulozu. Ispričao mi je jednu svoju zatvorsku anegdotu, kaže: "Kad su me uveli u veliku zatvorsku prostoriju, u kojoj su ležali sve bivši poslanici, jedan mi je ljubazno prišao i rekao: Dobro veče g. Pekiću, očekivali smo vas. Znate, ovde je običaj da kad dođe novi 'srećnik' dobijemo krofne. Samo treba da kucnete na vrata i stražaru kažete: 'Molim, podelite nam krofne!' 'Dobro, ja neću krofne, iz principa, ali učiniću to za vas.' Zakucam, pojavi se jedna četvrtasta glava, kaže: 'Šta 'š?!' 'Molim, podelite gospodi krofne!' Vrata se širom otvoriše, zveknuo me je tako da sam odleteo u drugi ugao."
      
       BOL CICE PEROVIĆA: U jednoj redakciji vidim slučajno na teleksu vest da je tog dana pred poslanike stavljen predlog o tome da se dobrovladajući zatvorenici puštaju kući, godišnje po 14 dana. Ispričam to Leki Obradoviću, kaže: "Sjajno. Hvališ onog Pekića što smo ga nagradili na konkursu, bil'ti s njim to napravio?!"
       Premijeru filma organizovali smo u zatvoru, ali Pekić, koji je iz njega izašao dve godine pre toga, nije hteo da prisustvuje. "Dan četrnaesti" je odlično prošao, kod publike i kritike. Viki Starčić dobio je Arenu za ulogu. Išli smo i u Kan, sećam se kad nam je za stolom prišao Pedro Armendaris, član žirija i čestitao Cici Peroviću. Kaže: "U filmu vam se u očima vidi sva bol ovog sveta."
      
       RUSKA ŠKOLA: Sa Paradžanovim sam se upoznao u trenutku dok je sinhronizovao svoje remek delo "Senke zaboravljenih predaka". Jedna osa od čoveka, malen, žustar. Kad je završio sinhronizaciju druge role, pođemo na čaj i u hodniku mu kažem: Vaš film je genijalan, sigurno ćete dobiti Oskara! "Nemojte, molim vas. S tim filmom nešto nije u redu, ovo je treća verzija. Prva se nije dopala komisiji, a ni meni bog zna kako, rekli su: 'Snimajte drugu verziju!' Učinio sam to, i u pola snimanja ustanovio da glavni glumac nije odgovarajući. Onda sam snimio treću verziju filma. Kod Rusa ne postoji kategorija vremena, snimaju pet kadrova dnevno. Kažu: "Mi po 200 odsto probijamo planove snimanja!" Eto, moglo se.
       Na večeri kod Marka Donskoja upoznao sam reditelja Kalatozova i Čuhraja. Mark mi je rekao: "Video sam vaš 'Dan četrnaesti', da budem iskren ja bih ga malo premontirao." - "Zašto?" - "Najviše volim kad dramaturgija filma u startu zgrabi publiku za kosu, zavuče joj glavu u čabar i drži je do trenutka davljenja. Kad je izvuče, ova sva srećna udahne vazduh. Sva mudrost je u dramaturgiji. Vi ste dobar čovek, nećete da mučite publiku, ja sam drzak i divalj." Posle tog saveta, moram da priznam počeo sam da razmišljam o takvoj dramaturgiji.
      
       DERVIŠ I SMRT: Meša Selimović je bio čovek morala, veoma suzdržan, i izuzetno obrazovan. Poručio mi je da se nađemo u hotelu "Slavija", kaže: "Video sam vaš film 'Lelejska gora', dopao mi se. Bio bih zadovoljan ako biste vi radili film po mom romanu 'Derviš i smrt'? Da znate da će to biti vaš film." S teškom mukom prikupili smo pare za film, jer je Meša već smatran disidentom u BiH. Pogotovo kad se pojavila ta knjiga koja je bila politička metafora, aluzija na vlast.
       Nekoliko puta prisustvovao je snimanju, kad je bila gotova tonska kopija pozvali smo njega i čitavu ekipu filma na prvu projekciju. Meša je seo pored mene i zamolio da mu se donese stona lampa. Počinje projekcija, Meša gleda, gleda, pali lampu i finim ispisanim rukopisom zapisuje svoje primedbe. Gledamo dalje, opet se pali lampa, zapisuje... Mislim: Gotovo je, film ništa ne valja. Polako mi se okreće sala. Završio se poslednji kadar, pali se svetlo, Meša i dalje gleda u platno, činilo mi se beskonačno. Niko u sali ne diše. Meša uzme svoje papire, i pocepa ih. Pruži mi ruku, kaže: "Sve ovo što sam napisao samo su odjeci piščeve sujete. To je vaš film i njegova ideja je plemenita. Pokazali ste da dobar čovek može promeniti zlu vlast, ali ja vam kažem da je moja ideja istinitija!" Moj Ahmet Nurudin u poslednjem trenutku, kad su došli da ga udave, poteže sablju i odupire se sudbini. Time sam hteo da kažem da se zlu ne sme dopustiti da trijumfuje. Ne može se živeti sa osećanjem da se zlo ne može savladati. "Ako ne učiniš ništa protiv njih, isto je kao da si izvršio samoubistvo", kaže priviđenje u mom filmu.
      
       MOZAMBIK: Interesantna epizoda bila je snimanje filma "Vreme leoparda", u Mozambiku, 1984. Tamo je vladala glad, pola ekipe vratilo se nazad u Jugoslaviju. Znate šta to znači kad vam u filmu kompletno igraju amateri, ljudi s ledine? Savršeni su u mizanscenu, ali kad treba snimiti krupni plan, to je muka. Gleda kako zurimo u njega, kameru, reflektore, nema šanse da se koncentriše. Propatio sam pola filma, posle su se navikli. Glavni glumac je bio radnik na železnici, a imao je ponašanje i manire ministra spoljnih poslova. U jednoj sceni filma, kad komandosi pale selo, ženi s detetom objašnjavamo: Kad ovi zapucaju i potrče prema tebi, padni. Mali će sigurno zaplakati, ali ne mrdaj. Međutim, žena je ostala nepomična i posle završetka snimanja. Uplašili smo se da je nije strefila kap, tek posle desetak minuta vratila se iz kome. Toliko je ubedila sebe da je poginula, da je praktično zamrla. Film je prikazivan pod mozambičkom zastavom, dobio je četiri internacionalne nagrade.
      
       REDITELJEVA ODGOVORNOST: Mislim da nam predstoji ponovno gledanje i ocenjivanje naše kinematografije. Lično, nemam za čim da žalim, nagrada imam koliko i godina života. Možda bih bio više prisutan u javnosti, da nisam bio osporavan od bojovnika "crnog talasa". NJihova glavna parola bila je: istina umesto lepote. Kao da se to potire. Nikada nisam želeo da šokiram svoju publiku, psihički je razbijam i demorališem. Po mom mišljenju, umetnost ima zadatak da oplemenjuje ljude i pripitomljava ih. Lako je čoveka učiniti divljakom. Nisam zaboravljao tu svoju odgovornost i zato su pravednost, istinitost i ljudskost ključni motivi svih mojih filmova.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ