Osnovno pitanje nije personalno, već principijelno - da li novoj vlasti treba centralna banka koja će, zlu ne trebalo, moći da posluži kao politički servis, što je prethodni režim doveo do savršenstva, ili nezavisna monetarna institucija nespremna na kompromise čak i ako to novu vlast dovodi u pitanje. Dinkić nedvosmisleno najavljuje da na kompromise nije spreman

      Ono što su u utorak po podne, pred konferenciju za novinare Miroljuba Labusa u saveznoj vladi jedni plasirali kao vic, drugi su shvatili sasvim ozbiljno: na pitanje koga će crnogorska Socijalistička narodna partija predložiti umesto Vuka Ognjanovića kao novog zamenika guvernera Narodne banke Jugoslavije, odgovor je glasio - Momira Bulatovića. Potpredsednik vlade Labus kasnije je, na konferenciji za štampu, rekao da na (upravo završenoj) sednici vlade o tome uopšte nije razgovarano, još se ne zna ko je novi kandidat, "ali je on siguran da tu više neće biti problema". Time je praktično demantovao tvorce vica sa početka teksta.
       Za mnoge neočekivano, novi guverner Mlađan Dinkić ubedljivo je pobedio u prvoj rundi meča u kome nije do kraja jasno ni protiv koga se tačno borio - nekoliko teorija o tome padale su, jedna za drugom, u vodu.
      
       Predlog
       Redom i ukratko, zaplet je tekao ovako: desetak dana bilo je neizvesno da li će predsednik Vojislav Koštunica za novog guvernera uopšte predložiti Mlađana Dinkića, koji se na to mesto praktično "samopostavio" već posle 5. oktobra. Dinkić, koji je lični marketing odlično usavršio, nastupao je kao guverner, donosio mere iz "svoje" nadležnosti, najavljivao konvertibilnost dinara, isplatu stare štednje, dečjih dodataka, govorio o kursu, deviznim rezervama i prijemu u MMF. Narod se, usled neprekidne okupacije svih mogućih medija na njega toliko navikao da je već postalo neprirodno da on ne bude guverner.
       Kad ga je, dakle, Koštunica na kraju predložio, poštujući prethodni dogovor sa G 17 plus i Miroljubom Labusom, novim potpredsednikom savezne vlade (Dinkić je uporno ponavljao da njih dvojica idu samo u paketu - ili obojica, ili nijedan), ostao je problem da kandikata prihvati SNP. Ni to nije išlo lako - funkcioneri ove stranke izražavali su rezerve prema Dinkiću, zvanično zbog "njegovih neprihvatljivih izjava vezanih za Crnu Goru".
       Jasno je, međutim, bilo da mu manjinski Crnogorci zameraju drugu stvar - njegovu neprihvatljivu pomoć koju je pružio Milu Đukanoviću u njegovoj akciji uvođenja marke kao paralelnog sredstva plaćanja u Crnoj Gori. Na toj tački (ali ne samo na toj) Dinkić se, da kažemo, razišao i sa bivšim guvernerom Dragoslavom Avramovićem. NJih dvojica su teško uspevali da se slože, kad se javno sretnu, o bilo kom pitanju.
       Kad je i SNP napokon pristao da prihvati Dinkića za guvernera, na samoj sednici saveznog parlamenta usledio je šok za obe strane. Crnogorci su tražili da Dinkić za svog zamenika predloži Vuka Ognjanovića, a ovaj je to glatko odbio. Dinkić kategorički tvrdi da je tek na samoj sednici Savezne skupštine saznao da mu je za kandidata namenjen Ognjanović. Na sastanku kod Vojislava Koštunice kome je pored Dinkića prisustvovao i Srđa Božović, kako se tvrdi, Božović nije želeo da otkrije koga će Crnogorci predložiti za Dinkićevog zamenika. Kako je nešto ranije u javnosti provučeno da će SNP predložiti Radivoja Rašovića, Dinkić je to rešenje prihvatio kao izvesno. Predrag Bulatović, pak, nedavno je utvrdio kako je Dinkić dobio pismeno obaveštenje o kandidaturi Vuka Ognjanovića. Od toga koja je od ove dve verzije tačna, zavisi mišljenje većine posmatrača da li je Dinkić postupio principijelno i moralno ili suprotno od toga.
      
       Sukob
       Ako, naime, nije znao za kandidaturu Vuka Ognjanovića, imao je pravo da ga odbije. Ukoliko je, pak, prećutao i svoje koalicione partnere stavio pred svršen čin, oni imaju razloga za ljutnju, slaže se većina zainteresovanih posmatrača celog slučaja. Pominju se čak i lični razlozi za Dinkićev animozitet prema Ognjanoviću, ali to je malo verovatno pošto ima već dovoljno objektivnih razloga. "Izgleda mi nadrealno da sedim u Narodnoj banci zajedno sa likom iz svoje knjige", sublimirao je Dinkić svoj otpor prema Vuku Ognjanoviću.
       E, tu nastaje zaplet. Ne samo da je premijer Zoran Žižić zapretio da će Dinkić "već na narednoj sednici" biti smenjen, nego se oglasila i Demokratska stranka Srbije, prilično neprijatnim saopštenjem u kome se kaže da se koalicioni dogovor mora poštovati i prozivaju "pojedinci u čije profesionalne kvalitete nismo imali prilike da se uverimo". Koštuničina poruka Dinkiću nije mogla biti jasnija. U ime DOS-a nastupio je Vladan Batić pozivom Dinkiću da ispoštuje koalicioni dogovor, da bi na kraju i sam Zoran Đinđić, koji ga je dotle bezrezervno podržavao, poslao Dinkiću poruku da se urazumi. Demokratska stranka je, preko svog potpredsednika Borisa Tadića, saopštila kako guverner mora poštovati koalicioni dogovor i prihvatiti Ognjanovića, ili će povući konsekvence. Mere koje će se protiv njega preduzeti, biće "radikalne".
       Dinkić je i posle svega ovoga ostao uporan da nije on taj koji krši koalicioni dogovor: "Da sam znao da mi za zamenika pripremaju Vuka Ognjanovića, nikad ne bih prihvatio kandidaturu za guvernera. Mogli su onda da mi postave i Dafinu Milanović. Vuk Ognjanović je bio guverner Narodne banke u doba najžešće hiperinflacije u ljudskoj istoriji, nije oduzeo Dafiment banci veliko ovlašćenje za platni promet sa inostranstvom i dozvolio je da se preko ove banke silni novac iznese iz zemlje. Zbog svega ovoga, ali i zbog drugih stvari, nisam u stanju da sarađujem sa gospodinom Ognjanovićem", bio je neprijatno direktan.
       Dinkić je tražio da mu zamenik bude Radivoje Rašović, čije se ime kao kandidata u javnosti već ranije nekako pojavilo, ali se ovaj na kandidaturi zahvalio. Dinkić tvrdi - tek kad su pritisci na njega postali neizdrživi. Oglasio se i Ognjanović, za kojim je tih dana među novinarima trajala prava potera. Prvo je, preko TV ekrana, izrazio krajnju uvređenost što se njegov lik i delo javno dovode u pitanje, govorio o čistom obrazu i hodanju uspravno, da bi već sutradan (odmah posle Dinkićeve najave da će Ognjanović do kraja dana odustati od kandidature) to zaista i učinio "pošto je očigledno da Dinkić i ja nismo tim i dajem za pravo guverneru da sam izabere svoje saradnike".
      
       Kriza
       Dinkić tvrdi da je sa njim samo razgovarao, ali bez pritisaka. Upućeni sumnjaju da mu je predočio kako su detalji iz Ognjanovićevog rukovođenja Narodnom bankom, koje je prezentovao javnosti (izneo je onaj o plaćanju duga "jednog" domaćeg preduzeća iz deviznih rezervi, u iznosu od 90 miliona dolara, preko nemačke LHB banke) samo deo priče koja može ići i u nastavcima.
       Sada se očekuje da u četvrtak (kad ovaj broj izađe iz štampe) na zasedanju Savezne skupštine SNP predloži novog kandidata. Kako stvari stoje, može se očekivati da će ovoga puta voditi računa da pomenu nekoga koga Dinkić može da prihvati. Možda čak i Radivoja Rašovića, koji bi se guverneru najviše dopao. Cela stvar je, naime, otišla predaleko, dovela je do krize savezne vlade, pojavila se vest da je zbog ovog slučaja i sam MMF "nervozan" zbog čega je Miroljub Labus zatražio odlaganje našeg prijema u ovu organizaciju, jer nije uobičajeno da se razgovori započnu sa jednim, a završe sa drugim guvernerom. Posle ovoga Zoran Đinđić je izgubio živce - cela stvar je, kaže, otišla predaleko, reč je o nekoj vrsti ucene eksperata, a "država je suviše ozbiljna stvar, kao i NBJ, da bi bila igračka pojedincima". Niko od lidera DOS-a nije se pojavio na godišnjoj skupštini G 17 plus. Dinkić i ostali tumačili su "kako verovatno nisu imali vremena" i obećali da će ipak na republičkim izborima opet podržati DOS.
       Kao očigledan znak smirivanja situacije može se tumačiti i Labusovo objašnjenje kako je pogrešno interpretiran - nije on tražio odlaganje našeg prijema u MMF (sledeći termin je tek za pola godine) već samo odlaganje za dve nedelje odluke koja je trebalo da se donese do 14. decembra.
      
       Igre
       Kad se sve sabere, nije sasvim jasno šta se događa. Zato u javnosti (kako stručnoj, tako i laičkoj) postoji nekoliko teorija. Prema prvoj "mali je stvarno preterao". Osilio se preko svake mere, kažu zastupnici ove teorije, koji se ne mogu svrstati u obožavaoce Mlađana Dinkića. Ponaša se, smatraju, tvrdoglavo, nadobudno, misli da jedini on drži ključ znanja i mudrosti, sklon je estradnim nastupima, neumerenim izjavama i preteranim obećanjima, da bi dobio političke poene. "Amater i u politici i u ekonomiji, koga su događaji izbacili na površinu, pa je sebe preozbiljno shvatio", kategorični su njegovi mrzitelji.
       LJubitelji, pak, idu u drugu krajnost: momak je energičan, ambiciozan, sposoban i ne pristaje na trule kompromise (što i sam uporno ponavlja). Zastupnici ove teorije predočavaju da je "ni iz čega" napravio najuticajnu organizaciju G 17 plus (doduše, zajedno sa Labusom i profesorom LJubomirom Madžarom), izneo dobar deo tereta odstranjivanja Miloševića sa vlasti i nije poznato da se kopromitovao nekim oblikom trgovine, bilo političke, bilo bukvalne.
       Pristalice srednjeg rešenja pripisuju Dinkiću i deo zasluga i deo mana, ali smatraju da je on u celu ovu priču ubačen da bi bio žtrtvovan, ali se nije dao. Svoju sposobnost (neki je nazivaju i lukavošću) dokazao je time što je, de fakto, izašao kao pobednik. Na pitanje ko je hteo da žrtvuje Dinkića, odgovaraju - svi. Crnogorcima od početka ne odgovara, pa su predložili kandidata za koga su unapred znali da ga ovaj ne može prihvatiti, tako da ga prisile na smenu. Sad su se morali setiti NJegoša u delu koji kaže: "Tvrd je orah, voćka čudnovata..."
       Koštunica je, kažu, formalno ispoštovao dogovor da njega prihvati, ali ne bi bio tužan da Dinkić bude odstranjen. DOS ga je prvo prihvatio, da bi se Đinđić posle predomislio. Zašto - zato što mu, kao budućem predsedniku srpske vlade, možda treba daleko "kooperativniji" guverner, za slučaj da budžet dođe u krizu. A Dinkić nedvosmisleno nagoveštava da će sa štampanjem para bez pokrića i kreditima iz primarne emisije stalno praviti probleme. Lako je bilo Mirku Marjanoviću, kad su prethodni guverneri o tom pitanju uvek bili spremni na saradnju.
      
       Crnogorci
       Tu dolazimo do suštinskog pitanja (ne)zavisnosti centralne banke. Po našem zakonu, ova je institucija nezavisna, ali se na zakon u ovih deset godina bilo prilično zaboravilo. Ne samo da je bila direktno zavisna od politike, nego je centralna banka postala njen puki servis. To direktno potvrđuje izjava Vuka Ognjanovića da je sa mesta guvernera smenjen "na izričit zahtev i traženje" Slobodana Miloševića, zato što je "preduzimao mere koje su značile jačanje samostalnosti NBJ čime se očigledno sukobio sa vladajućim mišljenjem o ulozi monetarne politike u suzbijanju inflacije".
       O ulozi monetarne politike u svim mogućim zloupotrebama i uništenju i nacionalne ekonomije i nacionalne valute, baš je Dinkić knjigu napisao. Naš slučaj toliko je bio dramatičan da se kvalifikovao da uđe i u svetske ekonomske udžbenike. Sad je pitanje šta novoj vlasti treba - mogućnost da, zlu ne trebalo, opet posegne za centralnom bankom, ili nezavisna institucija koja se neće obazirati ako neki njeni potezi i samu sadašnju vlast dovedu u opasnost od pada. I to nije personalno, već principijelno pitanje. Pesimisti se boje da je Dinkić svojim ponašanjem samo ogolio namere nove vlasti. Optimisti se nadaju da je u pitanju nesrećni nesporazum.
       A Crnogorci? NJihova pozicija u ovoj priči sasvim je apsurdna. LJuti protivnici Mila Đukanovića (SNP) iz sve snage navraćaju vodu na vodenicu baš na njegovu stranu. Kako shvatiti to što crnogorski ministar finansija Momčilo Cemović izjavljuje da "Crnoj Gori ne odgovara konvertibilnost dinara", koju se upravo Dinkić sprema da ovih dana proglasi. Dalje, kako shvatiti to što o guverneru odlučuju poslanici iz republike u kojoj dinar uopšte nije sredstvo plaćanja, niti se njegove ingerencije na tu republiku odnose. Kako god se zvala, NBJ je faktički srpska centralna banka, pa se i nadležnost guvernera proteže samo na Srbiju. U oblasti monetarne politike i platnog prometa, Crna Gora ima položaj strane države.
       I na kraju, finale: ne samo da odlučuju o sudbini guvernera, nego poslanici SNP-a traže i tri ključna resora u Narodnoj banci - viceguvernera deviznog sektora, kao i direktore monetarnog i sektora kontrole banaka. Ima li ovde logike i u čemu se ona sastoji, bilo bi dobro da neko najzad objasni javnosti, koja novu domaću seriju pod radnim naslovom "Bitka za guvernera" prati sa neuobičajenim zanimanjem.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ